Kritika lenjog uma
U četvrtak, 24. maja, u Narodnoj biblioteci Vuk Karadžić u Kragujevcu, održan je razgovor na temu „Od populizma do aktivizma (umetničke i medijske prakse danas)“. To je bio samo jedan u nizu razgovora koje širom Srbije organizuju Fakultet dramskih umetnosti iz Beograda i izdavačka kuća „Klio“, a u okviru projekta „Populizam i mediji“.
Ovaj tekst nije izveštaj sa tog skupa. Uvodna napomena, sročena kao glava kakve kratke vesti, puštena je tek u znak solidarnosti i dužne pažnje prema načelnom značaju događaja, znalačkom izboru inspirativnih tema, a ponajviše prema činjenici da je razgovorljive publike bilo (koliko – toliko), te da je takav razgovor, makar i na trenutak, u Kragujevcu ipak moguć.
Međutim, sa optimizmom nipošto ne treba prenagliti. Kritički razgovor o populizmu u srcu Šumadije, ako je makar i na kratko moguć, takođe je i potpuno marginalan, društveno nemoćan, te politički bezopasan. To se na pomenutom skupu videlo i golim okom.
Recimo, uopšte se nisu ni pojavili likovi bez kakvih je ovakav događaj, do pre samo neku godinu, bio nezamisliv: likovi kojima, i iz aviona vidljivo, tu nije mesto. Na primer, zapušteni, bradati čupavci sa šajkačom, vlasnici štandova sa mladićevsko-karadžićevsko-velikosrpskom galanterijom u glavnim ulicama svih većih gradova zemlje koja službeno traga za haškim beguncima i optuženim ratnim zločincima Karadžićem i Mladićem. Čak se nije pojavio ni tipski gospodin u teget odelu sa crvenom
kravatom, da sedi usamljen, i igrom slučaja svima nepoznat, u publici u kojoj su svi već godinama na ti.
Dakle, piši propalo! Teorijski utemeljena kritika populizma i sledstveno argumentovana delegitimizacija aktuelnog režima ne predstavlja provokaciju i više ne nosi nikakav bezbednosni rizik u Srbiji. Došli smo do punog jedinstva naroda i njegove političke reprezentacije. Vlast je apsolutno bezbedna i spokojna, jer je čuva narod. Kritika - verbalna, racionalna, argumentovana, kakva god - ne vredi ni pišiva boba, ni po lule duvana, naprosto, ne košta ništa.
Tu temu uznačio je i Zoran Hamović u završnoj kratkoj besedi, spontano pridodatoj ostalim diskusijama, kao refleksiju i rezime za zvanično raspuštanje skupa. Posle svih izlaganja, pitanja i odgovora, kao lice iz publike, a prezenter na skupovima u nekim drugim sredinama, Hamović je prozvan da i sam nešto primeti.
Obavestio je da je ceo dogođaj pažljivo pratio, pokušavajući da ga sluša i gleda sa stanovišta kritikovanog režima, iz ugla interesa populistički utemeljene vlasti. Zaključio je da je to u njemu pokrenulo neobičnu impresiju zadovoljstva. Kritika je neverovatno blaga. Naravno, jer u njoj se ne pominju ni izrazi kao ''ljudska prava'', ''krivična i materijalna odgovornost'', ''tužba'', ''krivična prijava'', a kamo li ''građanska neposlušnost'', ''pravo na pobunu'', ''demonstracije'', a ne
daj bože ''ustanak'' ili ''revolucija''. U tom tonu, poentirao je provokativnim pitanjem: ''Šta ovi ljudi pričaju? Ko ovo da razume?''
Kritika kritičara
Tako eto stižemo do hipertrofije pametovanja: metakritike. Do tačke autoreferentnosti kritičkog diskursa, dakle, na temu kritike svake kritike danas. Ona podjednako važi i biva aktuelnom: bilo da govorimo o prošlonedeljnim razgovorima o populizmu u gradskoj biblioteci, o saopštenjima i reagovanjima demokratske opozicije ili o ovoj kolumni. Efekat je isti: bla, bla, bla, bla... tandara broć! Šio mi ga Đura.
Populizam, ma koliko eksperti želeli da nas poštede uvodne i egzaktne definicije, kao i svaki drugi izam, najpre upućuje na prekoračenje, izlazak iz granica dopustivog, neovlašćeno širenje. Sufiks izam ima značenjsku vrednost koja ukazuje na pojavu iz osnovne reči, ali koja se širi izvan domena vlastite kompetencije.
