Strane humanitarke u Kragujevcu
Prvi primeri organizovane strane humanitarne i medicinske (bolničarske) pomoći, Srbiji su stigle tokom Prvog srpsko-turskog rata (1876), u koji je Srbija ušla nespremna, pogotovu u pogledu razvijenosti sanitetske službe. Samo zahvaljujući stranim lekarskim misijama (ruskoj, engleskoj i rumunskoj), vojni sanitet je mogao da odgovori potrebama. Među lekarima koji su tada stigli u Srbiju, u okviru Ruske misije Crvenog krsta, bila je i dr Marija Fjodorovna Zibold (1849-1939), koja je
pružala pomoć srpskoj vojsci i stanovništvu i u narednim ratovima, i za zasluge je ponela čin srpskog sanitetskog majora. Bila je to prva žena koja je u Kneževini Srbiji dobila čin sanitetskog oficira.
Izbijanjem Prvog svetskog rata, prva humanitarna medicinska pomoć Srbiji stigla je od Društva Crvenog krsta savezničkih i neutralnih zemalja. U okviru misije Crvenog krsta u Srbiju je, brodom preko Italije i Grčke, 10. avgusta 1914. stigla Švajcarskinja nemačkog porekla Katarina Klara Šturceneger (1854-1929), bolničarka i publicistkinja. Ona je, šireći ideju misije Crvenog krsta boravila i u rusko-japanskom ratu, a u Srbiji je bila u humanitarnoj misiji i za vreme balkanskih ratova
1912-13. godine. Izbijanjem Prvog svetskog rata, najpre je doputovala u Niš, gde je radila u niškoj Vojnoj bolnici. Već 15. septembra iste godine prešla je u kragujevačku Vojnu bolnicu, u kojoj je, po njenom svedočenju, bilo smešteno oko 1000 ranjenika. U svojim memoarima je ocenila da je bolnica bila odlično organizovana i da su svi lekari i medicinsko osoblje ispoljavali veliku požrtvovanost i entuzijazam. Nekoliko sedmica se zadržala u Kragujevcu,
a tokom boravka u Srbiji, po tri puta je naizmenično radila kao dobrovoljna bolničarka u Nišu, Kragujevcu i Beogradu. U Cirih se vratila 3. jula 1915. godine i objavila je šest knjiga na nemačkom jeziku o ratovima u Srbiji. O delima Katarine Šturceneger i njihovom značaju za srpski narod akademik Vladimir Stojančević, u pogovoru knjizi Srbija u ratu 1914-1916 kaže:
Ono što je napisala predstavljalo je svojevremeno veliki pledoaje politički, pravni i moralni za stvar srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao što i danas znači jednu opsežnu dokumentaciju od velikog kulturno-istorijskog značaja... Ona je pružila autentična svedočanstva o organizaciji i delatnosti srpske sanitetske službe i o radu Crvenog krsta - domaćeg i međunarodnih misija, svedočanstva koja su danas gotovo jedina, pa otuda i veoma dragocena.
U znak zahvalnosti, princ Alekstandar Karađorđević odlikovao je Katarinu Šturceneger odrednom Svetog Save 4. reda, a Kraljevina Jugoslavije snosila je troškove njene sahrane.
U Kragujevac koji je, pored Valjeva, bio „glavni centar ranjenika i zarobljenika“, početkom 1915. stigle su četiri strane lekarske misije: Engleska (kapacitetom od sto postelja bila je smeštena u šatorima u Gornjem parku), Ruska (iz Rusije je stigla jedna od dve jedinice Slovenskog dobrotvornog društva, koja je brojala 18 članova i bila je smeštena u Voj noj bolnici), Škotska (u građanskoj bolnici, a zahvaljujući dr Elsi Mod Inglis osposobljena je još jedna bolnica u Gušićevoj zadužbini –
danas škola „Radoje Domanović“) i Francuska, sa zadatkom da vakciniše srpske vojnike i suzbija zarazu u okolini Kragujevca. Zbog loše medicinske zaštite, epidemija je zahvatila i seosko stanovništvo, pa su šatori sa osnovnom medicinskom opremom postavljani na više lokacija na putu Kragujevac–Topola–Mladenovac. Smatra se da je tokom Prvog svetskog rata
od tifusa i drugih zaraznih bolesti umrlo oko 4 000 vojnika i oko trećine medicinskog osoblja.
