Minimalac kao državna milostinja
Vlada Srbije usvojila je odluku o visini minimalne cene rada za 2019. godinu od 155,30 dinara neto po radnom času. Ta cena je obračunata bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i predstavlja povećenje od 8,6 odsto.
Tim povodom, Jugoslav Ristić, predsednik Veća Saveza samostalnih sindikata Kragujevca ocenjuje – u najkraćem – da dosadašnjim ponašanjem država radi i na štetu radnika, i na štetu republičkog budžeta, ali je, kako kaže, to i očekivano jer sve što čini – čini u interesu kapitala i poslodavaca.
- Svrha minimalca treba da bude ta zaštiti zaposlene u trenutku poremećaja u poslovanju. To ne znači da to treba da bude praksa, ušta se to kod nas pretvorilo. Jer ako 350 hiljada ljudi u Srbiji prima minimalac, zvanično, a veliki broj samo nekoliko dinara iznad toga, onda to predstavlja praktično izigravanje zakona, ruganje i zaposlenima i državi. Na žalost, država to podstiče, i to na više načina. Ako su porezi i doprinosi manji drastično na minimalnu zaradu, a podsećam da su oni na
minimalnu zaradu oko 34 posto, a da su na takozvanu normalnu zaradu oko 63 procenata, onda je jasno da država kaže platite manje radnike, pa možete i nama da date manje, pa time gube i radnici i država. Uz to, nema ni ograničenja u trajanju isplate minimalne zarade, to može da traje do beskraja. Država dakle ne samo da tu ništa ne čini već zapravo podstiče poslodavce i radi i protiv sebe, i protiv radnika, kaže Ristić.
Minimalac je instrument za firme u problemu. Međutim, dosta je preduzetnika koji isplaćuju minimalnu zaradu i kada izađu iz problema.
Da. Minimalna zarada je zamišljena tako da služi kod poremećaja u poslovanju. Međutim, pri velikoj ponudi radne snage, kada za svaku prodavnicu postoji spisak od stotinak ljudi koji čekaju da se tu zaposle, onda poslodavci koriste tu veliku nezaposlenost – koja se, naravno, prikazuje lažno da je mnogo manja – i daju im te minimalne zarade, a često i od toga zaposleni moraju da vrate deo poslodavcu, kada im se uplati na račun moraju da podignu deo i da vrate to onome ko im je tu minimalnu
zaradu i isplatio.
Znači, koristeći beznađe i očaj ljudi, događa se najodvratnije eksploatisanje radnika i kroz minimalnu zaradu, i kroz druge mahinacije.
Minimalna zarada se ne ugovara, ona se uvodi odlukom poslodavca...
Tako bi trebalo da bude, ali mi imamo pojavu i da se ugovara minimalna zarada, imamo pojavu da i tamo gde je država dala podsticaje za zapošljavanje poslodavci isplaćuju minimalnu zaradu, što je nedopustivo. Čak krše i ugovor sa državom, jer u tim ugovorima o podsticajima za zapošljavanje piše da moraju da isplate dvadeset procenata veće zarade od minimalca, ali država ni tu ne reaguje. I nikog to ne interesuje! Radnici su u ovoj zemlji prepušteni na milost i nemilost poslodavcima. Država radi sve za kapital, za vlasnike kapitala, a protiv radnika i, rekao bih, generalno protiv ljudi u ovoj zemlji. I to je nešto što dugoročno neće biti održivo, siguran sam, ipak ne sme da pobedi robovski mentalitet.
Kako karakterišete ovogodišnje pregovore o povećanju minimalne cene rada?
Nema tu pregovora. To su neravnopravni razgovori jer imate jednu stranu koja može da ne pristane ni na šta, mislim na poslodavce, imate sindikat koji je nedovoljno jak, sa nedovoljno ugleda, da bi poveo ljude u odlučniju borbu, i imate Vladu koja tu presuđuje ako se ne dogovore i koja je potpuno naklonjena poslodavcima i radi za kapital a ne za građane. Potpuno je jasno da je to više, tako da kažem, milost, nego što je to pregovorima iznuđeno. Znači, i tako uvećana minimalna zarada može da se
poismatra kao milostinja, jer ako je minimalna potrošačka korpa 36.000, a to je zaista nešto minimalno što je potrebno za život, onda je potpuno besmisleno da neko ko radi bude siromašan, da ima 27 hiljada, a treba mu 36 da bi preživeo, a pritom radi, redovno ide na posao i izvršava svoje zadatke. To je potpuna besmislica.
Zahtev sindikata da zarada bude jednaka minimalnoj potrošačkoj korpi mislim da treba da uđe u zakon, a ko ne može da vodi firmu pod tim uslovima – a ja mislim da je takvih vrlo malo, već se minimalac isplaćuje radi sticanja enormnog profita – neka traži drugo rešenje. Takođe, ako poslodavac želi da isplaćuje manje zarade, to treba više oporezivati, a ne manje oporezivati i na taj način ga podsticati da isplaćuje minimalnu zaradu. Na žalost, to su tražili čak i neki sindikati da se manje
oporezuju. Moram da se pitam za koga ti i takvi sindikati rade kad to traže, jer manji porezi i doprinosi znače manje sve druge usluge koje kao građani, kao građani, dobijamo.
Kontroliše li država bar malo da li se poštuju pravila u ovoj oblasti?
Naravno da ne radi ništa. Pa svi mi znamo da u svakoj trgovini niko ne isplaćuje minimalnu zaradu. Izuzetak su ovi veći trgoivinski lanci. Sve male trgovine, sve ove radnjice, tu niko ne isplaćuje ni minalnu zaradu. To je prosto javna tajna. Nemoguće je da to inspekcija ne zna. Da u 99 posto slučajeva zaposleni u tim radnjicama imaju samo dva slobodna dana u toku meseca. I svi to znaju. Ali, ne radi niko njihov tamo i onda se to toleriše. To će jednoga trenutka morati da eksplodira. LJudi će
prestati to da trpe. Ovo ipak nije Kambodža da bi nas pretvorili u one koji će samo da ćute i trpe. Ja verujem da neki, tako da kažem, slobodarski duh još uvek postoji u ovom narodu i da će jednog trenutka morati da se prekine sa svim ovim što ljudi sada trpe, da se pobune protiv ovih nedostojnih uslova za rad i život. Plata od 24-25 hiljada, koliko je do sada bio minimalac, nije plata od koje možete da živite. Možete da birate da li da platite račune, ili kupujete hranu. Ništa za garderobu,
da ne govorim o nameštaju ili kupovini automobila.
To stanje mora brzo da se menja, da bismo izbegli ono što može da se dogodi.