O cokoladi i o tamnici
''...To je onaj život gde sam pao i ja...''
Vladislav Petković Dis, Tamnica
U svetu moga detinjstva čokolada je bila posebna i mnogo važna stvar. Raznolikosti njene recepture, nijanse i arome koje su donosile nove i sve novije robne marke ovog prehrambenog artikla, bile su nesumnjivo svedočanstvo otvaranja socijalističke Jugoslavije za trgovinsku razmenu, potrošačku kulturu, ali i za neminovnost delikatnijeg razvoja domaće proizvodnje, što iz dečje perspektive nije percipirano niti prepoznavano kao bitno.
Pažnju su, recimo, dramatično privlačile razlike u veličini, pre svega, ali i u boji: čini mi se da pamtim miris tog s nevericom proživljenog iskustva otelotvorenog paradoksa u prvom raspoloživom egzemplaru bele čokolade. Zahvaljujući njoj, u rečniku mog detinjstva izraz crna čokolada nije označavao kakao tablu, koja, uzgred budi rečeno, nije ni predstavljala neko uzbuđenje za maštu, ni približno današnjim hvaljenim, dekorativno razmetljivim i medicinski preporučenim crnim čokoladama.
Zvale su se čokolade za kuvanje i kod dečjih selektora su spadale u drugu ligu, zajedno sa šećernim tablama.
Naslućivalo se nešto i od socijalnog konteksta u jeziku čokolada koje su dolazile u goste: građanski šarm ''Zlatnih osam'', ili malena bombonjera čokoladnih bajadera koja je, kao i buket crvenih karanfila, nepristojno koketno govorila o maminim usnama (kao da su mamina usta tako mala i reklamno fina da ne bi mogla da zagrize i veliku tablu). Ali mama je nesumnjivo bila centralna figura, spiritualni zaštitnik kulta čokolade i vinovnik njenog tako velikog značaja u svetu moga detinjstva.
Nije moja majka u čokoladi videla simbol socijalnog statusa i prestiža, bar ne na malograđanski način. Čokolade nikada nije smelo biti previše: prezasićenost čokoladom je verovatno najodurniji koncept besmisla, znak prostaštva, nešto što zavređuje pokudu i ne sluti na dobro. Ali morala je biti dostupna, uvek nekako tu: suviše svečana da bi bila podrazumevana, a odveć učestala da bi je se uželelo.
Čokolada je bila znak smislenosti utopije, legitimnosti ambicije, dosežnosti visokih ciljeva porodice i društva. Dete željno čokolade je lozinka za neophodnost solidarne društvene intervencije: to ne sme da se dopusti. To socijalizam ne sme da dopusti, to bi bio politički neprihvatljiv pad Druga Tita i slom socijalističkog projekta sreće. U kreativnoj sugestiji moje majke, čokolada je bila istorijski i dijalektički materijalizam u konkretnom obliku: svedočanstvo civilizacijske
prosperitetnosti i emancipacije samoupravnog socijalističkog društva.
Čokolada je unosila ukus istorije i dimenziju politike u svet moga detinjstva zahvaljujući porodičnoj činjenici da je ona, nekada davno, u lično iskustvo moje majke jednom bila unela ukus i miris jednog drugog sveta, otvorenog sveta, za koji nikada do tada nije bila čula, sveta naprosto. Jednom davno, neobično davno, i mama je bila mala, kao sestra i ja. Teško shvatljivo, ali to je bilo toliko davno da mama i tata ne da nisu bili zajedno, nego se nisu ni poznavali.
U toj prepotopskoj praistoriji mama je živela u jednom drugom svetu, u Šumadiji. U tom svetu nije postojala čokolada, ali deca nisu bila tužna zbog toga, jer nikada nisu bila ni čula za čokoladu da bi mogla za njom da tuguju. Čokolada je, doduše, postojala, ali ne u tom svetu, u Šumadiji. A onda se desio neki prosvetljujući događaj. Teško shvatljiv. Došao je Oca iz zarobljeništva i doneo mami dve kocke čokolade. Mami i njenim sestrama: svakoj po dve. I to su bile jedine dve kocke
čokolade koje je mama pojela za celog svog detinjstva.
