Prokleta je ova avlija
''Ono biva da neki nabavi krišom turpiju ili dlijeto, kako bi lakše odavde izišao, ali da ih mi sami nekom dajemo, to ne biva.''
Prokleta avlija, Ivo Andrić
U toku protekle nedelje, sindikati, novinari, udruženja građana i političke partije koje se nisu utopile u naprednjački režim eutanazije Srbije, kao i drugi koji se ne stide najnovije srpske borbe za slobodu i demokratiju, davali su pomen senima petoga oktobra. Možda, bolje reći, svojim akcijama javnog okupljanja i protesta razgrtali su po pepelu ovdašnjeg slobodarstva i entuzijazma, e da vide je li štogod žara ostanulo.
Bez obzira što su se zluradi komformisti odmah zaleteli da prebroje prisutne na svakom od skupova u Beogradu, te da brže bolje objave „piši propalo”, od opozicije nema ništa, ti su događaji ipak bili veoma značajni. Čak neočekivano uspešni. Jer u čemu je smisao teme broja okupljenih? Da li je nekoliko hiljada, nekoliko desetina hiljada ili čak više stotina hiljada građana u protestu, značajno je isključivo i samo po jednom jedinom pitanju: sa stanovišta procene bezbednosne pretnje režimu.
Međutim, nasilno rušenje vlasti uopšte nije tema ovih okupljanja, mada bi režim silno voleo da jeste, i to baš u ovoj fazi razvoja političke alternative. Da li će u nekoj kasnijoj razvojnoj fazi i to postati tema, odlučivaće sam režim svojim političkim sluhom i reakcijama na demokratski proces. Poenta je da se više ne može sakriti da je demokratski proces oblikovanja političke alternative režimu uveliko započet.
Opozicija je istupila, gde su građani?
I to baš kako treba, nipošto ne svi u jednu kolonu. Takozvano objedinjavanje opozicije je tačno ono što režim i želi - da pobedi sve oponente na jednoj gomili. Koncept otpora se po prvi put pravi sa smislom za strategiju: nikada sve jabuke u istu korpu! Lansirano je nekoliko društveno važnih zahteva, i to ne u formi napisa i proglasa samo, nego su se živi ljudi javno okupljali na ulicama, oko svakog po na osob. I to oko svakog zahteva različite društvene grupe i njihovi stvarni aktivisti, a
ne sve jedni isti politički manekeni, botovi, kakve u sličnim prilikama, samo za potrebe suprotne strane, režim prevozi od skupa do skupa.
Najvažnije je shvatiti da se ovde uopšte ne radi o neposredno predstojećim i nesumnjivo važnim beogradskim lokalnim izborima. Oni su samo usputna stanica. Radi se o mnogo krupnijem pitanju: da li je Srbija uopšte sposobna za savremenost, politički pluralizam, pa i državni suverenitet, u krajnjoj liniji?
Ideja da se ceo politički proces svede na izbornu problematiku, tačnije na pitanje ko je na vlasti i ko će šta da bude, samo je jedno od lica iste one ideje koja društvo svodi na masmedijsku publiku, a javne politike na predstavu i public relations. To je ideja u temeljima postojećeg stanja i nju oličava režim. Jedno od lica te ideje je i koncept objedinjavanja opozicije. Na njoj je nikao DOS i Peti oktobar, za koji smo konstatovali da je preminuo. Jer je urodio naprednjačkom regresijom kao
svojim degenerisanim izdankom. Niklo je još jedno nakazno drvo slobode koje treba lomiti, lomiti, lomiti...
Objedinjavanje opozicije afirmiše liniju razgraničenja između vlasti i opozicije kao najvažniju i zapravo jedino bitnu činjenicu političkog života. Nema sumnje da ona jeste važna. Nesporno, politička borba u mnogome i jeste stvar pozicioniranja u odnosu na nju. Međutim, tako radikalizovana, ta linija onda raspolućuje društvo i deli građane na prvorazredne i drugorazredne. Od jednih političara pravi parazite, a od drugih luzere, a od građana, koji bi trebalo da su nosioci suvereniteta,
topovsko meso demokratije.