Kada pojavu živog sveta objašnjavate argumentima biologije, to je još uvek biologija. Ali kada društvenu pojavu objašnjavate argumentima biologije, to je onda doprinos nečemu što zovemo biologizam. Isto tako, dok grčki jezik i grčka kultura gospodare grčkim svetom antike, to je jedno. Sasvim drugo je kad grčki jezik i kultura, u doba makedonskog kralja Aleksandra, počinju da dominiraju celim poznatim svetom. Tu epohu širenja grčkog uticaja zato i zovemo helenizam.
Populizam je, dakle, dominacija populusa tamo gde u prosvećenom društvu treba da je nešto drugo. Kad ekonomsku pojavu ne tretirate kako bi bilo prihvatljivo ekonomistima, pravnu kako bi voleli pravnici, a političku kako misle politikolozi, već i ekonomsku, i kulturnu, i pravnu i svaku drugu, kako godi populusu, e to je onda populizam. Populizam je svevlašće naroda. Dakle, svetine. Ravnanje prema supstandardnim kriterijumima neprosvećenosti i neobrazovanja, sniženih i raspištoljenih
standarda u svemu. Rečju, vladavina neuke, bezobzirne proizvoljnosti.
Populus je imenica koja znači narod i iz koje je izveden pridev popularan, popularna, popularno. Ma koliko u svetu šoubiznisa i sumnjivih demokratija, dakle u svetu populizma, popularnost bila cenjena, u kulturi nauke i prosvećenosti popularno je ime za duhovnog neprijatelja, izraz sinoniman sa pojmovima: pučko, laičko, neprosvećeno, uvreženo netačno.
Popularno je folklorno, mitsko i pripada primarnoj, tradicionalnoj kulturi, vremenu pre stvaranja modernog kritičkog mišljenja i nasleđa prosvećenosti. U filozofiji, ta pučka, prekritička, folklorna svest, naziva se mnenje iliti ''zdrav razum'', za koji Hegel kaže da je ''najbolesnija stvar na svetu'', nazivajući ga još i ''lenji um''.
Demokratija nema ništa sa populizmom iliti vladavinom naroda. Ni suštinski baš kao ni terminološki. Reč demos, kao što je ovde već tumačeno, uopšte ne znači narod, nego slobodni građani. Demokratija je vladavina slobodnih građana. Ona podrazumeva emancipaciju i kompetenciju.
Narod se na grčkom kaže etnos i izvorno znači: krdo, roj, jato, ono što je izmilelo iz brloga, što se narodilo. Narod je evolutivno stariji od pojedinca i postoji jedino tamo gde se individualna samosvest i nezavisnost još uvek nije razvila, niti stvarna svest o dostojanstvu i pravu pojedinca. Valjda su ''narodne demokratije'' kao zvanični politički sistemi ''socijalističkog lagera'' najbolje svedačoanstvo na tu temu.
Politički, populizam je demagoška mantija autoritarnosti kojom se zaogrću i svečano prerušavaju diktature i svakovrsni režimi obespravljenosti i neslobode. On je sredstvo manipulacije, negovanja pokornosti i podaništva, te održanja neprava. NJegova je osnovna funkcija da imperativnim oživljavanjem kolektivističkog refleksa stvori paravan za prikrivanje ekskluzivne moći, njene dominacije, ali i odgovornosti.
Saznajno, populizam je dogmatizam mnenja. Komformizam je njegova socijalna suština i zbog toga je on suprotnost svakoj autentičnoj kritici. U populističkoj kulturi kritika je nerazumljiva, čak predstavlja neshvatljivo glupo priznanje neprilagođenosti i nepripadanja. Kritika je zapravo izdaja, a kritičar izrod.
U tamnici naroda
U populistički dizajniranom komunikativnom ambijentu kritika nema nikakav razumljiv sadržaj. Zato što ne deli vidik i pretpostavke sa samorazumljivom neupitnošću. Potpuno je neshvatljiva, čak bi bila jasnija i prihvatljivija da je naprosto psovka.
Oca moderne kritičke filozofije Imanuela Kanta savremenici su oglasili za nebuloznog i potpuno nerazumljivog. Čak je i sam jedno vreme bio počeo da veruje kako sa njegovim stilom i načinom izražavanja nešto nije u redu. Toliko je bilo njegovo poštovanje za javnost, makar to bio i auditorijum besramno lenjog uma i skučenih vidika.
