Tumačenje vatre iz pepela prve gimnazije
...Što sumnja pozledi neka vera leči.
Svetlom vere gori, plamni ume,
pa da srpske govorimo reči
da nas jasno ceo svet razume...'
iz pesme Pismo Atanasija Nikolića, prvog rektora Liceja, o stvari mislećoj i načelu vere, koje ne dospeva do knjaza jer hartija sagore od plamenih reči
''Ovaj svet, za sve jednak i isti, nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, već je on bio, jeste i uvek će biti večno živa vatra, koja se s merom pali i s merom gasi.'' Tako je zapisao Heraklit Mračni u svom arhajskom, teško shvatljivom, pracivilizacijskom zaveštanju iz Artemidinog hrama u Efesu.
Kosmičkim požarom i olujama titrajuće svetlosti u sačuvanim fragmentima paganskoga žreca, tumačenjem i raskrivanjem njihovog aforističkog značenja i izvornog smisla, bave se humanisti, helenisti, filozofi i filolozi naše civilizacije već duže od dva i po milenijuma. Svakako, jedno od prvih mesta obnovljene, moderne Srbije, sa kojeg se i srpski jezik kroz maternju nastavu pridodao toj zapadnjačkoj tradiciji gonetanja i interpretacije Heraklita, jeste Prva kragujevačka gimnazija. Bezmalo
dva stoleća i naša deca i naši profesori, na srpskom jeziku, ovde u Kragujevcu, izučavaju ovaj aforizam.
Zato, možda i nije čudo da se u prvim posleponoćnim satima 4. januara, u gluvo doba, nenajavljena i nepozvana, Heraklitova vatra razbesnela baš u zgradi Prve gimnazije. Stari Grci bi rekli ''po pravdi'', ali to kod njih istovremeno znači i ''za krivicu'', koju mi, današnji Kragujevčani, avaj, ne proničemo, ne razumemo i nipošto ne priznajemo. Možemo li mi uopšte da dokučimo tu heraklitovsku meru paljenja i gašenja vatre, zahvaljujući kojoj je, pred Badnji dan takoreći, planula naša
gimnazija?
Srećom, kragujevački vatrogasci se nisu opterećivali tim pitanjem. Oni su svoj posao odradili munjevito i profesionalno besprekorno. NJima svakako treba čestitati što su vatru suzbili i ograničili na najmanju moguću meru. Samo zahvaljujući njihovoj budnosti i spremnosti mi danas uopšte imamo zgradu Prve kragujevačke gimnazije, spomenik nacionalne kulture prvog reda, pod zaštitom države.
Za njima, svoj posao su profesionalno odradili i policijska uprava, i lokalna samouprava, i ministarstvo prosvete, i mediji, i sugrađani... Ne sme se zaboraviti ni dirljiva reakcija učenika i zaposlenih, koje je ovoga puta gimnazija okupila bez ikakvog zvonca. Direktorka Slavica Marković iz zgarišta nije ni izlazila, čini se, sve dok nije dovedeno u kakav-takav red.
Ali sve se to dogodilo sanativno, post festum, kada se vatra već beše povukla u svoje prebivalište u svemiru, na pepelu koji je ostao za njom. A taj pepeo, vejao je kao nedostajući božićnji sneg. Paradoksalni sneg iz vatre, koji sve zatrpava i zaravnjuje u praznu belinu. Bešumno je padao po pločicama i ugarcima, sa galerije ispred Svečane sale, sa plafona i krova, hvatao se za stubove i gubio u kosi zanemelih posmatrača. U tom pepelu ostali su za uvek, za svu večnost pred nama,
tišljerski radovi bečkih majstora s kraja 19og veka, ordenje, plakete i priznanja Prve gimnazije, sticani kroz poslednja dva stoleća, likovni radovi umetnika, bivših učenika škole, bibliofilska izdanja knjiga koje je škola dobijala na poklon, dokumenti brojnih generacija, spomenice, grupni portreti nekadašnjih profesora i iščezlih kolegijuma škole...Prah i pepeo jedne građanske, prosvetarske Srbijice, koje jedva da ima. Koje tako malo ima da bi uopšte smelo da je bude još i manje.