Radi se o tome da se politička scena ne redukuje na dva tabora, vlast i opoziciju, nego upravo suprotno, da se spontano diferencira prema strukturi društva i prema političkim i ideološkim interesima njegovih slojeva. Političari svih političkih partija, u društvu razvijene demokratije, žive od politike, a ne samo oni na vlasti. Građani tako dobijaju svoje relativno dugoročno političko zastupanje i opredeljenje, a ne menjaju ga od izbora do izbora, prema tome za koga glavni mediji optiraju i
priremaju mu pobedu. Građani ne glasaju za svoje privatne pojedinačne dilove sa lokalnim moćnicima, nego za sebe u punom značenju te reči: za svoj soj, za sopstveni socijalni i politički identitet.
E, baš zbog toga, aktuelno profilisanje političke alternative režimu deluje mnogo strašnije od Petog oktobra, i ako za sad nastupa nenasilno i slabašno. Ne priprema se opcija da ih zameni, sa kojom, eventualno, može i neki dil da se napravi. Režim u ovome što nastaje već jasno vidi rađanje nečega što želi da ga zatre. Počelo je da klija nešto potpuno novo, sa korenom koji još dubi svoju stazu, duboko ispod korena kržljave petooktobarske mladice, uvele pre cvetanja, pokoj joj duši, slava joj i
hvala što je ohrabrivala.
Baš zato je nezahvalno predviđati šta će se sve događati, kako i kada. Jer glavni subjekt predstojećih dešavanja neće biti ni partije režima okupljene oko SNS, ni partije opozicije, niti alternative koja se na tom polu definiše, nego ipak građani Srbije. A oni su daleko iza svojih političkih reprezentacija, skoro pa i bez veze sa njima. Ono građana što je izašlo na proteste u protekloj nedelji, to je samosvesno, aktivistički istupilo, ili je za ruku dovedeno. Građani i sami zaključuju šta se
dešava, i trenutno se prave da ne čuju dobro. Prave se da ništa ne vide, ništa ne znaju, da nisu odavlen. Režim im u tome svesrdno pomaže i sistematično podržava njihovo samoisključivanje i odustajanje. O kakvom se tu strahu takozvanih običnih malih ljudi radi? Koje je poreklo ove nepreduzimljivosti, nepoverenja, prosto nemuškosti, kod našeg čoveka?
Prokleta avlija
Zanimljivo da je na neki čudan i aluzivan, sebi svojstven način, i Radio-televizija Srbije dala svoj doprinos petoktobarskim reminiscencijama i prilog buđenju samosvesti građana. Baš nekako tih dana, emitovala je u okviru dramskog programa i ne toliko često reprizirani televizijski film Milenka Maričića ''Prokleta avlija'', rađen u njenoj produkciji, po istoimenom remek-delu našeg nobelovca, još davnih 80ih godina.
Roman ''Prokleta avlija'', kao nesumnjivi udeo modernog jugoslovenskog klasika u svetskoj književnosti, nije samo na taj, klasični način, univerzalan i uvek aktuelan. On je konkretno i neiscrpno aktuelan ovde, posebno kada se podiže glas otpora u ime ljudskih prava i čovekovog dostojanstva. Roman koji sugestivnu unutrašnju sliku istražnog zatvora, pa još u prestonici devetnaestovekovnog Osmanovog carstva, uzdiže do simbola otuđene, birokratizovane, totalitarne države, čak simbola sudbine
malog čoveka ovih prostora, nesumnjivo jeste štivo sa spiska literature koju bi politička alternativa ponudila naciji na čitanje. Otuda objektivno jeste indikativan nagovor RTS-a, upravo sada, baš na čitanje ''Proklete avlije''.
Da li to ''žuti Bujke'' obnavlja vulgarni ezopovski jezik namigivanja onima koji su i sami shvatili? Taj jezik je bio tako cenjen i omiljen u establišmentu brozovskih vremena jednoumlja. Taj jezik je bio znak prestiža. On je vulgaran jer je konformistički, jer objektivno ne kaže ništa čime se preuzima rizik istupanja: Andrić je nesporni književni klasik, Maričić je nesporni dramski autoritet, ''Prokletu avliju'' rade i deca u školi. On je ezopovski, jer se licemerno razmeće kritikom i
slobodoumnim prekoračenjem, izvedenim alegorično, kao u basni, a zapravo je potvrda i sprovođenje zabrane, utvrđivanje poretka ne slobode, jer prećutkuje tačno ono što se i ne sme reći. Gordost mečke dok ljubi batinu. Basnopisac Ezop je, da se podsetimo, živeo i umro kao antički rob.
