O politici stabilnosti, s oproštenjem
Svojevremeno, na nekim od izbora devedesetih, vladajuća Miloševićeva SPS nastupila je pod sloganom ''Mir i prosperitet''. Nad tim propagandnim produktom domaćeg političkog nadrealizma, kao komentar opozicionog dela javnosti, kružio je vic: mir smo preživeli, još samo ovaj prosperitet da izdržimo.
Kao podgrejana gibanica, ni obnovljen stari vic ne pobuđuje neku naročitu veselost, ali u rečenom maniru, danas ponovo moramo da se zapitamo: može li Srbija da podnese ovoliku stabilnost? Uprkos činjenici da je privredna aktivnost pred gašenjem, socijalni standard na ivici bede, sistem zdravstvene zaštite pred kolapsom, obim političkih sloboda sveden na pluralizam jednopartijskog sistema, a međunarodni odnosi Srbije na svim stranama nategnuti i sporni, aktuelni predsednik Aleksandar
Vučić uživa široku međunarodnu podršku i sa svih strana dobija komplimente kao regionalni ''faktor stabilnosti''? Da li je ova ocena data s pretpostavkom kardiogramske ravne linije, stanja smrti, kao mere apsolutne stabilnosti?
Očigledno je da govor politike predstavlja naročitu, veoma kompleksnu disciplinu upotrebe jezika. Reč, pretvorena u okosnicu političke poruke, uopšte ne mora da znači ono što je njeno osnovno, rečnički utvrđeno značenje. Ponekad, to osnovno značenje reči u politici može biti iskošeno, upredeno i posuvraćeno do potpunog preokretanja, te reč u politici, pod određenim okolnostima, može da se koristi upravo umesto njenog antonima.
Neki radoznali istraživači su uzeli da broje termine i sintagme korišćene u vatrenim govorima Adolfa Hitlera, te da prate njihovu učestalost u oficijelnim porukama narastajućeg nacizma. Samo na prvi pogled može biti začudno ono što su utvrdili. U tim zlosrećnim vremenima strmoglavog survavanja Evrope u novi svetski rat, glavni protagonista ratne drame u pripremi, ubedljivo je najčešće, kao važniju od svih drugih poruka i političkih izraza, koristio reč mir. Naravno, ova analiza je
jedno od najubedljivijih svedočanstava za tvrdnju da je Hitler želeo rat i da je svesno manipulisao osećanjima masa pripremajući ih za novu evropsku klanicu.
Naprosto, jezik i govor u obraćanju političara nemaju istu onu ulogu kakvu, recimo, imaju u naučnim izjavama o stvarnosti. Naučnici se trude da ustanove kako stvari stoje, šta uistinu jeste, i njima jezik služi za verodostojno opisivanje posmatrane stvarnosti. Primalac njihove poruke je bezlično objektivna javnost, čovečanstvo ovog i svih budućih vremena. Međutim, u politici jezik nema primarno deskriptivnu funkciju, jer politički govor nije teorija nego praksa. On se ne tiče stvarnosti
kakva jeste nego stanja stvari koje se želi proizvesti. Već sam govor je sastavni deo te operacije. To je govor koji ne želi sagovornicima nešto da opiše, da ih informiše, nego na njih da utiče, da usmerava njihovo ponašanje u pravcu ciljeva koji ne moraju biti unapred poznati, čak ne nužno ni javni.
Upravo to je takozvano pitanje transparentnosti politike. Demokratski kredibilitet i univerzalna ispravnost politika suštinski je u direktnoj srazmeri sa njihovom transparentnošću. Netransparentne politike su manipulativne, zlonamerne i muljatorske, a sa etičkog stanovišta, čisto pokvarenjaštvo.
Konfrontacija sa svetom
Cilj je ovog teksta da pokaže kako je podrška Evropske unije Aleksandru Vučiću sastavni deo jedne netransparentne politike prema Srbiji, i da je kao takva, prema definiciji evropskih vrednosti, evropska još samo po činjenici da se odvija na evropskom kontinentu i da je sprovodi savez koji se oficijelno zove Evropska unija.
Ni praktički ni, uže, politički, nije nimalo naivno pitanje kako se šta zove. Jer logika stvari ne postoji: logika je uvek logika reči. Zahvaljujući njoj, reči se silom značenja povezuju i slažu u celovit smisao. Tu bazičnu jezičku rekciju mi i zovemo logikom. A čovek je biće smisla, za njim traga i za njim se povodi. Onaj ko imenuje svet, odvaja i razvrstava stvari, on ga i klasifikuje. On je u preimućstvu da upravlja ponašanjem ostalih, jer će ljudi spontano, po svojoj ljudskoj
prirodi, ići za ponuđenim smislom.
