Džentlmenskih sedam godina
Suđenje optuženima u aferi „Indeks“ ušlo je u sedmu godinu. Za to vreme dete poraste dovoljno da pođe u školu, a sudija Slađana Bojković nije uspela da donese čak ni prvostepenu presudu. Na objedinjenoj optužnici našlo se 86 osumnjičenih, pa je opravdano pitanje da li je sudija mogla i morala da razdvoji postupke. Ovako zbog zastarelosti krivičnih dela postupak se trenutno vodi samo protiv četrdesetdvoje optuženih, mada će i taj broj još da se smanji, kada ove godine nastupi apsolutna zastarelost za još 10 okrivljenih. To praktično znači da niko od studenata optuženih za davanje mita neće odgovarati za ovo krivično delo, već bi čak moglo doći do toga da država mora da im plati odštetu za tolike godine provedene na sudu.
Postupak pred Višim sudom u Smederevu je trenutno u fazi izvođenja dokaza, ali niko ne želi da prejudicira kada možemo da očekujemo prvostepenu presudu.
Ovaj slučaj jasno postavlja pitanje da li je država uopšte sposobna da se nosi sa ovako velikim i komplikovanim suđenjima, naročito ako se uzme u obzir da su optuženi, pored velikog broja zahteva za izuzeće, koristili i lekarska opravdanja i sve drugo što im je Zakon dozvoljavao da ovaj sudski proces razvuku u nedogled. Ipak, najveća ironija je što im je u tome pomogla država Srbija, reformom pravosuđa, pa je ovaj sudski proces tri puta počinjao od nule.
Afera „Indeks“ otkrivena je u leto 2006. godine kada je prvooptuženi Saša Jovanović, po navodima optužnice, ponudio policijskom inspektoru Tomislavu Spasiću da mu „sredi“ da završi Pravni fakultet u Kragujevcu, a da ga zauzvrat Spasić ne uhapsi zbog ilegalne prodaje ukradenih automobila. Spasić je o tome obavestio nadležne u Policijskoj upravi u Velikoj Plani i od tada postao „prikriveni islednik“ koji je šest meseci prikupljao dokaze protiv profesora Pravnog fakulteta.
Prva grupa od devet kragujevačkih profesora uhapšena je 20. februara 2007. godine, a kasnije i svi ostali, pa se na objedinjenoj optužnici tada Okružnog tužilaštva u Smederevu našlo čak 86 lica, optuženih za 120 krivičnih dela.
Smederevo pre Beograda
Ovakav nezapamćen slučaj u istoriji srpskog pravosuđa dodeljen je tada Višem sudu u Smederevu, koji nije čak imao ni dovoljno veliku prostoriju da smesti sve optužene, njihove advokate, ali i predstavnike javnosti, pa je za mesto suđenja izabrana sala Skupštine grada.
Pre početka suđenja sudija Slađana Bojković je pokušala da sud u Smederevu proglasi nenadležnim jer je ocenila da se u ovom slučaju radi o delu organizovanog kriminala za koje se sudi u Specijalnom odeljenju Višeg suda u Beogradu. Ona je u svom rešenju ocenila da optuženi ne čine grupu koja je nastala neposredno radi vršenja krivičnih dela, već se radi o sistemu koji se uhodao velikim brojem ponavljanja, pa na osnovu toga smatra da čine organizovanu grupu.
Kako je u Zakonu o krivičnom postupku navedeno da dela organizovanog kriminala moraju da ispune tri od osam navedenih uslova (vidi antrfile), sudija je smatrala da su „indeksovci“ imali unapred određenju ulogu ili zadatak, njihova delatnost je planirana na duže vreme ili neograničeno, a u njenom vršenju koristili su privredne ili poslovne strukture.
Ipak, Vrhovni sud je u svom rešenju istakao da je prvostepeni sud pogrešno zaključio i da ni iz opisa krivičnih dela, ni iz spisa predmeta ne proizilazi da su ispunjeni uslovi za postojanje dela organizovanog kriminala.
Međutim, pitanje je koja od ta tri uslova optuženi ne ispunjavaju? Zar nisu imali unapred određene uloge kada se tačno znalo ko je posrednik između studenata i profesora i kom profesoru treba da se obrate za intervenciju kod nekog od kolega?
S obzirom da se drugooptuženoj Dragani Petrović stavlja na teret izvršenje krivičnih dela još tokom 1997. godine, a mnogim studentima da su ispite kupovali tokom 2002. pa čak i neposredno pred hapšenje 2006. godine, zar to ne ukazuje na činjenicu da je „delatnost“ planirana i vršena duže vreme, odnosno dok nije otkrivena¬?
Na kraju, zar u opisu dela optuženog Zorana Simića, šefa studentske službe fakulteta ne stoji da je on sačinjavao lažnu dokumentaciju u vidu ispitnih prijava i zapisnika o polaganju ispita i tako omogućio da studentima koji nisu izlazili na ispit bude upisana ocena? Takođe, kako bi određeni studenti, kako stoji u optužnici, mogli da se ispišu sa fakulteta da bi položili neki ispit u Beogradu ili Banja Luci i da se potom ponovo upišu na kragujevački, a da u tome nisu korišćenje strukture fakulteta?
Pitanje je da li bi se stvari u ovom slučaju drugačije odvijale da se optuženima i sudilo u Specijalnom odeljenju Višeg suda u Beogradu, jer bi proces i u tom slučaju bio obuhvaćen reformama pravosuđa.