Osoblje Bolnice škotskih žena sačinjavalo je 30 žena: 5 lekarki, 24 bolničarke i jedna žena je vozila ambulantna kola. Upravnica je bila dr Elinor Solto (dr Eleanor Soltau), a Ana Hristić (Annie Christitch), mlada novinarka srpsko-irskog porekla bila je angažovana kao prevodilac. U Kragujevcu je osnovana prva misija Bolnice škotskih žena, kao hirurška, sa 100 postelja (naredne tri bolnice su formirane u Mladenovcu, Valjevu, Lazarevcu). Pripadnice Bolnice škotskih žena tokom boravka u
Kragujevcu živele su u kući koja je bila suviše tesna. Kuhinja je bila odvojena, smeštena u maloj dvorišnoj zgradi. Vodu su donosile sa jednog udaljenog izvora i svakodnevno su morale da cepaju drva za ogrev. Pošto su skoro celog dana bile u bolnici, dobile su na ispomoć 6–8 zarobljenih Austrijanaca, koji su prethodno radili na popravci puteva. Kasnije su angažovale i druge austrougarske zarobljenike za pomoć u bolnici, naročito oko teških fizičkih poslova. Bolnici su pridodate i četiri
obližnje kafane u kojima su bili smešteni rekonvalescenti, tako da je bolnica brinula o oko 400–500 pacijenata. Zbog epidemije pegavog tifusa i drugih zaraznih bolesti, osoblju bolnice nije bilo dozvoljeno da posećuje javna mesta i kontaktira sa građanstvom, pa su slobodno vreme provodile u šetnji van grada. Na jednom od izleta, dr Kentrin Makfejl je ugledala dečaka tužnog lica u ritama, opancima i sa šajkačom, fotografisala ga je i od te fotografije napravila poštansku kartu. Ta poštanska
karta je prodavana na raznim dobrotvornim akcijama, a sakupljeni novac je bio usmeren za pomoć deci Srbije.
One su, uz pomoć dobrovoljnih bolničarki iz Srbije80, preuzele brigu o lečenju civilnih bolesnika, srpskih vojnika, ali i austrougarskih zarobljenika. Čak su organizovale i priredbe i pozorišne predstave za naše vojnike i učestvovale u programu, igrajući narodne igre, zajedno sa Srpkinjama. Pored pružanja lekarske pomoći, one su sprovodile higijenskozdravstvenu edukaciju stanovništva. U Kragujevcu su 1915. godine, škotske bolničarke, u šatoru
određenom za trpezariju, prvi put bolesnicima dale četkicu za zube i prašak rastvoren u čaši mlake vode i pažljivo im objasnile njihovu upotrebu. Zapis o ovom civilizacijskom pomaku koji se dogodio u Kragujevcu ostavio je zavičajni istoričar Dragoljub Bakić u knjizi Pet vekova Kragujevca:
U dodiru sa stranim lekarskim misijama naš narod se počeo navikavati korisnim stvarima i prvi put je doznao šta treba činiti da bi se sačuvao od oboljenja.
Mnoge od engleskih dobrovoljnih bolnica upućivale su naše ljude u negovanje zuba i usta, i obolelima su razdelile četkice za zube i prašak. Početak je učinjen u Kragujevcu, u bolnici škotskih žena, 1915. godine. Kada je u šatoru, određenom za trpezariju, prvi put izdat ručak bolesnim i ranjenim vojnicima, posle ručka bolničari su stavili pred svakog čašu neke bele mlake vode i po jednu četkicu. Naši ljudi nisu znali šta s tim da rade. Jedan od njih kao da se dosetio, prelomio je dršku četkice
i četkicom počeo gladi ti svoje brkove, koji su se od ručka namastili. Mnogi se ugledaše na njega, a neki ostaviše četkice ustranu i zahvalno srknuše iz čaše po koji gutalj radi onog „valja se“.
