Doktor nije sa doktoratom samo
Vest da je Univerzitet u Kragujevcu prošle nedelje svečano promovisao 139 doktora nauka koji su od maja 2015. do juna ove godine odbranili doktorsku disertaciju dobronamerno se mogla čitati kao poruka da se u ovoj instituciji ozbiljno shvata teza o obrazovanju kao kamenu temeljcu svake društvene zajednice.
Pozamašna brojka sveže promovisanih doktora dala je, međutim, argumente onima koji zastupaju stav da je štancovanje doktorskih disertacija bez ozbiljne naučne vrednosti uzelo maha do mere koja preti da devalvira titulu koja bi trebalo da bude vrhunac naučnog zvanja, čemu su svakako doprinele i afere vezane za sumnje da su neki istaknuti političari prepisali svoje doktorske radove.
U društvu u kome se mnogi smatraju pozvanim da procenjuju odnos kvaliteta i kvantiteta najviših zvanja glasovi istaknutih članova akademske zajednice retko dobijaju šansu da nadjačaju galamu koju dižu „stručnjaci opšte prakse”, čija čaša nikada nije polu puna.
Među onima čije mišljenje zaslužuje pažnju jeste redovni profesor PMF-a Miloš Đuran, koji se u svojoj respektabilnoj biografiji, osim rada na istaknutim svetskim institutima, titulama bivšeg rektora i zaslužnog člana Srpskog hemijskog društva, može pohvaliti i izuzetnom čašću koju mu je u novembru 2015. ukazala Srpska akademija nauka i umetnosti izabravši ga za dopisnog člana.
Da li vam se, kao nekadašnjem i članu Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije i jednom od članova ekspertskog tima za izradu Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, brojka od 139 doktora nauka u jednoj godini na Univerzitetu koji ima 12 fakulteta čini preteranom?
Brojke bez konteksta ne znače ništa. Da bih mogao da dam neki sud morao bih da znam koliko doktorata je odbranjeno u čitavoj državi, koliko na drugim univerzitetima i da imam druge relevantne podatke sa kojima bih mogao da ih poredim. Međutim, samo poređenje ne bi bilo dovoljno jer je za argumentovano utemeljenu ocenu nužno da pročitam sve disertacije ili čujem kompetentnu ocenu njihove vrednosti koju bi dali nezavisni eksperti. Kako to nije izvodljivo, mislim da u našem društvu u ovom trenutku postoji mnogo važnije pitanje koje traži odgovor, a ono glasi - da li će svi oni koji su stekli titulu doktora naći mesto na kome će moći da dokažu svoje znanje i možemo li kao društvo da iskoristimo njihove potencijale. Bojim se da je odgovor negativan, ali to ni u kom slučaju ne sme da znači da treba da prestanemo da školujemo mlade naučnike, jer bez školovanih ljudi i ulaganja u obrazovanje nemamo perspektivu.
Podatak da je za 40 godina rada Univerziteta promovisano 1.072 doktora nauke, a samo ove 139 navodi na zaključak da se broj onih koji se odlučuju za doktorske studije značajno povećava. Šta je uzrokovalo ovakav trend?
Razloga ima više i odgovor je vrlo složen. Mislim da najpre treba reći da je od 2005. godine, kada je naša zemlja potpisala Bolonjsku konvenciju, značajno povećana efikasnost studiranja, jer su studenti dobili priliku da veliki deo ispita odrade kroz praktične i seminarske radove, kolokvijume… U odnosu na raniji, Bolonjski sistem studija je omogućio studentima da završavaju osnovne i master studije sa izuzetno visokim prosečnim ocenama, što je dovelo do toga da sve veći broj akademaca
ispunjava minimalni uslov prosečene ocene više od 8 potreban za upis na doktorske studije. Ovo je bitna razlika u odnosu na ranija vremena kada smo mi iz starije generacije na kolege koje imaju prosek veći od osmice gledali sa velikim respektom. Tada je bilo logično da samo takvi retki pojedinci nastavljaju akademsko usavršavanje, pa se sticao utisak da je doktorska titula rezervisana samo za one koji su zaista izuzetni.
Nije baš naročito uverljivo pretpostaviti da imamo ovako veliki broj odbranjenih doktorskih disertacija zato što je doktorske studije lako upisati. Ovi ljudi su ipak uspeli i da ih završe. Da li se nešto promenilo kada su kriterijumi u pitanju?