A možda i nema nikakvog skrivenog nauma. Naprosto, RTS obeležava 125 godina od rođenja Ive Andrića. Možda je preporuka ''Proklete avlije'' samo koincidirala sa potrebama trenutka i kritike režima, a stoji bez stvarnog doprinosa alternativi i njenim namerama. To je i onako televizijski termin i komunikativni način njihove umišljene i manjinske publike. Prava, autentična narodna većina i ne gleda taj produkcijski smor. Ona je u to vreme na drugim kanalima i prati nešto stvarno zabavno, recimo
''Zadrugu''.
Takav je i svet stambolskog istražnog zatvora. Iako uhapšen, otet iz poslova, planova, spletki i opačina, iz skitnje i dangube makar, odvojen od stvarnog života i skrđen u zazidanu, izolovanu avliju, on u njoj sebi nalazi društva i zabave. Oko žena, kocke, neslućenih dobitaka, oko ludih proigravanja i promenjivosti sreće i sudbine, uvek se može uzbudljivo razgovarati, s kim bilo, zapričavati i domaštavati neki tuđi i drugačiji život. Ma koliko boravak u apsu bio skučen i neudoban, ma koliko
ta Prokleta avlija bila nezdrava i nepouzdana, ipak su hapšenici njene vilajetlije, srođeni sa njom, ipak, oni i ona čine jedan svet. I najgora u tom svetu nije neizvesnost, koja je potpuna. Ni sumnja ni prestup nisu dorečeni i jasni, ni vlastima baš kao ni nevoljnicima.
Pravo govoreći, ne mogu ni biti jasni kad između nevinosti i krivice i nema tvrdoga zida niti oštre međe. Baš kao što je za privremeni i prolazni svet hapšenika, koji omrknu u ovom istražnom zatvoru, čista lutrija gde će osvanuti: na putu u progonstvo ka Maloj Aziji, pred sudom, na stambolskoj kaldrmi, pušteni bez objašnjenja, ili i dalje tu, da se kisele i zebu u Prokletoj avliji.
Nije to najgore, jer kakav god da je ishod, tu je, pod nebom, na zemlji. On ne može ni biti drugi nego kako sleduje ljudima, što Bog daje i što uzima. Kako ti je suđeno, tako će ti i biti. Nego je najgore je u svemu tome ono što nije ništa. Kad se o zalasku i poslednji rep laži izvuče i iscrpe priča, pa se pred počinak svi ućute, ili kada uzduva jugo što ne prolazi danima, pa iz svake zidane ćelije po neko vrišti, tada to ništavilo zjapi kroz razdrljene pukotine. Zbog toga je ovaj vilajet
proklet, pa se tako i zove.
Izvori prokletstva
U zatrpanim i skrivenim uglovima teksta Andrić zaista beleži poruke o nadmoći ničeg. Otvoreno, valjda nigde tako kao u ''Prokletoj avliji'', on dovodi u direktnu vezu ništavilo i programsku temu svoga celokupnog opusa, temu priče i pričanja. Kao muzika, igra i zabava, priča nije samo derealizacija, beg iz ovog stvarnog u neki drugi, imaginarni svet. Pred zjapećim i pretećim ništa, ona je i jedini mogući oblik ostvarenja, dosezanje nekakvog, makar fiktivnog sveta. Ono što realno ne postoji, ne
vredi i nije ništa, u priči i pričanju domogne se svoga ubogoga bića, makar onog što je negda bilo ili bi bar moglo biti. Priča, lagarica, bajka, mit je i način opstanka, osadržavanja ništavila. Nišči pripoveda, ne najpre zato što je lenj i ne voli da radi, kako se često misli, nego zato što je nišči. A nišči je jer je isključen iz rada.
