Zima nase neizvesnosti
Sa ulaskom u zimu, možda ne baš sasvim strogo kalendarski usaglašeno, ali svakako pravovremeno ušuškani u tople jakne, kapute i čizme, ušli smo i u snegove i ulične lapavice, u dane kratkih obdanica, a neobično duge, sporohodne tmine koja se uvlači u kvartove i stanove, u rana ustajanja, u započete i upola ostavljene poslove, u dušu i osećanje trenutka. Sezona tek dekorisana večernjim izlascima u jako osvetljene javne enterijere i trakom dugih slavskih porodičnih sedeljki, ipak pripada
domu, adađu osame i introspekcije.
Zimsko doba kao da je izmenilo strukturu vremenskog toka, razvuklo tempa i usporilo ritmove, a u škrtoj slici vidika, palog na svedenu, mutavu i ukočenu realnost, otvorilo prolaz za ono čega nema: za uspomene, sećanja, presabiranja i odložene planove. Potop stvari u fantazmu, u imaginarnom toku plinulog unutrašnjeg života, rastakanje okruženja u elementu iluzije, pitanja i smisla, nedostatak akcije, dovode nas pred dar kojim nas zima odistinski daruje: pred realno ništavilo u nama i oko
nas.
Uvo koje peva
Među sećanjima koja pohode neizbežno je bilo i jedno sasvim lično. Jedne ne tako davne zime, zatečen iznenadnim zahlađenjem rđavo odeven i nepametno nepripremljen za pogoršanje vremena, žestoko sam nazebao. Dar izvučen iz tog glupavog iskustva ticao se strašnog zapaljenja srednjeg uha. Propisana medicinska terapija lako odnosi bol i stavlja telesnu temperaturu u okvire podnošljivog, ali samo zapaljenje uha se malo duže i upornije leči. Tek, kritične noći, na vrhuncu upale, ne da
zaspivanje nije bilo moguće nego je psihički neizdrživ postajao konstantan, neprolazan, večni snažni pisak koji je bio sve što sam mogao čuti, ali i što sam bio prinuđen da slušam. Nije moguće udaljiti se od izvora agresivne buke kad buka iz mene potiče. Nema potenciometra da utiša besmisleni zvon, ne može se prekinuti ili barem odložiti, da predahne pažnja, odmori se sluh, e da se čovek makar malo pribere. Kao da se arhangel, zlokobno izmenjen, jednom divovskom nogom u okeanskoj dubini, a
drugom u sred kontinenta, nadzemaljski raskoračen i presavijen, preteći priklonio meni i sve trubne znake kraja sveta i veka sipa li sipa u moju glavu, samo za mene, u moje zaglunulo i bolno uvo.
Počeo sam, kao meru predostrožnosti i jedinog leka u potpunoj bespomoćnosti pred silnim i beslovesnim nasrtajem unutrašnjeg neprijatelja, da osluškujem taj snažni, neartikulisani zvuk, da ga pažljivo pratim i unosim se u njega. Udubljivanjem, počele su da se otkrivaju nijanse, razlike u zvučnoj masi, impulsi i ritmovi u nečem što je s početka bilo samo jednoličan i ravan neprekidan pisak.
Postepeno, nejasno u kom trenutku duboke besane noći, ali nepovratno i nezavisno od moje pažnje i volje, taj besmisleni bruj postao je muzika. I to ne neka neodređena muzička asocijacija ili improvizacija, promenjiva na mah, nego tačno određena, skladna muzika, perfektna u izvođenju. Horovi su pevali, baš tako, brojni horovi pod upravom nepoznatog dirigenta, pesmom sliveni u jedan silan, neviđeno veliki mešoviti hor: izvodili su Rukoveti Stevana Stojanovića Mokranjca.