S tim praistorijskim mitom sam odrastao. Nikada u životu nisam probao čokoladu a da me on, sam od sebe, nije pohodio. To je koren moje svesti o Šumadiji.
Povratak u tamnicu
Naravno da je naknadno integrisanje sopstvenog detinjstva, i prnja sećanja koje ono za sobom razbacane ostavlja, deo intelektualnih dužnosti odrastanja. U to svakako spada i racionalizacija infantilne mitologije. Ovde je to važno samo u meri u kojoj je moj lični zadatak prevazilazio dužnosti koje čovek ima prema sebi.
Već domaće vaspitavanje i obrazovanje bili su dovoljni da razumem da oca nije otac nego tradicionalni, patrijarhalni naziv porodične zadruge šumadijskog sela za strica, pogotovu ako je on i najstariji brat. Bez naročite podrške škole, porodica je morala da došaptava iskustva aprilskog rata, masovna zarobljavanja i deportacije jugoslovenskih vojnika, mahom šumadijskih seljaka, jer samo su oni branili Jugoslaviju. Deportovani u Nemačku, uglavnom su raspoređivani po radnim logorima ili,
možda još i češće, na imanja nemčkih seoskih gazda, gde su radili kao sluge.
Škola je naročito pomagala da se razume period obnove i izgradnje, materijalna pomoć ratnih saveznika, siromaštvo i zaostalost jugoslovenskih naroda u doba kraljevine, a pogotovu preporod i podizanje zemlje posle perioda dirigovane dogovorne ekonomije socijalističkog etatizma i prelaska na sistem radničkog samoupravljanja i društvenog dogovaranja. Međutim, ni škola ni samoinicijativne vannastavne i dodatne aktivnosti, a kamoli porodični krug, nisu dosezali do rasvetljavanja i
racionalizacije bitnih ožiljaka koje je ostavio mit. To je istina koja se kolektivno prećutkuje: omerta srpskog samopoštovanja.
Na jedvite jade, gotovo istraživački, čovek je mogao da dozna atmosferu iz radnih logora po Nemačkoj koje su oslobađali saveznici. Amerikanci i Englezi nudili su ratnim zarobljenicima jugoslovenske vojske spas od povratka u komunizam. Oficiri, školovani ljudi i zanatlije, to su iskoristili masovno, s retkim izuzecima. Stotinama hiljada se broje oficiri, podoficiri i vojnici koji su u Drugi svetski rat ušli kao Jugosloveni, a iz njega izašli kao građani Sjedinjenih Američkih Država ili
Ujedinjenog Kraljevstva.
Samo su se seljaci, tužni šumadijski seljaci, zatečeni situacijom ograničene racionalnosti, bez avanturističkog duha i vazda skloni da precenjuju vrednost svoje imovine, listom, skoro bez izuzetka, odlučivali da se vrate svojima, u zavičaj, na čemerno svoje. Njih su okupali, uljudili, obukli u engleske bluze, opremili lanč paketima za put i natovarili na vozove kući. Bez pomisli da u to nešto savezničkih darova prve pomoći oni sa sobom nose relikvije, predmete koji će postati deo
narodnog predanja i porodične mitologije: svedočanstva drugog sveta, empirijske dokaze postojanja civilizacije.
Maršalov plan, mleko u prahu, Trumanova jaja, značili su biološki opstanak naroda, o kojem se po negde, po nešto može i skrpiti. Ali nema izvora koji svedoči, a kamo li da tumači i vrednuje, činjenicu izmenjenog statusa koji su u svojim zavičajnim seoskim sredinama uživali povratnici iz zarobljeništva. Možda su samo američki heroji NASE, pioniri putovanja u svemir, imali porediv status u sopstvenim lokalnim sredinama. Povratnik iz zarobljeništva imao je ulogu seoskog prosvetitelja. On
je čovek koji je video sveta. Poneka strana reč, predmeti poput metalne kašike, engleske bluze, bili su neosporna svedočanstva, a iskustva s nemačkih poseda, izvor predaje koja se nije mogla napričati i iscrpsti u ponavljanjima, do kraja života.