Oktobra 1915, povlačenjem srpske vojske i saniteta, veliki broj savezničkih medicinskih misija priključio se koloni u povlačenju ili u druge, neokupirane gradove. Evakuacija vojnih bolnica iz Kragujevca otpočela je 11. septembra 1915. i od njih su, na Solunskom frontu, formirane četiri poljske hirurške bolnice. Kanađanka dr Irma Le Vaser (Dr Irma LeVasseur, 1878–1964), prva žena u provinciji Kvebek koja je diplomirala medicinu, nakon okupacije Kragujevca, povukla je svoju
medicinsku jedinicu iz Kragujevca i formirala je drugu bolnicu u barakama u Gornjem Milanovcu. Kada su u okupiranom Kragujevcu bolnice prešle u neprijateljske ruke, svo preostalo bolničko osoblje je zarobljeno. Dugim i mučnim pregovorima bolničko osoblje iz stranih misija prebačeno je u Vrnjačku Banju. Među njima je bila i Prva bolnica ranjenih saveznika zajedno sa dr Meri Grefen (Dr Iles Mary Muriel Greffen) i dr Konstans Slejter (Dr Constance B. Slater) i nekoliko medicinskih sestara koje
su do poslednjeg dana brinule o četiri stotine pacijenata u tri kragujevačke bolnice. Repatrijacija članova stranih medicinskih misija obavljena je februara 1916. preka Beograda, Beča i Ciriha. Po završetku rata, neke pripadnice Bolnice škotskih žena odlučile su da ostanu u Srbiji i nastave svoju misiju radeći u bolnicama, drumskim dispanzerima i dobrotvornim kuhinjama.
Elsi Mod Inglis (Elsie Maud Inglis, 1864–1917), lekarka, bila je inicijatorka osnivanja Bolnice škotskih žena. Rođena je u Indiji, u vreme dok joj je otac bio glavni komesar kolonijalne uprave. Od 1878. je živela u Edinburgu gde je završi la Medicinsku školu za žene i kliničke studije u Glazgovu, a kada je Edinburški univerzitet konačno omogućio ženama da polažu diplomski ispit za lekare, ona je bila jedna od prvih žena koje su stekle doktorsko zvanje (1899. godine).
U Edinburgu je 1904. godine osnovala malu hiruršku i ginekološku bolnicu (The Hospice) za siromašne žene u kojoj je bilo angažovano isključivo žensko osoblje. Bila je veoma aktivna u škotskom sifražetskom društu,
Dr Elsi Mod Inglis
a istovremeno se usavršavala u stručnom pogledu u Beču i Americi. Odmah po izbijanju rata dr Elsi Inglis je, uz pomoć Škotskog udruženja sifražetkinja, osnovala Bolnicu škotskih žena za službu u inostranstvu, u čijem je sastavu bilo 14 bolnica koje je činilo isključivo žensko osoblje – kvalifikovane lekarke i obučene medicinske sestre i bolni čarke. Pripadnice svoje dobrovoljne sanitetske jedinice mobilisala je za pomoć u ratom ugroženim područjima u Francuskoj, Belgiji, Rusiji, Srbiji,
Rumuniji, Grčkoj i na Malti. Od kada je u januaru 1915. stigla u Srbiju, preostali deo života posvetila je srpskom narodu i umrla je na rukama srpskih vojnika pri povratku iz Rusije. Sahranjena je u Edinburgu, uz velike počasti, u prisustvu zvaničnika iz Velike Britanije, Francuske i Srbije. Dr Elsi Inglis odlikovana je najvišim srpskim ordenima i bila je prva žena koja je dobila orden belog orla, orden Svetog Save i orden belog orla s mačevima. Spomenici u znak sećanja na ovu izuzetnu ženu
nalaze se u Mladenovcu i u Beogradu.
Hana DŽesi Henkin Hardi, lekarka, (Hannah Jessie Hankin Hardy, 1886–1944). Rođena je u Vorčesteru u Velikoj Britaniji, a studije medicine je završila u Melburnu u Australiji. Nesebično se angažovala kao misionarka i bolničarka u Bugarskoj, Mozambiku, na Kubi... Uporedo sa obavlja njem lekarske misije usmerene na zdravlje naroda u siromašnim zemljama, Hana je bila odlučni borac za ženska prava i širila je emancipatorske ideje među ženama u Srbiji. U Srbiju je, zajedno sa svojim suprugom,
stigla 4. januara 1915. (18. decembra 1914), u prvoj grupi pripadnica Bolnice škotskih žena. Izabrala je kao najneuređeniju i najsiromašniju Drugu rezervnu bolnicu u žandarmerijskoj kasarni, u kojoj je bilo do 450 ranjenika i bolesnika, koju je zavojnim materijalom i ostalim potrebama snabdevala, obilazeći, tešeći i negujući srpske ratnike, dajući im preobuke i ostale potrebe dok su u bolnici i pri izlasku iz iste. Pa ne samo to, već je od done tog materijala davala i drugim bolnicama u
mestu.