Gori, moja gospođice
Zašto je Prva Kragujevačka gimnazija uopšte tako vredna i važna? Zbog čega je njena zgrada stavljena pod zaštitu kao kulturno dobro najvišeg ranga, a sama ustanova uvrštena u najuži izbor škola od posebnog nacionalnog značaja (mimo drugih istovrsnih škola, u potpunosti je finansira i direktno servisira ministarstvo prosvete u vladi Republike Srbije)?
Tačan odgovor na ovo pitanje je jako teško predočiti našoj javnosti. Zapravo, opasno je. To je, skoro pa tajna, recimo: polutajna srpske nacionalne kulture. Polutajna, jer gimnazija je čuva i neguje, ali i samom svojom izuzetnošću, takođe, otkriva i demistifikuje. Po sredi je, očigledno, nekakav strukturni problem, koji baš hoćemo da ne vidimo. Kako bi rekao Miloš Forman, u naslovu svog poslednjeg češkog filma, posle kojeg će zbog kritke sistema biti prinuđen da emigrira: Gori,
moja gospođice.
Prividno, odgovor je samorazumljiv, opšte poznat, očigledan i ne izaziva nikakve poteškoće u prihvatanju, nesporazume niti polemike. Naprosto, to je prva srpska gimnazija, tačnije prva takva škola koju je osnovala mlada srpska država u nastajanju još daleke 1833. godine. To je prva srpska gimnazija i zato što pre nje nije postojala ni jedna druga u kojoj se nastava odvijala na maternjem jeziku, od početka i u potpunosti. Osnivanjem ove škole Srbija je osnivala sebe samu. Nesvršenost
ovog glagola je trag sa kojeg dolazi i paradoksalnost tajne i miris paljevine.
Naime, s pravom ističemo početak nastave na maternjem jeziku u prvoj srpskoj gimnaziji. To je izuzetna stvar. Ali taj podatak mora malo da zbuni one nepopravljive cinike, koji bi sve nešto da sumnjaju i preispituju, koji bi uvek da misle i povezuju, one kakve gimnazija upravo stvara i neguje. Koji je to i kakav maternji jezik bio? Ovaj naš nije mogao biti. Za godinu pobede Vukove reforme i ustanovljenja standardnog srpskog jezika, ovog kojim govorimo, na kojem je i ovaj tekst pisan,
uzima se 1847. Pa to znači da je gimnazija starija od ovog srpskog jezika?
Ne bi nama baš bilo lako da pratimo nastavu na maternjem nam jeziku s početka rada gimnazije. Neuporedivo lakše je, recimo, pratiti HRT !? Da se nešto premetnemo u đaka iz ta doba, da li bismo baš znali šta nas očekuje u tom ''učilišnom zavedeniju'' na nastavnom predmetu ''jestastvenica'', ili šta nam je Sterija hteo reći objašnjenjem da je došao da predaje ''soveršenim razred poetike''? Pa sva ta ''napravlenija'', ''sebevedenija'', što nam ih ''popečiteljstvo'' daje ''čerez polze''
naše? Zapravo, mi bismo taj maternji jezik morali da učimo kao što se uči bilo koji strani jezik. Da bismo shvatili genijalnost i veličinu Vuka, moramo razumeti i dodatak: baš kao što su ga, kao strani jezik, učili i tadašnji srpski đaci.
Dalje, taj početak rada prve srpske gimnazije nije vezan ni za lokaciju niti za zgradu koju danas država štiti. Nastava je započeta u privatnoj kući, građenoj po turski, od naboja, vlasništvu izvesnog gazda Pere, trgovca ovdašnjeg. Nastavljena je u takvoj, samo malo komfornijoj privatnoj kući, malo većeg trgovca: u gospodar Jevremovom konaku. Prvi nastavni dan u novom i od tada konačnom zdanju škole, današnjem napadnutom spomeniku nacionalne kulture, održan je 21. oktobra 1887. godine.