Rukoveti sam mnogo puta slušao, na sopstvenom gramofonu i u različitim koncertnim izvođenjima, neke bih i sam zapevao, neobavezno, kada mi se u kući dopusti, ali to je bila intenzivna fascinacija mog detinjstva i rane mladosti. Skoro bi se moglo reći da sam ih od tada već bio i zaboravio. Tačnije, na njih sam bio zaboravio. A te noći slušao sam ih u takt tačno, zadivljen preciznošću imaginarnih izvođača i sablaznut sopstvenim potpunim poznavanjem notnog teksta, koji zapravo nikada i
nisam znao napamet. Tačnije, nisam znao da ga znam. Ja to nisam halucinirao ili domaštavao: ja sam to nedvosmisleno jasno čuo. Suze su mi same išle u izobilju nestvarnog i bogatog zvuka pesme, horsko-pčelinjega bruja kojem sam se prepustio kao medenom leku. Kao da je sve moje, svi stihovi detinjstva i preci, ustalo iz mene da me brani i spasava u kritičnom času.
Smisao i besmisao
Čovek je biće smisla. On za smislom traga i smisao nalazi svuda oko sebe. Nužno, neizostavno ga nalazi. Uvek ga nalazi, e da bi uopšte mogao biti čovek. U opisanom slučaju, ovaj nekontrolisani zapaljenski zuj imaginacija je uspela, odbrambenim zahvatom iz ličnog iskustva, da osmisli kao Mokranjčevu muziku. U području vizuelnog opažanja takva konceptualizacija je još trivijalniji i poznatiji fenomen.
Test sa Roršahovim mrljama ubedljivo pokazuje, između ostalog, i kako svaka slučajna fleka dovoljno pobuđuje posmatrača da u njoj pronađe neki lik, nekakvu smislenu konfiguraciju. U talogu kafe, u oblacima na vedrom nebu, iz proizvoljnih i nemotivisanih stimulusa izranjaju značenja motivisana iznutra: iskustvom, željom, težnjom. Kao da je posvemašnja pareidolija prefiguracija i osnovni model bazičnog ljudskog refleksa: potrage i potrebe za smislom.
Naravno, stvaranje smisla u ljudskom svetu je istorijski proces. Zapravo, istorija roda i nije drugo nego dugoročni proces promene, preoblikovanja smisla i nastajanja sveta u kojem obitavamo. Ali uvek u svetu boravi čovek, u mehuru smisla građenog prisustvom i radom nepreglednog niza generacija. NJegov lični gest, samostalni istup u susret događaju u ličnom vremenu, uvek izlazi iz te istorijski akumulirane zalihe nasleđa, prožet je, omogućen, ali i limitiran usvojenom kulturom. Naš
govor je pun tuđih glasova, ispod naše rutine su arheološki slojevi kreiranja, uigravanja i učenja tog refleksa.
Mogli bismo reći da čovek boravi u svetu koji u njemu prebiva. I to na njegovim granicama boravi, izlazeći u susret realnom, dočekujući novost aktuelnog zbivanja uvek polazeći iz usvojenih shvatanja, iz protokola u kojem je formiran, hvatajući tog leptira koji pristiže, ajkulu koja doplivava, loptu koju mu dobacuje njegovo doba, uvek jedinom mrežom kojom raspolaže: mrežom smisla koju su tkale generacije i na kojoj on, eventualno, može da dotka tek neki čvorić.
Iz različitih razloga, međutim, povremeno naiđu periodi kada se stari svet raspada i ne samo da pojedinac ne uspeva da se snađe, nego čitava kultura se pokazuje inferiornom pred izazovom trenutka, nesposobna da ga osmisli, shvati i savlada. Takav je, recimo za evropsku kulturu, bio uspon Hitlera i nacizma pred Drugi svetski rat i velikim delom njegovog toka. Pisci su svedočili dramatične događaje i datume toga razdoblja sintagmom ''to se rečima ne može opisati'', poslednjim i
nedozvoljenim sredstvom umetnika reči.