Ti mučenici su robijali. Oni su u ambijentu surovog nacizma, pripadnici prezrene slovenske rase, rmbačili kao besplatna, ropska snaga po nepreglednim imanjima, prepušteni na milost i nemilost individualnom karakteru nemačkog gazde i eventualnoj univerzalnoj solidarnosti paora. A opet, iz perspektive zavičaja, to je bilo privilegovano iskustvo, nešto kao zemljodelačka stipendija iz sveta. Povratnik iz zarobljeništva nije uživao sažaljenje i utehu. Naprotiv, on je bio predmet divljenja,
verovatno i zavisti.
Elementarna beda srpskog šumadijskog sela, teško zamisliva kultura trajnog, mnogogeneracijskog održavanja na ivici opstanka, zadire u drugu polovinu 20. veka. Taj život ima sasvim vidljive, lako uočljive, neolitske osnove: sedelačka kultura uzgajanja bilja i biljojeda, potpuno samostalna, skoro izolovana i nepovezana porodična i seoska reprodukcija života. Porez, prirez i popovski zbir, šećer, so i gas, skoro da su jedina veza sa robno-novčanom privredom i odnosima sveta. A i tu vezu je
držao domaćin, glava kuće, čuvajući mandaličnu zaštićenost porodice od iskustva sveta. Postoje svedočanstva da sve do druge polovine 20. veka čak ni ubistva nisu nužno policijski isleđivana po selima. Potpuna prepuštenost običajima samodovoljnog života i tradiciji seoske zajednice.
Sasvim je moguće da su razvoj sela, zabeležen posle Drugog svetskog rata, i zapamćeni Zeleni plan, najveći istorijski događaji i najkrupnije promene na šumadijskom tlu od stvaranja sveta. Trebalo je da dočekamo da Mari Žanin Čalić postane profesor na minhenskom Maksimilijan Univerzitetu, vodeći nacionalni stručnjak za nemačke odnose sa Balkanom i jugoistočnom Evropom, da izdavačka kuća Klio objavi njenu ''Socijalnu istoriju Srbije'' i na našem jeziku, pa da konačno dobijemo nacionalno
istorijsko ogledalo. Da razumemo zašto bi domaća, kvazinaučna, ideologijom i propagandom nacionalizma zatrovana istoriografija, više volela da ove knjige i nema. Da razumemo kako je Šumadija oko Kragujevca i Srbija svijena oko svojih dvadesetak gradova ušla i u 20. vek uhapšena, u tamnici lažnog građanskog oslobođenja. Kako je sva civilizacijska uključenost, privredni obrt, javni život, bio sveden na nekoliko desetina hiljada ljudi okruženih višemilonskim robljem isključenih podanika.
Isključenih ne tek iz političke borbe, socijalnih prava i emancipacije. Ta isključenost ima civilizacijski karakter.
Izgon čokolade
Nije mala ni šaljiva stvar roditi se i živeti u zemlji u kojoj je nagrada i privilegovan život upravo ono što je u savremenim razvijenim zemljama kazna za okorele kriminalce. Valja se raspitati o uslovima života u savremenim zatvorima najcivilizovanijih evropskih zemalja. Kako bi bilo napraviti istraživanje zasnovano na poređenju: ne samo materijalnih životnih uslova, nego i mogućnosti rada na sebi i uslova za unapređivanje sopstvene ličnosti? Koliki li bi mogao biti procenat građana
Srbije koji bi svoju nazovi slobodu iz taka menjali za takvu tamnicu? Šta ako je biti čovek prema definiciji savremene civilizacije toliko dodatno prošireno i oplemenjeno da je to napravilo samo većom onu civilizacijsku razliku iz vremena Drugog svetskog rata?
U jednom gostovanju na ekstremno popularnoj televiziji, jedna zvezda estrade je bila počastvovana pozivom da priča o bogatim iskustvima iz brojnih zatvora sveta. Deprimira opšti studijski smeh na priču o iskustvu iz švajcarskog istražnog zatvora. To je toliko smešno i nedostojno pominjanja da je umesto karikaturalne priče, valjda da ne pretaramo u ismejavanju Evropljana, bilo dovoljno samo pomenuti neshvatljiv gaf: pre uvođenja u pritvorsku ćeliju policajci su ga zamolili da sačeka dok
mu ne zamene posteljinu. Kakve budale? Neopisivo smešno? Zabavno za Srbiju?