Isti cinik, mogao bi da se upita: zašto je pod zaštitu države, kao spomenik prvog reda, stavljen jedan objekat koji tek što je navršio 130 godina? Po Evropi i svetu, pa i kod nas, ima čak i porodičnih, potpuno privatnih kuća koje su znatno starije i oko kojih se ne diže nikakva pompa?
Ima, ali to je jedna od najstarijih javnih zgrada na tlu Srbije. Naročito, kao javno zdanje građeno ''po jevropski'', bez balkanske čatme i orijentalnog ''vkusa'', ono je trebalo nedvosmisleno da svedoči o civilizacijskoj i spoljnopolitičkoj orijentaciji tek osnovane srpske države. Zgrada Prve kragujevačke gimnazije podignuta je kao jedna od ključnih arhitektonskih legitimacija u susret obeležavanju prve decenije nezavisnosti i suverenosti kneževine Srbije, koja je međunarodno priznata 1878.
godine.
Ovde se već vidi sva napetost i pomenuta polutajnovitost bazičnog paradoksa naše kolektivne samosvesti. Da, Prva kragujevačka gimnazija je temelj naše prosvete i kulture, naše javnosti i institucionalnosti, našeg identiteta u krajnjoj konsekvenci. NJeno stvaranje je stvaranje nas samih. To je prelepi spomenik jednog nacionalnog ali i civilizacijskog buđenja i samoodređenja. Zato se ona, s nesumnjivim pravom, i neguje i štiti i slavi.
Međutim, da li se baš zato i pali? Jer,avaj, Prva kragujevačka gimnazija je starija i od srpske javne arhitekture, i od srpske države, i od srpskog jezika i pisma! Kako to Srbi da prihvate, kad im je rečeno, da čak i na nebu piše da su narod najstariji, a ne od juče, iz devetnaestog veka? Pa svi znaju da se ovde jelo srpskim viljuškama dok se njupalo evropskim rukama!
Zar nam nije rečeno da su naše tarabe starije od američke države i nacije? Ne znam, takvu tarabu još nigde nisam video. Da uviđavno zanemarimo Evropu, tek, Sjedinjene Američke Države su nezavisnost stekle 1776. godine, a najstariji američki univerzitet, Harvard u Kembridžu, osnovan je (kao i naša gimnazija, pre sopstvene države) 1636. godine. Nešto ne verujem da je neka današnja taraba ovde i tada postojala, ali ni Srbija niti neka njena škola, zasigurno nisu.
Gospodar muva
Biti nov i mlad, civilizacijski svež, pa čak i nedovršen, još u nastajanju i u previranju, samo po sebi nije ništa loše. Naša kultura to očigledno jeste. Prihvatanjem te činjenice, mnoge bi se stvari lakše usaglasile i mnoge kockice bolje poslagale u našoj kolektivnoj svesti, nacionalnoj kulturi i javnoj komunikaciji. Mnogo bi nam jasnije bilo da, baš kao ni prirodnim bogatstvima, mi ne obilujemo ni kulturnim blagom. Jasno bi nam bilo i zbog čega je tako: pa, u razmerama
istorijskog vremena gledano, koliko juče smo počeli da ga tečemo. Još važnije, bilo bi nam jasno zašto su naša nacionalna kulturna blaga, čak i kad su mlađa od nečijih drugih, možda i ne uvek baš najbolja na svetu, ipak izuzetno, neuporedivo vredna. Pa po osnovnom zakonu vrednosti: baš zato što su malobrojna i izuzetno retka.
Da je stavimo u kontekst Pariza ili Rima, zgrada Prve kragujevačke gimnazije sigurno ne bi uživala državnu zaštitu prvog reda. Možda čak ne bi bila ni naročito primećena. Ali bi se uklopila. E, baš zato, ona je ovde dragulj. Naš komad velikog sveta.
Baš zato ona i iritira. Jeste li osetili vatru kad sam ono rekao da smo od juče? Dobro, ne baš od juče, od prekjuče smo. Je l se raspiruje? E ta vatra je gorela onomad i u Prvoj gimnaziji.