Sistem studija na univerzitetima u Srbiji pre 2005. godine je podrazumevao da student koji nakon završenih osnovnih studija želi da nastavi školovanje i da se dalje usavršava, najpre mora da upiše magistarske studije. Ove studije su trajale dve godine, ali je njihovo realno trajanje bilo mnogo duže, ponekad četiri i više godina. Kroz magistarske studije student se lagano upoznavao sa metodama naučno-istraživačkog rada. Najvažnije je, međutim, što je student kroz magistarske studije, zajedno
sa svojim profesorima, procenjivao da li ima smisla za naučni rad, da li bavljenje naukom predstavlja njegov smisao života i na kraju su student i profesor zajedno donosili odluku o tome da li će svršeni magistar ići na doktorat, ili ne. Samo određen broj svršenih studenata magistarskih studija nastavljao je dalje bavljenje naukom kroz izradu doktorske disertacije.
Prema novom sistemu studija, školovanje na doktorskim studijama je poprimilo klasičan sistem studiranja, dok se na osnovnim studijama uveliko primenjuje srednjoškolski sistem učenja koju odlikuje stalna provera znanja, ponavljanje gradiva, parcijalno ocenjivanje i slično. Umesto da se bavi naukom i stiče iskustvo za samostalno bavljenje naučno-istraživačkim radom, student na doktorskim studijama polaže ispite, radi seminare, a vremenski prostor koji mu je ostavljen za bavljenje
naučno-istraživačkim radom je često vrlo mali i nedovoljan za njegovo kvalitetno naučno sazrevanje.
Da li je olakšano studiranje bilo dovoljno da bi se motivisao ovako veliki broj mladih ljudi?
To su samo neki od faktora koje treba staviti u kontekst lošeg ekonomskog statusa našeg društva u kome već decenijama ne postoji mogućnost zapošljavanja diplomiranih studenata. Zato mnogi dok čekaju posao nastavljaju školovanje na doktorskim studijama. Nedavno sam imao izvrsnu studentkinju koja nije želela da nastavi školovanje, ali je par meseci nakon diplomiranja došla kod mene i rekla - profesore, dajte mi nešto da radim poludeću sedeći u kući. Treba reći da je mnoge privukla mogućnost
zapošljavanja studenata koji su upisani na doktorske studije na naučno-istraživačkim projektima koji se realizuju na fakultetima i institutima u Srbiji. Danas, takođe, postoje različiti oblici stipendiranja uspešnih studenata koji su sa visokom prosečnom ocenom završili osnovne i master studije. U nedostatku posla u privredi ili u društvenom sektoru mnogi upisuju doktorske studije i koriste ove stipendije kao jedini izvor prihoda.
Može li se govoriti o tome da je država doprinela ovome što neki vide kao hiperprodukciju doktora nauka jer je stavila fakultete pred svršen čin primoravši sve, bez izuzetka, da uvedu doktorske studije?
Neka zakonska rešenja su nesumnjivo doprinela većem broju studenata doktorskih studija na univerzitetima u Srbiji. Tu pre svega mislim na predviđene standarde i uslove potrebne za akreditaciju visokoškolskih ustanova. Naime, kao uslov za akreditaciju za obavljanje delatnosti visokog obrazovanja od visokoškolske ustanove se zahtevalo da ispunjava predviđene standarde za sva tri stepena visokog obrazovanja, to jest osnovne, master i doktorske studije. To znači da danas svi akreditovani
fakulteti, kako državni tako i privatni, upisuju studente i na doktorske studije. Mnogi fakulteti to nisu želeli, ali su u toku akreditacije za osnovne i master morali akreditovati i doktorske studije.
Ovi standardi podrazumevaju da određen fakultet ima kvalitetan i dovoljan nastavni kadar, dovoljan i opremljen prostor za realizaciju nastave, dovoljno kvalitetnu naučno-istraživačku opremu. Pošto mnogi nisu bili u stanju da zadovolje visoko postavljene uslove, danas, na žalost, imamo fakultete koji su akreditovani za doktorske studije, iako samo formalno ispunjavaju odgovarajuće standarde. Da bi se ova oblast uredila neophodno je Zakonom o visokom obrazovanju definisati da visokoškolske
ustanove mogu akreditovati samo za onaj stepen studija za koje su se prijavile i za koji ispunjavaju jasno definisane standarde. Na primer, neki fakultet će školovati studente samo na osnovnim, drugi fakulteti na osnovnim i master studijama, dok će samo određen broj fakulteta, prema vrlo strogim standardima, imati pravo da upisuje studente na sva tri stepena obrazovanja.
Imaju li fakulteti, osim prestiža i povećanja rejtinga, još neki interes da pojačaju školovanje budućih doktora nauka?