Na njenu inicijativu, građanke Kragujevca osnovale su 15. februara 1915. godine Nacionalnu ligu srpskih žena. Predsednica Lige, Hankin Hardi je na sastanku održanom 19. februara 1915. između ostalog rekla: Nadajmo se da će našem primeru ovde, u Kragujevcu, sledovati sve varoši, pa čak i sela cele Srbije, jer ne treba iz vida izgubiti da je zdravlje jednog naroda ujedno i njegova snaga“; i dalje: „Srpska ženo! Ti moraš da stupiš sad u borbu rame uz rame s vlastima koje su to već učinile, jer
ti si ta, koja treba, koja i mora da se bori protiv ovog nevidljivog i mučnog neprijatelja, ti moraš da suzbiješ ovu zarazu, ovu nesreću koja naš život tako nemilosrdno kosi, i koja preti istrebljenjem naše celokupne nacije!
Kada je Kragujevac okupiran, ona se pridružila srpskoj vojsci i izbeglicama u zbegu prema Albaniji. Kada se vratila u Englesku nastavila je da pomaže srpskom narodu, sakupljajući i distribuirajući bolničku robu i hranu u Srbiju. Srbija je u znak zahvalnosti za humanost, dobročinstvo i posvećenost srpskom narodu u sudbonosnom periodu Prvog svetskog rata, nagradila Hanu Henkin Hardi i njenog supruga Semjuela Henkin Hardija ordenom Sv. Save, a na bolnici „Sveti Đorđe“ u Topoli (danas Dom
zdravlja „Sveti Đorđe“), postavljena je spomenploča sa urezanim njihovim imenima, u želji da bude trajan svedok vremena, britanskosrpskog prijateljstva i ljudske plemenitosti i požrtvovanosti.
Elizabet Ros (Dr Elizabeth Ness Macbean Ross, 1878–1915), lekarka, diplomirala je na Univerzitetu u Glazgovu 1901. i najveći deo svoje kari jere provela je u misiji pomoći u Persiji i potom u Srbiji. U decembru 1914. je, sa dvojicom grčkih lekara i nekoliko bolničarki, preuzela brigu o 250 bolesnika u improvizovanoj bolnici. Negujući danonoćno bolesnike, ona je prebrodila najteži nalet epidemije, ali je preminula od tifusa u februaru 1915. Ostalo je zapisano da je i u bolesti ispoljila
neverovatnu hrabrost. Ležala je mirno u skromnoj bolesničkoj sobici, žaleći jedino što nema dovoljno snage da nastavi da pruža pomoć mnogobrojnim bolesnicima. U glasilu Ratni dnevnik – Zvanični izveštaji Ratnog Presbiroa br. 192 od 9. februara 1915. (po starom kalendaru) objavljeno je:
Engleski lekar, Dr. Elizabet Ros, preminula je 1. februara t.g2 od za razne bolesti dobivene lečeći bolesnike Prve Rezer. Bolnice. Sahrana će se izvršiti i Kragujevcu, danas. Polazak u 3 časa po podne iz Stalne Bolnice. Opelo u Novoj Crkvi.
Sahranjena je, uz najviše počasti, na Varoškom groblju u Kragujevcu. Tom prilikom su zemljakinje i prijateljice preminule dr Elizabet Ros, na čelu sa gospođom Marvin Smart, sakupile novčani prilog i prosledile ga Prvoj rezervnoj vojnoj bolnici u Kragujevcu, u kojoj je dr Elizabet Ros radila.
U znak sećanja na herojstvo, saosećajnost sa srpskim narodom i žr tve koje je za njega podnela, omladinska terenska jedinica Crvenog krsta (formirana 1986), kao i kragujevačka ulica u centralnom gradskom jezgru, nose ime dr Elizabet Ros. Tradicionalno, svakog 14. februara, na dan njene smrti, predstavnici grada Kragujevca, Britanske ambasade, Crvenog krsta i drugih organizacija i udruženja, polažu vence na njen grob i time održavaju komemorativni narativ
kojim se odvažne britanske humanitarke ukorenjuju u našu kulturnu tradiciju. Na stogodišnjicu njene smrti, 14. februara 2015. godine u dvorištu Crvenog krsta otkrivena je njena spomenploča.
Pored Elizabet Ros, u zajedničkoj grobnici na Varoškom groblju u Kragujevcu sahranjene su Lorna Feris (Lorna Ferris) i Mejbel Dirmer (Mabel Dearmer).