Taj bes nepriznatosti, nedovoljne uvaženosti, nepravedne skrajnutosti, u osnovi je revanšistički, osvetnički. Samo što on nije sasvim spontan. Nije to tek puki iskonski primitivizam. On je negovan, zalivan, u njega se ulagalo, i to jako dugo. Isto toliko dugo koliko se i gradila država, prosveta i moderna civilizacija u Srbiji. To je naš svojevrsni civilizacijski kontrapunkt, naša paralelna tradicija i kultura antikulture.
Još pre zavetnih taraba i escajga stvarani su mitovi za raspirivanje tog ognja. U Miloševo vreme, čak i u njegovoj blizini, negovan je mit da sva zla dolaze od pismenosti i sa pismenim ljudima. U ovoj sam kolumni već pisao ranije kako i kosovski mit već dva veka ima i takvu ulogu. Tim našim mitskim elementom upravlja jedna neosvešćena strast, jedan mračni gospodar muva, a spontani sledbenici ga raznose, uglavnom po Balkanu, za sad. Pojavi se oganj u Gradskoj većnici u Sarajevu, pa plane
u Dubrovniku, proždire i crkve i džamije, recimo u Nišu, pa, eto, i škole bi. Onaj Renfild, lik iz gotske priče o balkanskom grofu Drakuli, onaj koji hvata i guta muve, jedini među ljudima nagonski oseća blizinu i skrivenu prisutnost takvog gospodara.
NJegov gospodar je biće koje ima moć da ukine razliku dobra i zla, istine i laži. On može laž da uzdigne iznad istine i sve što je lepo i dobro da oglasi za zlo.On može da ponudi stariju kulu na temeljima spaljene, da porekne ono što je bilo i dokaže što biti ne može. Kad god počnu da se gube istina ili dobro, da bledi njihov značaj i smisao, svi Renfildi se uzbude zbog blizine gospodara, koju slute u toj smutnji. Mitovi, laži i ostale muve u rojevima saleću Tebu i ona još samo
satirući oganj može da iščekuje, kao konačni element i trijumf gospodarske volje.
Nesklon divljenju za zločin, a ima pisaca koji su umeli i takvim tonom da ga boje, Renfildu iz našeg grada mogu samo da priznam kako je izabrao pravu stihiju za napad na Prvu gimnaziju. Jer Heraklitova vatra je i njen vlastiti elemenat. Samo što ta vatra drugačije gori.
Vatra sama po sebi nije ni dobra ni zla. Kada njom ne upravlja gospodar muva, on u njoj sagoreva. Jer vatra može da plamti i kao uzvišeni zanos i kao videlo svetu. Takvom vatrom gori i prva srpska gimnazija, sve što ona osvetli i što se iz tog plamena rađa. U tom ćemo plamenu uhvatiti meru, u meri kojom on zahvati Srbiju.
Kako tvrdi Heraklit iz Efesa, samo je vatra večno živa. Sve će na svetu proći, ali ona neće. Da bi se istinski bilo i trajalo, mora da se gori.
APLIKACIJE:
To je prva srpska gimnazija i zato što pre nje nije postojala ni jedna druga u kojoj se nastava odvijala na maternjem jeziku, od početka i u potpunosti. Osnivanjem ove škole Srbija je osnivala sebe samu. Nesvršenost ovog glagola je trag sa kojeg dolazi i paradoksalnost tajne i miris paljevine
Da uviđavno zanemarimo Evropu, tek, Sjedinjene Američke Države su nezavisnost stekle 1776. godine, a najstariji američki univerzitet, Harvard u Kembridžu, osnovan je (kao i naša gimnazija, pre sopstvene države) 1636. godine. Nešto ne verujem da je neka današnja taraba ovde i tada postojala, ali ni Srbija niti neka njena škola, zasigurno nisu
Vatra sama po sebi nije ni dobra ni zla. Kada njom ne upravlja gospodar muva, on u njoj sagoreva. Jer vatra može da plamti i kao uzvišeni zanos i kao videlo svetu. Takvom vatrom gori i prva srpska gimnazija, sve što ona osvetli i što se iz tog plamena rađa. U tom ćemo plamenu uhvatiti meru, u meri kojom on zahvati Srbiju