Nije najstrašnije to što je Srbija tamnica. Nije najstrašnije ni to što je još uvek prevelik broj ljudi uskraćenih za iskustvo distance i komparativne informacije, bez čega nije moguće objektivno sagledati svoje okruženje i vlastitu poziciju. Razvoj komunikativne tehnologije je nezadrživ, prodor informacija nezaustavljiv i tamnički zidovi budžaklijskog izolacionizma moraju pasti. Oni već i padaju. Najstrašnije je, međutim, to što se Srbija organizuje kao kultura poricanja ove
neminovnosti, kao kultura odbrane i čuvanja tamnice.
Sve što ima istoriju i ma kakvo poreklo u nacionalnoj tradiciji Srbije upreglo se da ućutka alternativu. I nacionalizam i komunizam, i elitizam i egalitarizam, psi i mačke žive nacionalne prošlosti, sve je udruženo u kolektivnom poduhvatu poricanja sveta. To je jedan zlokobni poduhvat otpora otvaranju i prilagođavanju savremenosti, tobož u ime očuvanja srpskog nacionalnog identiteta. Zlokoban je jer, u krajnjoj konsekvenci, poručuje da Srbija nije žrtva rđave uprave i beskrupulozne
elite, da Srbija nije utamničena, nego da je Srbija u svojoj biti tamnica. Da je srpstvo jedno urođeništvo i da je odstupanje od urođeničkog zaveta starine izdaja identiteta. Stupanjem u civilizaciju i pristajanjem na savremeni svet Srbija bi se odrekla sebe. Ona je dakle antisvet.
Ta strašna misao dominantnih ideoloških strujanja u Srbiji, prema kojoj je svet propao, svet se otuđio i izopačio, a Srbija verno čuva autentično stanje čoveka i istrajno čeka fizičku i metafizičku silu sa istoka da privede degenerisani svet k poznaniju istine i prava, na ivici je fundamentalizma i religijskog fanatizma. A svo to autodestruktivno uporstvo, nacionalno razarajuće istrajavanje u nacionalističkom mitu, isključivo je u funkciji odbrane parapolitičke elite i političke
pozicije Srbije iz 90ih godina.
Tih 90-ih iz Srbije su iščezli miris i ukus čokolade, njen estetski primat i potrošački ekskluzivitet. Čokolada ne pripada svetu bonova i tačkica, avetnih parkirališta na benzinskim pumpama, promrzlih naftaša sa plastičnim flašama i bidinoma, svetu HTZ galanterije, civila u flekavim maskirnim uniformama, pijanih i neobrijanih rezervista sa krivotvorenim vašarskim kokardama izginulih vojski, svetu bezvrednih banknota i švercerskog folklora. Čokolada 90-ih miriše na periferijske klubove
sa izgladnelim plesačicama iz Ukrajine, na prizemne vagonske potleuše prerasle u kupleraje polusveta, na vozove jednokratnog šverca iz Rumunije i Bugarske u čijim se kupeima i hodnicima pretekli iznošeni kaputi natapaju vonjem bede i slutnjom mrkle azijske noći.
Ako to Srbija brani i čuva, ako u tom komadu istorije, u pačavri 90-ih koja bazdi na brlju i krv, vidi svoj identitet i svrhu uporstva, onda mora da zna da iz te mongolske stepske krčme put vodi u neolit, i dalje, u autentično stajanje čoveka na tlu sa sve četiri noge.
Dete željno čokolade je lozinka za neophodnost solidarne društvene intervencije: to ne sme da se dopusti. To socijalizam ne sme da dopusti, to bi bio politički neprihvatljiv pad Druga Tita i slom socijalističkog projekta sreće
Razvoj komunikativne tehnologije je nezadrživ, prodor informacija nezaustavljiv i tamnički zidovi budžaklijskog izolacionizma moraju pasti. Oni već i padaju. Najstrašnije je, međutim, to što se Srbija organizuje kao kultura poricanja ove neminovnosti, kao kultura odbrane i čuvanja tamnice
Čokolada 90-ih miriše na periferijske klubove sa izgladnelim plesačicama iz Ukrajine, na prizemne vagonske potleuše prerasle u kupleraje polusveta, na vozove jednokratnog šverca iz Rumunije i Bugarske u čijim se kupeima i hodnicima pretekli iznošeni kaputi natapaju vonjem bede i slutnjom mrkle azijske noći.