Ključna karika - Dragana Petrović
Kako bilo, suđenje se vratilo pod okrilje Smedereva i već od tada počinju problemi u ovom procesu. Bilo je jasno da će sudiji Bojković biti veoma teško da na jednom mestu okupi sve optužene i njihove advokate, pa se u pravničkom svetu odmah povelo pitanje razdvajanja postupka. Po Zakonu predlog da se razdvoji postupak mogao je da podnese javni tužilac, a to je u svakom trenutku mogao da predloži i nadležni sudija.
Iako je u jednom trenutku čak i tadašnji Državni sekretar Ministarstva pravde Danilo Nikolić izjavio da bi „svako ko iole poznaje krivični postupak, pa čak i student Pravnog fakulteta, razdvojio postupak i omogućio da se normalno sudi“, reakcija sudije Slađane Bojković je izostala.
Sedam godina od početka suđenja ona objašnjava da je postupak bilo nemoguće razdvojiti jer su optužnicom obuhvaćeni profesori i studenti, tako da su radnje svakog od studenta povezane sa radnjama jednog ili više profesora i službenika, a svi oni su povezani sa radnjama optužene Dragane Petrović, tada profesorke Krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. To, po rečima sudije, znači da između izvršenih dela postoji međusobna veza i da su predloženi isti dokazi. Dalje ,ističe da produženo krivično delo, za koje se terete osumnjičeni, čini više istih ili istovrsnih krivičnih dela počinjenih od strane istog učinioca i da se za njega izriče jedna kazna.
- Izdvajanjem radnji iz produženog krivičnog dela, optužnica bi bila prekoračena na štetu Dragane Petrović, ali i svih ostalih kojima se na teret stavlja to delo, jer bi se u toj situaciji za slučaj osuđujuće presude utvrđivale pojedinačne kazne, a potom izricala jedinstvena, što je svakako nepovoljnije po optužene. Dakle, mogućnost razdvajanja postojala je samo u situaciji da je svaka radnja optužnim aktom bila kvalifikovana kao zasebno krivično delo, ističe Slađana Bojković.
Da je sve što je rekla gospođa Bojković istina, slaže se profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, ali objašnjava da to nije cela istina. Naime, ističe da joj se čini da se u ovom slučaju više vodilo računa o komoditetu Dragane Petrović nego o donošenju presude zasnovane na činjenicama u jednom razumnom vremenskom periodu.
- Razumem stav sudije da bi Dragana Petrović, kao ključna osoba koja ih sve povezuje, razdvajanjem postupka morala da se pojavljuje u svim pojedinačnim postupcima, ali se oni mogu vremenski koordinisati i dobro organizovati da se ne bi održavali u isto vreme.
Takođe, postoji način da se njoj na kraju izrekne jedinstvena presuda. Mi nemamo sistem u kome se kazne sabiraju. Jedinstvenu kaznu bi odredio onaj sudija koji poslednji presuđuje, imajući u vidu one osude koje su u međuvremenu ne izrečene, nego postale pravosnažne, zaključuje naša sagovornica.
Tako u članu 552 Zakona o krivičnom postupku jasno stoji da ako je protiv istog osuđenog u dve ili više presuda izrečeno više kazni, a nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedinstvene kazne za dela u sticaju (kada jedan učenilac učini više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi) postupak za njeno izricanje može da pokrene javni tužilac ili osuđeni i njegov branilac.
Na osnovu toga, kako objašnjava naša sagovornica, jasno je da je sud u Smederevu zauzeo džentlmenski stav prema osobi koja je prema navodima optužnice bila veza između optuženih profesora i studenata. Takođe, ne treba zaboraviti da je Dragana Petrović već tužila Pravni fakultet zato što nije mogla da se bavi naučnim radom posle izlaska iz pritvora, a odlukom Apelacionog suda isplaćeno joj je preko 760.000 dinara na ime odštete.
Međutim, nije samo nerazdvajanje postupka problem afere „Indeks“, već i pravni sistem Srbije koji je čini se optuženima dozvoljavao da se na suđenju pojavljuju kada im za to ostane vremena od drugih obaveza, ali i reforma pravosuđa, koja je bitno uticala na to da i posle sedam godina suđenja nemamo prvostepenu presudu. O tome u sledećem broju „Kragujevačkih“ u nastavku teksta o aferi „Indeks“.
ODREDBE ZAKONA O KRIVIČNOM POSTUPKU
Minimum - tri od osam
Odredbe Zakona o krivičnom postupku se primenjuju na dela organizovanog kriminala ako je izvršeno delo rezultat organizovanog delovanja više od dva lica čiji je cilj vršenje teških krivičnih dela radi sticanja dobiti ili moći, a za postojanje krivičnog dela organizovanog kriminala mora da su ispunjenja još najmanje tri od sledećih uslova:
- da je svaki član kriminalne organizacije imao unapred određeni zadatak ili ulogu
- da je delatnost kriminalne organizacije planirana na duže vreme ili neograničeno
- da se delatnost organizacije zasniva na primeni određenih pravila interne kontrole i discipline članova
- da se delatnost organizacije planira i vrši u međunarodnim razmerama
- da se u vršenju delatnosti primenjuje nasilje ili zastrašivanje ili da postoji spremnost za njihovu primenu
- da se u vršenju delatnosti koriste privredne ili poslovne strukture
- da se koristi pranje novca ili nezakonito stečene dobiti
- da postoji uticaj organizacije ili njenog dela na političku vlast, medije, izvršnu ili sudsku vlast ili na druge društvene ili ekonomske činioce
Ovaj serijal tektova je nastao u okviru projekta "O čemu Srbija ćuti?" Slavko Ćuruvija fondacije, koji se realizuje uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Američkih Država.
Stavovi izneseni u članku ne odražavaju nužno stavove ovih organizacija.