Breht je prvi našao suštinskog načina tek da ustvrdi kako je evropska kultura potpuno nespremna za tu količinu zla i agresije. Ne da je podnese, nego da je pojmi. Kada se raspadne jedna kulturna paradigma ispod ruševina njenog sveta pomalja se vinovnik, večna provokacija i subverzija smisla: golo, mutavo i samo realno. Kao smrzlo sunce na tmurnom zimskom nebu, kao blato koje pršti s točka, kao užarena lopta gasa koja besomučno vitla studenim svemirom, samo realno ne znači ništa i nema
nikakvoga smisla. Realno naprosto jeste, a egzistencija, po definiciji, nema nikakvog značenja, zapravo je njegov antonim. Tek predikati označavaju, opojmljuju, osmišljavaju to iks, uzeto za nesuvislu i bezimenu oznaku da nešto postoji. Tek rudimentarni koncepti, kao moć ili sila, dočaravaju realno nepresušnoj, uvek živoj imaginaciji čoveka, a i oni samo metaforično i tek zato što su prastari obrasci smisla iz prepotopskih, bazičnih slojeva kulture.
Na društvenom planu, prodor realnog u prevaziđenu i nespremnu kulturu, u njenu istanjenu mrežu smisla, izgleda baš kao kad se bukvalno ribarskom mrežom hvata meteor što se strovaljuje s nebesa. To je, na primer, u Srbiji kulminiralo tokom 90-ih godina. Toliko se pogube pojmovi i orijentiri u takvom rasapu da je i jedan ovdašnji filozof krajem tih godina pisao o ''svetskom ratu protiv Srbije''. Dakako, radilo se o lokalnom ratu Srbije protiv sveta. Premerivši svoju nepripravnost Srbija
je zvanično bila odlučila, rečeno jezikom njenog tadašnjeg predsednika, da ''ne želi ništa da menja'' i da natera realnost da se uklopi u njen vidik i njen horizont smisla. Ona narodna o ćuranu koji nije hteo na svadbu nigde ne pristaje tako bolno tačno kao kulturi koja ignoriše realno.
U tako srušenom svetu, gde je realnost ostala tuđa i neprihvaćena, pojedinac je ostavljen sam, potpuno prepušten sebi. NJegovi kulturni obrasci, norme vaspitanja, sistemi vrednosti i smisla potpuno su iznevereni. On je čovek jednog bivšeg sveta bez jasnih istrukcija za napor promene, bez očiglednih primera za ugledanje i učenje. NJegova ribarska mreža je prekrupna za mlađ i sitnež realnog koje divlje buja oko njega i uvek je prazna. Bez oslonca u kulturi, uvek na ivici besmisla, on je u
trajnom osećanju gubitka i jedna permanentna neizvesnost i iskorenjenost izjeda njegove dane i truje mu život.
Politička fantastika
Naravno, nijedna zemlja ne može trajno ostati prazna i nenastanjena, pa i ova terra incognita između ispražnjenog, preživelog smisla i beslovesne realnosti stiče svoje pionire. Tu najpre dolaze neobični likovi, retki svati, kreature kakve su se u starom svetu zaticale samo po pedagoškim slikovnicama, kao prototipovi negativaca, i još kod Lombroza. NJihova roba je smeće najgore vrste, truležina sa dna kulturne zaostavštine, ali ljudima bez kulturne stege i orijentira deluje
prepoznatljivo pa zato i prihvatljivo. To je politička mitologija koju svedoče prastara planinska proročanstva, poput onog falsifikovanog kremanskog, i za čiju istinitost jemče zduhaći i preživeli vilovnjaci poput deda Miloja.
Tu političku mitologiju podupiru geografske karte obnovljenih imperija, koje najčešće nikada nisu ni postojale, sa granicom Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, i moćni nevidljivi zaštitnici poput tajom preživelih naslednika ruske carske porodice, loze Nemanjića, čuvari misterije poput DŽune i Alana Čumaka, i njihovi natprirodni patenti, kao što je svima dobro poznato tajno oružje Nikole Tesle.