U tome je velika superiornost anglosaksonskog duha i jezika, te književnosti stvarane na engleskom jeziku. Tajna nije ni u iluminatima, ni u svetskoj zaveri, nego u ranom srednjovekovnom otkriću nominalizma. Istorija filozofije može da pokaže kako su i tehnološki duh nauke, i empirizam, i građanska ideologija, i verska tolerancija, rođeni iz tog nominalističkog ključa. Na tom učenju, o proizvoljnosti znaka i suštinskom značaju reči i jezika za čovekov svet, počiva i klasična
geopolitička pretpostavka: ko upravlja korom velikog mozga upravljaće i zemaljskom. Svetom vlada onaj ko ga imenuje.
Naravno, Srbija nije svetska kulturna sila. Kako bi i bila, kad se naša kultura u kontinuitetu razvija tek dva stoleća. Nismo ni vojna sila, zapravo, više smo kulturna nego vojna. Baš zato naša politika mora biti otvorena, politika povezivanja i saradnje. Jer kada bi podlegla onom kulturnom nastrojenju samodovoljnosti i svojevrsnog autizma, nastrojenju koje još opstaje kao budžaklijski atavizam u našoj kulturi, naša politika praktično ne bi imala ama baš nikakav uticaj na međunarodne
prilike i okolnosti. Srbija bi bila osuđena da čeka šta će da je snađe.
Najviše zbog nerazumevanja ove činjenice, naših političara poslednjih decenija nema tamo gde se stvaraju vizije, planovi za budućnost, gde se pripremaju važne odluke. Oni se uglavnom pojavljuju kada stvari već pređu u egzekutivu, i kada su karte uveliko podeljene, kao izvršioci i aparatčici. Kao i cela Srbija uostalom, i srpska politika u odnosu na svet ima problem inkluzije. Naprosto, za Srbiju je svet ono što je oko nje, pa je ona, samim tim, ono što nije svet. Da bismo shvatili
Srbiju kao naš deo velikoga sveta, mi najpre moramo biti u njemu i pripadati svetu.
Od pojave Slobodana Miloševića srpska politika se profiliše kao konfrontacija sa svetom. U to doba, u svetu se raspada komunizam, a mi ga ne damo; hit postaje politički pluralizam na istoku, a mi ga odlažemo; Evropa se ujedinjuje, a mi nećemo; multikulturalnost i globalizam postaje svetski trend, a mi se vraćamo u devetnaestovekovni nacionalizam. Od Miloševića se stvara politika izolacionizma po kojoj je nešto u toliko srpskije što je antisvetskije. Srbija, to je kontra sveta.
Zato se Miloševićeva epoha i morala završiti ratom Srbije protiv celog seta.
Bilo je groteskno, zapravo, tragično smešno, gledati tih devedesetih kako srpski političari traže zajednički jezik sa svetom. Naprimer, kad zajednički valjaju mantru o ''kosovskom problemu''. Smešna je u tome bila igra gluvih telefona: koristeći iste termine, oni su govorili o sasvim suprotnim stvarima. Svet o političkim problemima albanske nacionalne manjine, a domaći političari o svojim problemima sa tom manjinom. Kako se tek razilaze praktične implikacije zajedničkog stava ''da se za
kosovski problem mora iznaći političko rešenje''. Ovde se time maše kao upozorenjem da svet ne podržava odmetništvo Albanaca, dok svetski zvaničnici time poručuju da svet ne podržava represiju srpskog aparata prinude nad Albancima.
Međutim, u tim stilskim vežbama i jezičkim igrama međunarodne politike sa statusom naše realnosti, važno je uočiti značajnu razliku između Miloševićeve epohe izolacionizma i Vučićeve stabilokratije. Milošević je pripadao našem komunikativnom arealu: zemlji i svetu on se obraćao iz perspektive koja je stvarana u domaćoj javnosti. Razume se, sa svim onim ograničenjima i zabludama kreiranim u ovdašnjoj kulturi i politici. Ipak je nesumnjivo: on jeste bio glas Srbije, kakvu je sam i
oblikovao.