Elizabet Ros
Lorna Feris (1887–1915) rođena u Nevburiju (Newbury), nakon školovanja na Londonskoj školi za tropsku medicinu (Dreadnought Seaman’s Hospital), godinu dana provodi radeći u bolnici za žene u Londonu. U apri lu 1915, zajedno sa Mabel Stobart, u okviru jedinice Bolnice škotskih žena, odlazi u Srbiju, gde uz pomoć dr Lazara Genčića, učestvuje u postavljanju poljske bolnice na periferiji Kragujevca. Po svedočenju očevidaca, bila je to „snažna i zdrava“ devojka, koja je širila vedrinu i
optimizam. Brzo je naučila srpski jezik i znala je tečno da otpeva srpsku himnu. Iako je vakcinisana pre dolaska u Srbiju, razbolela se od tifusa i preminula 4. jula (21. juna) 1915. Povodom njene smrti u Ratnom dnevniku – Organu Vrhovne komande br. 335 od 27. juna 1915. objavljen je tekst sledeće sadržine:
U nedelju, 21. juna, umrla je pod šatorom u bolnici na Vašarištu, više Velikog parka, Lorna Feris, bolničarka engleske misije Gospođe Stobart. Negovala je naš bolesni narod sa sela, koji jatomice dolazi sa svih strana u drumsku ambulantu po lekove i lekarske savete; zarazila se sa dvadesetak drugih svojih sestara, i dok su ove, po svojoj prilici, sve na putu ozdravljenja, njeno je slabije srce podleglo vatri i ona je umrla. ... Malo je cveća položeno na odar Engleskinje koja je pala u borbi
za ovu zemlju, ali koliko je pažnje i zahvalnosti bilo u onome što se imalo dati, osetili su naši gosti i prijatelji, i Gospođa Stobart, zahvaljujući za ukazanu srdačnost, uverava, da ih je ovaj žalostan slučaj približio još više nama, da ih je naše saučešće tronulo i da u njemu vide osnovu za istinski i trajan savez između naša dva naroda.
Mejbel Dirmer (1872–1915) spisateljica, ilustratorka i pozorišna rediteljka, pre dolaska u Srbiju bila je afirmisana u književnim i političkim krugovima. Kada je izbio Prvi svetski rat, Mejbel Dirmer je odlučila da se pridruži svom suprugu koji je, kao kapelan u dobrovoljnoj bolničkoj jedinici Mejbel Stobart, doputovao u Srbiju. Mejbel Dirmer je bila angažovana u poljskoj bolnici na periferiji Kragujevca, a
bila je zadužena za distribuciju posteljine, ćebadi i odeće za vojnike. Uprkos vakcinaciji protiv tifusa, u julu 1915. se razbolela i ubrzo preminula. U Ratnom dnevniku – Organu Vrhovne komande br. 338. od 30. juna 1915. objavljeno je:
Prekjuče je sahranjena u kragujevačkom groblju sestra Mebel Dirmer, član engleske sanitetske misije gđe Stobart, supruga g. Dirmera, sveštenika iste misije. Posle opela, kome su prisustvovali izaslanici NJ. Kr. Visočanstva Prestolonaslednika i Vrhovne komande, mnogobrojni oficiri i građanstvo, g. dr. Čedomir Mihailović, sanitetski potpukovnik oprostio se s pokojnicom...
Grobnica Elizabet Ros, Lorna Feris i Mejbel Dirmer na Varoškom Groblju u Kragujevcu
Kao žrtve pegavca i trbušnog tifusa u Kragujevcu su stradale i: Ka rolina Tofil, Agnes Erl i B. Sederlend, zatim Luiza DŽordan, mlada medicinska sestra i Margaret Nil Frejzer, mlađa sestra šampionke sveta u ženskom golfu. U znak sećanja na ovu hrabru bolničarku, sportisti i prijatelji porodice Frejzer su osnovali Fond za pomoć Srbiji koji je nosio njeno ime.
Mejbel Stobart
U nezaobilazna imena među hrabrim Britankama spada dr Mejbel Stobart (Mabel St Clair Stobart, 1862– 1954), koja je bila učesnica lekarske misije i u Prvom balkanskom ratu. U Prvom svetkom ratu bila je na čelu jedinice jedne od najvećih lekarskih misija u Srbiji i upravnica jedinice (po njoj je bolnica u Kragujevcu nazvana Stobart bolnica – STOBART HOSPI TAL KRAGUJEVATZ). Poljska bolnica, tzv. Treća bolnica Srpskog potpornog fonda kojom je ona rukovodila, bila je smeštena ispod šatora i
namenjena hirurgiji. Radila je od 22. aprila 1915. do oktobra 1915, imala je kapacitet od 300 postelja i zbrinjavala je ranjene vojnike, ali i obolele od pegavog tifusa. Sa osobljem od 45 članova organizovala je sedam dispanzera za lečenje
lokalnog stanovništva i mobilnu jedinicu, poznatu kao „Leteća jedinica“, koja je pratila Šumadijsku diviziju, lečeći ranjenike. Mejbel Stobart je osnaživala žene da se uključe u ratne operacije, navodeći da se militaizam javlja u muškim instiktima, ali da ratovanje može biti prevladano jedino uz pomoć žena, koje osećaju urođenu odbojnost prema militarizmu. Srpska vlada u Kragujevcu joj je 29. septembra 1915. uručila orden Svetog Save, a pored toga, dobitnica je i ordena belog orla, najvišeg
srpskog odlikovanja koje je prvi put dodeljeno nekoj strankinji u Srbiji.