Jedna od dominantnih tematskih preokupacija ukupnog Andrićevog stvaralaštva je i tema identiteta. NJegovo opredeljenje i stajna tačka su jasni i nesakriveni. Andrić, među svim književnim stvaraocima na maternjem nam jeziku, prednjači kao vukovac, u svim značenjima tog izraza. Vukova jezička reforma, građanska standardizacija pisma i jezika po socijalnom i duhovnom diktatu prostonarodnog bivstvovanja, projavljena je u gramatici i Srpskom rječniku. Teoretičari su većinom saglasni da je i
krunisana i odbranjena u remek-delu, u ostvarenju nemogućeg, u prevodu Svetog pisma Novoga zavjeta na taj jezik. Nedodirivom, nepovratnom i neprikosnovenom učinio ju je, međutim, tek opus Ive Andrića.
Već pošav od naslova centralnog dela u tom monolitu, ''Na Drini ćuprija'', nailazimo na snagu i trijumf izražajnih sredstava Vukovog nasleđa. Svi osećamo taj muzički koren, opčinjavajuću silu narodnog idioma već u naslovu. Ne znam da li je igde primećeno, ili evo ovde po prvi put, da je to pesnički obrađen citat, polu stih iz usmenog narodnog stvaralaštva koje je Vuk sakupio. Narodna je zagonetka za led: Bez ivera, na vodi ćuprija. Andrić je samo zadržao zaključak, poentu semantičke i muzičke
fraze, i estetski je konkretizovao: vodi je dao ime, koje svojom dvosložnošću i akcentom, sa svim efektima pesničke sreće s rečima, ne kvari obrazac narodnog obrta. Ne kvari, ali ga semantički nadograđuje i kritički uvodi u neslućeni problem tematizacije.
Problem identiteta, koji suvereno vlada rapsodičnom, istoriografski rasutom i razuđenom tematskom građom ovog obimnog dela, u suštini je svodiv na problem njegove lažnosti. Identitet, na kojem se toliko insistira, naročito verski, nacionalni, za koji se gine i ubija, zapravo nije ništa. Tačnije, jeste ništa, obučeno u senovitu košuljicu mita i predanja, u ubogi privid priče i pripovedanja. I naslov, centralna slika, i literarni postupak, i kršenje poetičkih kanona jedinstva vremena, likova i
radnje, u toj su funkciji: akcentovanja neidentičnog.
Teče i vijuga Drina, kao paradoksalna Heraklitova reka vremena, uvek od sebe drugačija, neidentična, i uvek druge i sve nove i nove vode donosi. A nad njom, kao jedno i isto, jedino samoidentično, što se u svim promenama ne menja, izdiže se most: kamena ćuprija, ljudskih ruku delo i podvig neimara. LJudskim rukama tesan kamen centralni je motiv srodne priče ''Most na Žepi''. U kosmičkom ništavilu samo je ljudsko stvaralaštvo izvor stvarnosti i dodira sa konkretnom predmetnošću, dodira kroz
koji se čovek ostvaruje: kao jedini tvorac svoga sveta.
Lek za inferiornost
Ovaj će problem ništavnosti i neidentičnosti folklorno utemeljenog čoveka biti centralna tema poslednjeg i nedovršenog romana u Andrićevom opusu, ''Omerpaša Latas''. Mićo Latas iliti Omerpaša, Srbin ili Turčin, pučanin ili aristokrata, čovek ili vojni egzekutor, koji je zapravo on? Ispod tolikih identitetskih maski koje sa sebe guli i kojima se, prema političkoj potrebi, poigrava sa okruženjem, to ni on ne zna.
Kao Karađoz u ''Prokletoj avliji'', Latifaga koji je čak i imenom, izgleda, skica, pripriprema za budući Latasov lik. Za Karađoza nikad nije jasno da li je saosećajni, blagonakloni zatvorski starešina, i sam biografski prisan svetu razvrata i kriminala, ili nemilosrdni birokrata, državni islednik i krvnik. U tom pozorištu senki i privida, koji je jedini sadržaj života u „Prokletoj avliji”, dominiraju i moć poseduju neprikriveni ludaci, bezidentitetske psihopate koje drsko i
groteskno mogu biti šta im odgovara, i u trenu se, opet, preobraziti u drugo. Dominiraju, jer je to njihov svet iz kojeg je radikalno isključena produktivnost, jedina disciplina u kojoj su potpuno nekonkurentni i za koju su apsolutno nesposobni: ljudsko stvaralaštvo.