S. Milošević i A. Vučić
Vučićeva je komunikativna pozicija, međutim, sasvim drugačija: on u Srbiji nastupa kao igrač iz međunarodnog okruženja. I kada se obraća domaćoj javnosti i kada prećutkuje, kad manipuliše i kada tumači, on to uvek čini u ime Evropske unije i zajedno sa njom. Posumnja li se u njegove akreditive, tu su, u najkritičnijem trenutku, i mladi Kurc i veteran Šreder, i Junker i Mogerinijeva, zaključno sa liderima Merkelovom i Makronom, da ih obnove i overe. Jer, uvek se neka primedba može, čak
mora staviti, ali je prvenstvo stabilnosti, koju samo Vučić donosi i znači, neporecivo.
Da ni o kakvoj stabilnosti uopšte ne može biti reči u Vučićevom monološkom, nedemokratskom sistemu vladavine, mogli su neposredno, bez ikakvog interpretatora, da se uvere i građani Kragujevca. Onomad je ovde otkazana, a potom i zabranjena rukometna utakmica koju je trebalo juniorke naše reprezentacije da odigraju sa odgovarajućom selekcijom Kosova. Zbog čega su Kragujevac i kragujevačka javnost bili tako netrpeljivi prema devojčicama koje se, ipak, samo igraju? Sam Vučić ne misli tako:
on je lično događaj predstavio kao politički, a ne kao igru, nazivajući juniorsko nadmetanje ''državnom utakmicom''.
A samo do pre neku godinu, tačnije, do dolaska Vučićevih naprednjaka na vlast, u ovom gradu su bez ikakvog incidenta, na Međunarodnom festivalu kamernih horova pevali i horovi iz Albanije. Albanska zastava se tom prigodom vijorila među zastavama ostalih gostiju, u sred Kragujevca. Na JoakimInterfestu 2013. godine u Kragujevcu je gostovala i pozorišna predstava prištinskih glumaca, na albanskom. Ne da nije bilo nikakvog incidenta, nego su kosovski umetnici pobedili na tom međunarodnom
pozorišnom festivalu, u sred Šumadije.
Nema tu ničeg čudnog, jer Šumadija je tradicionalno otvorena i tolerantna, a Šumadinci su pitom i miroljubiv svet. Međutim, ta je vrsta međuetničke tolerancije i saradnje na Balkanu, izgleda, nešto što ugrožava evropsku agendu stabilnosti, namenjenu ovom tlu. Vučićevi vozovi bojadisani verskom netrpeljivošću, Vulinova kvazidiplomatska razmena vatre sa susedima, Stefanovićevo zveckanje policijskom silom i navijačkom protivtežom, atmosfera permanentnih incidenata, izgleda da potpunije
održava stabilnost kakvom je u Srbiji vidi Evropska unija.
Očigledno je, dakle, kad sadržaji devastiranja i regresije postignutog mira, otvorene destabilizacije regiona, te uzburkavanja međuetničkih strasti i konflikata, na evropskom političkom jeziku nose ime stabilnosti, onda ta reč znači nešto sasvim drugo nego što mi u nju, naivno, učitavamo. Očigledno je da se pod tim izrazom ne misli na stabilnost srpskog društva, balkanskog regiona, njegovih interesa i života ljudi ovog podneblja, nego na stabilnost evropskih planova i poslova na ovom
tlu. S Vučićem kao garantom, ti planovi, koji nisu ovde ni stvarani ni usaglašavani, odvijaju se besprekorno.
To naprosto znači, kad evropski diplomata kaže da Vučićevu politiku karakteriše stabilnost, na srpski jezik, i za razumevanje kod domaće publike, to adekvatno treba prevesti kao poslušnost. Politika stabilnosti je civilizacijski prihvatljiv naziv za suspenziju suverenosti i političke samosvojnosti jedne države, svedene na geografsku oblast, geopolitički pazl.
U ovome je i nauk zašto je demokratska, civilizacijski osvešćena i otvorena politika, nalik onoj koja je vođena u periodu 2000 -2012. jedina šansa za Srbiju. Iako i ona zna svoje mesto u međunarodnom poretku, prepoznaje stareštva i dužnost kooperativnosti, baš zato, svojom odgovornošću, sadržajnošću i korektnošću, ona stvara obaveze na drugoj strani. Da li je za Evropu to i bio problem: Srbija koja se integriše i uklapa vodeći računa o svom najboljem dugoročnom interesu? Da li to onda
znači da je politika evropskih integracija bez ikakvog integrisanja samo jednosmerna politika okvirne kontrole i držanja na distanci? Zapravo, znamo li mi uopšte: kakva je zaista politika Evropske unije prema Srbiji?