Ne treba zaboraviti ekonomsko ponašanje fakulteta. Oni, naime kroz školarine koje uplaćuju studenti doktorskih studija obezbeđuju novac za sredstva potrebna za različite aktivnosti, poput infrastrukturnih ulaganja, nabavke učila i opreme, ali i povećanje plata zaposlenih od kojih se, za uzvrat, zahteva veće angažovanje i više posvećenosti naučnom radu.
Imaju li naši fakulteti dovoljno kvalitetan nastavni kadar, sposoban da se posveti ovako velikom broju doktoranata?
Razlog za veliki broj studenata doktorskih studija na univerzitetima u Srbiji treba tražiti i u niskim standardima i uslovima za mentorstvo. Potreban uslov da bi neko bio mentor, pored toga da je doktor određenih nauka i da ima određeno nastavno i naučno zvanje, jeste da ima najmanje pet objavljenih naučnih radova u poslednjih deset godina u časopisima sa impakt faktorom. Ovaj uslov je neophodno pod hitno promeniti. Svi moji studenti doktoranti imaju ovaj uslov. Ako hoćemo kvalitet, ako
želimo da nam doktorske studije budu prepoznatljive i priznate u svetu, onda ovaj uslov moramo pod hitno menjati. Jer u svetu se diploma vrednuje i prema tome čiji potpis nosi. Kada je Tesla odlazio u Ameriku morao je da priloži preporuku svojih mentora, a do danas se ništa nije promenilo. To vam je kao u životu kada u proceni ko ste gledajući iz kakve kuće dolazite. Naši fakulteti čija tradicije se ne može porediti sa čuvenim svetskim univerzitetima moraju koristiti svoje istaknute pojedince
čiji rad je cenjen i prepoznatljiv i čije ime će našim naučnicima otvoriti vrata ka građenju uspešne karijere.
Oni koji se protive omasovljenju doktorskih studija često ističu da je to prevelik trošak za državnu kasu i da se na ovaj način nepotrebno baca prevelik deo sirotinjskog kolača namenjenog obrazovanju?
Školovanje doktoranata je veoma skupo, kako u prirodnim tako i u medicinskim, tehničkim i drugim naukama. Naše društvo danas nema realnu procenu koliko košta jedan doktorant. Cena školovanja doktoranta je različita za različite nauke. To nije cena koju student danas uplaćuje kroz školarinu. Realna cena je mnogo veća i ona se kreće u desetinama hiljada evra. Sama cena, međutim, nije najveći problem, nego pitanje - da li mi kao društvo školujemo doktorante da bi oni sutra radili neke poslove
koji ne zahtevaju tako visok stepen obrazovanja, da bi čekali na evidenciji za zapošljavanje, da bi samo neki od njih mogli naći posao u akademskoj sferi.
Danas su fakulteti i instituti jedina šansa za zapošljavanje naših doktoranata. Na univerzitetima nema mnogo mesta i svega nekoliko procenata uspeva da nađe posao na univerzitetu. U svetu, samo mali broj doktoranata traži posao na univerzitetu, najveći broj se zapošljava u kompanijama, razvojnim institutima, neki pokreću sopstveni biznis, drugi osnivaju start-ap kompanije i slično. Zato bi naša država, kod donošenja odluke o broju studenata doktorskih studija, morala da vodi računa o tome gde
će oni realno raditi, kao i to da li će sutra stečeno naučno iskustvo i znanje u toku doktorskih studija moći upotrebiti u praksi. Kako stvari sada stoje, reklo bi se da neće, ali ako nemamo školovane ljude, ako nemamo znanje, onda se ne možemo nadati da ćemo uspeti da pokrenemo razvoj i stvorimo uslove da se to dogodi.
Titula doktor nauka, iako ukaljana aferama o plagijatima, još uvek garantuje određen društveni status, a to je nesumnjivo jedan od faktora zbog koga imamo sve više odbranjenih doktorskih teza.
U našem društvu još uvek opstaje uvreženo mišljenje koje nosimo iz ranijeg doba, koga se još uvek ne možemo u potpunosti osloboditi, a to je da je diploma važan činilac statusa i ugleda pojedinca u društvu. Diploma kao papir, a ne znanje koje smo poneli u toku studija, često je važan faktor kod zapošljavanja, postavljanja na određene funkcije i položaje u društvu. Krajnje je vreme da shvatimo da doktorske studije i doktorska disertacija kao kruna ovog najvišeg stepena obrazovanja treba da
budu sadržani u stvarnoj želji pojedinca za naučnim usavršavanjem, ali pojedinca koji je kroz prethodne stepene školovanja pokazao izuzetan smisao za bavljenje naukom, pojedinca koji je spreman da ceo svoj život posveti nauci, da sanja svoj naučni san i da stremi najvišim dostignućima u oblasti u kojom se bavi.