Sopstveno ništavilo uhapšenik i nevoljni stanovnik Proklete avlije, iznutra, egzistencijalno, permanentno oseća kao isključenost i inferiornost. On duboko u sebe potiskuje najintimnije osećanje stida. Jer je osramoćen: poništen većom silom kojoj se podao, obezmuževljen, prisvojen i dezintegrisan kao samosvojni subjekt, a ostavljen tek u životu uzapćene, uškopljene slobode. Kao kakav svakodnevni kastrat, ostavljen je da bude trajno infantilan, u vazdanjoj nezrelosti neostvarenog
deteta.
Svet bajki, mitova, legendi i basni, svet kojim se deca varaju i zalaguju, svet bivših heroja i natprirodnih bića i čudesa, ostavljen mu je kao jedini svet da u njemu trune i obitava. Tek da pričom i prepričavanjima održava privid. Samo su rad, angažovanost, slobodna predmetna delatnost i aktivnost stvaranja i samoostvarenja čoveka, isključeni, čak zabranjeni. „Prokleta avlija” ne trpi poslove i ne da ih, osim ako su besmisleni ili izmišljeni, virtuelni. Čak je spremna i da organizovano
izdržava nerad ili privid rada: niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu da ne radim, sistemski je slogan Proklete avlije. On se u suštini ne razlikuje od psihopatski ciničnog slogana nad ropskim radom Aušvica: Rad te oslobađa.
Stvaralaštvo je jedini lek za inferiornost kojom je čovek proklet. Ali na putu do tog leka, civilizacija i prosvećeno nasleđe uče, čovek najpre mora da prihvati svoju infantilnost kao samoskrivljenu. Da muški preuzme odgovornost za sebe i da se otrese nezrelosti tako što će da istupi iz kruga senki i privida, da krene ka ništavilu, da se otisne u avanturu, da sopstvenim nogama sam iskorači u ništavilo slobode. U njemu nema izgrađenog puta, nema pripravljenih i obezbeđenih
tračnica.
Od svoje volje čovek mora najpre hteti da stvori svoj nedostajući svet. Drskost slobodne proizvoljnosti je istinski čin stavaranja iz ničega. To je politički čin, par exellence. A tek onda, sledstveno, mora sebi da obezbedi predmet i dostupna sredstva za rad, po cenu da ih otme. A sve je to lakše izvesti organizovano, komunikativno usaglašeno, zajedno sa svojima. Bez toga, ostaje život kao samoubijanje, tavorenje i samoponištavajuće jednačenje sa senkama na zidu Proklete avlije.
Građani ne glasaju za svoje privatne pojedinačne dilove sa lokalnim moćnicima, nego za sebe u punom značenju te reči: za svoj soj, za sopstveni socijalni i politički identitet
RTS obeležava 125 godina od rođenja Ive Andrića. Možda je preporuka ''Proklete avlije'' samo koincidirala sa potrebama trenutka i kritike režima, a stoji bez stvarnog doprinosa alternativi i njenim namerama. To je i onako televizijski termin i komunikativni način njihove umišljene i manjinske publike. Prava, autentična narodna većina i ne gleda taj produkcijski smor. Ona je u to vreme na drugim kanalima i prati nešto stvarno zabavno, recimo ''Zadrugu''
Andrić, među svim književnim stvaraocima na maternjem nam jeziku, prednjači kao vukovac, u svim značenjima tog izraza. Vukova jezička reforma, građanska standardizacija pisma i jezika po socijalnom i duhovnom diktatu prostonarodnog bivstvovanja, projavljena je u gramatici i Srpskom rječniku
Prokleta avlija ne trpi poslove i ne da ih, osim ako su besmisleni ili izmišljeni, virtuelni. Čak je spremna i da organizovano izdržava nerad ili privid rada: niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu da ne radim, sistemski je slogan Proklete avlije. On se u suštini ne razlikuje od psihopatski ciničnog slogana nad ropskim radom Aušvica: Rad te oslobađa