Ta politička fantastika, međutim, svedoči o dve bitne stvari. Najpre, da je smisao kolektivni organ zajednice, te da se on i ne može stabilno uspostaviti kao teorija, poezija ili neki uzvišeni duhovni oblik kulture, dostupan samo izuzetnima. On mora da nastupi kao politika, kao kolektivna akcija. Drugo i važnije jeste svest da je smisao od iste tvari kao bajka i mit, da pripada istom redu produkata ljudske imaginacije kao i ideologija. To što politička fantastika ne dohvata realno, to
je zato što ona i nije zasnovana na otkriću i poznanju realnog, nego na otkriću iluzornosti kulture.
Svakodnevno iskušavamo koliko to košta kad jedno društvo otkrije da se ne može pasti dalje od tvrde zemlje realnog. Raspad države, pravnog poretka, ekonomske efikasnosti, sistema socijalnog staranja, zdravstvene zaštite, sve je to cena poigravanja imaginarnošću smisla i prenebregavanja civilizacijske tradicije njegovog brušenja i objektivizacije u pravcu prosvećenosti. To što je sve ljudsko izmišljino, pesnički kreirano, i sila inercije i NJutnov zakon isto kao baba Jaga ili Crvenkapa,
znači samo da nije realno. To, međutim, nipošto ne znači i da sve to podjednako nije objektivno. Tek u izgrađenoj i visoko razvijenoj kulturi, i samo u ljudskom svetu smisla, postoji objektivna stvarnost.
Do dana današnjeg politička fantastika i njeni protagonisti, isti oni iz 90-ih godina, devastiraju kulturu i potencijale smisla ovog društva. Nije više teško prozreti da iza toga ne stoji neukost, nego organizovana koruptivna namera. Plansko zatiranje nacionalne kulture pod fantazmagorijskim plaštom ideologije nacionalizma. Svođenje nacionalne kulture na već ispražnjene toteme i kumire, mutave belege njene istrošenosti, i zaprečavanje njenog istinskog razvoja i stvaralaštva.Oni su promenili i
klasu i gospodare, unekoliko i retoriku, ali ne i ciljeve. Oni nam organizuju politički pluralizam i demokratiju bez pristupa medijima i javnosti, u elementu političke fantastike: kao trke galopera na hipodromu bez konja ili plivača delfin stilom u bazenu bez vode. Samo ovoga puta pod pokroviteljstvom i ličnom zaštitom Evropske unije i finansijske elite.
Za to vreme naša deca uče strane jezike i zaboravljaju, ili bar redukuju, naš srpski. To nije tek negativan učinak socijalne potrebe ili još manje stranog mešanja. To je pozitivan generacijski napor i učinak čovekove bazične potrebe za smislom. Ona uče jezik sveta u kojem slute da ima smisla.
Ali tek treba da otkriju da je savremeni svet, izvan ovdašnjih skrajnutosti i palanačkih koordinata, bitno određen razobličavanjem smisla kao totaliteta simulacije i njegovih ideoloških konstrukcija: dekonstrukcijom kao otkrićem provale realnog u mutavoj stihiji kapitala i njegovog deregulisanog spontaniteta. Tek treba da otkriju da je neizvesnost i iskorenjenost čoveka teška trauma civilizacije, a ne tek našeg podneblja. Da je smisao civilizacijska kategorija i da je manje pitanje ima
li mesta za Srbiju i Srbe u budućnosti sveta. Pitanje je opšte: ima li mesta za čoveka?
Mračna zima, ledenoga daha, spušta se na čovekov svet. Kao tegoba i slutnja svakako, bar za nas, ljude staroga sveta. A oni će morati da obnove smisao, da nađu novo lice te ničeanske životodavne laži, e da ne bismo umrli od istine. Svakako ga moraju naći, jer su naša deca. Jer čovek je biće smisla i uvek ga nalazi. Nužno ga nalazi.