Od Kanta datira neobična spisateljska pojava: knjiga koju pisac piše samo da bi pojasnio svoju prethodnu knjigu. Nemcima toga doba čak je i spekulativni Fihte bio prihvatljiviji i jasniji nego razložni i analitični Kant. Sva je tajna u tome što je Fihte bio bliži provincijalnom duhu romantičarskog nacionalizma, a Kant prosvetitelj, seme svetla doletelo sa britanskog ostrva i palo u tamu nemačke antirevolucionarne zabiti.
To što politika populizma trajno oštećuje jednu kulturu, onesposobljava je za razumevanje savremenosti, uskraćuje za istinu i usaglašavanje, centralni je problem. Tamo gde caruje populizam kritika nema moć da podstakne ljude ni da se temeljno zamisle i zapitaju, kamo li da se odvaže na oslobodilačku akciju.
Sa druge strane, materijalna kritika kroz samu političku akciju nužno poseže za sredstvima populističke komunikacije i manipulisanja. To je ono čuveno Đinđićevo rezonovanje kako nema druge: ovaj narod mora da se prevari, kao dete pod temperaturom, kad ga namame da zine da bi mu tutnuli lek. Koliko je opasna igra sa tim mitskim čudom, takozvanim narodom, i koja se strašna cena plaća njemu i njegovim mračnim gospodarima za pokušaj prosvećivanja, videli smo.
Naprosto, čini se da iz tamnice populizma nema izlaza, osim pukom i nepredvidivom voljom tamničara. Ali oni su izgleda izgubili ključ. LJudi zarobljeni narodom se ne mogu osloboditi, jer oslobođenje doživljavaju kao napad. Otvorenost, iskorenjenost, neokućenost, izloženost teskobi, smrti i ništavilu, shvataju se kao prokletstvo i kazna emancipacije, a ne kao sloboda i sama priroda čoveka i ljudskog bivstvovanja. Tek iz spoznavanja ovih ograničenja rađa se istinsko osećanje poštovanja za
čoveka, njegovu prolaznost, kulturu i sve što je ljudsko.
Međutim, obmana, iluzija, ponižavajuća laž, nedostojna odraslosti, žele se kao sigurno utočište. Ni u jednoj tamnici nema ljubavi među utamničenima. Ali ima zidova. Oni stvaraju privid zaštićenosti.
Kritika zaista nema moć da pokrene politički proces kolektivnog oslobođenja. Međutim, pogrešno je verovati da je to jedini i krajnji cilj kritičara. Kritika je pre svega izraz samopoštovanja. Ali i poštovanja uma, univerzalnog dostojanstva ljudskog bića. Kritika je poziv, pismo u boci, signal koji luta kosmosom i traži čoveka, makar i na nekoj drugoj zvezdi. Znak lične pobune i nepristajanja koji čeka odziv.
Čudna je priroda ljudskog. Niko ne zna kad sekira pada blizu korena, i kad će kucnuti čas da se ljudska moć slušanja probudi. Važno je tada da postoji glas koji viče u pustinji.
došli smo do punog jedinstva naroda i njegove političke reprezentacije. Vlast je apsolutno bezbedna i spokojna, jer je čuva narod. Kritika - verbalna, racionalna, argumentovana, kakva god - ne vredi ni pišiva boba, ni po lule duvana, naprosto, ne košta ništa
politički, populizam je demagoška mantija autoritarnosti kojom se zaogrću i svečano prerušavaju diktature i svakovrsni režimi obespravljenosti i neslobode. On je sredstvo manipulacije, negovanja pokornosti i podaništva, te održanja neprava. NJegova je osnovna funkcija da imperativnim oživljavanjem kolektivističkog refleksa stvori paravan za prikrivanje ekskluzivne moći, njene dominacije, ali i odgovornosti to što politika populizma trajno oštećuje jednu kulturu, onesposobljava je za
razumevanje savremenosti, uskraćuje za istinu i usaglašavanje, centralni je problem. Tamo gde caruje populizam kritika nema moć da podstakne ljude ni da se temeljno zamisle i zapitaju, kamo li da se odvaže na oslobodilačku akciju kritika je pre svega izraz samopoštovanja. Ali i poštovanja uma, univerzalnog dostojanstva ljudskog bića. Kritika je poziv, pismo u boci, signal koji luta kosmosom i traži čoveka, makar i na nekoj drugoj zvezdi. Znak lične pobune i nepristajanja koji čeka odziv.