Dr Mejbel King Mej (Mabel Eliza King May, Royal Infirmary Manche ster), glavna lekarka bolnice u Kragujevcu, 20. maja 1915. napustila je Kragujevac kako bi otišla u London po medicinske potrepštine, ali se vratila 23. jula, da bi nastavila sa radom u bolnici. Zajedno sa svojim osobljem, krenula je sa srpskom vojskom na put kroz Albaniju, u veliko po vlačenje u jesen i zimu 1915/6. godine.
U Kragujevac je 1914. došla i Flora Sandes (Flora Sandiz, 1876. Jorkšir – 1956. Safolk, Engleska), dobrovoljna članica Crvenog krsta, kako
bi negovala ranjene i bolesne, ali je radila kao bolničarka samo tokom prve godine rata. Postala je vojnik čuvenog Gvozdenog puka i učestvovala u povlačenju prema Krfu. Na Krfu je, pored uloge prevodioca, imala i dužnost nadzora nad istovarom robe i njenim skladištenjem. Vratila se u Englesku kako bi agitovala za pomoć ranjenicima i bolesnima iz Srbije. Od prikupljenog novca kupuje 120 tona sanitetskog materijala i sa tim dragocenim tovarom kreće u Srbiju. Januara 1915. stigla je u Niš i
predala sanitetski materijal. Kasnije je stupila u vojsku Kraljevine SHS i učestvovala u povlačenju preko Albanije, a u proboju Solunskog fronta bila je komandir odeljenja. Među srpskim vojnicima se osećala kao „deo porodice“, a s druge strane, srpski vojnici su je prozvali „naša Engleskinja“. Za hrabrost iskazanu u ratu dobila je oficirski čin, odlikovana je ordenom Svetog Save i Karađorđevom zvezdom, a nakon oslobođenja primala je vojnu penziju. Prilikom njene posete Beogradu, u Večernjim
novostima od 12. novembra 1954. u članku „Naša Engleskinja“ novinar Aleksandar Petković zapisao je njene reči: „Ja sam uvek bila na strani malih nacija i slabijih.“ U vojnoj istoriji će ostati zabeležena kao prva žena oficir u srpskoj vojsci.
Flora Sandes, 1919. godine
Po završetku rata, neke pripadnice Bolnice škotskih žena odlučile su da ostanu u Srbiji i nastave svoju misiju radeći u bolnicama, drumskim dispanzerima i dobrotvornim kuhinjama. Angažovanje Engleskinja u vojnim misijama i njihovo dobročinstvo prema srpskom narodu nastavljeno je i tokom Drugog svetskog rata.
Sju Rajder, rođena u Jorkširu 1923. sa 18 godina je postala aktivni vojnik i boravila je u specijalnim misijama u Africi, Italiji i Poljskoj. Godine 1953. osnovala je Fondaciju kako bi u svojoj, ali i u drugim zemljama (u Africi, Indiji, Etiopiji...) osnivala domove za zbrinjavanje i zdravstvenu zaštitu starih, dece i bolesnih. Ponudila je 1961. saradnju Jugoslaviji i 1963. je sklopljen sporazum kojim je predviđeno da se sredstvima Fondacije pruži zdravstvena zaštita, nega i doživotni smeštaj
nemoćnim licima svih starosnih grupa, uključujući i preživele internirce iz koncentracionih logora. Podignuti su objekti u gradovima širom nekadašnje zajedničke države: Gospiću, Travniku, Mostaru, Risnu, Kotoru, Prištini, Strumici, Slavonskoj Požegi i Beogradu. Kragujevac je sredstvima Fondacije dobio dva objekta za smeštaj starih lica (prvi je podignut 1964. a drugi 1972). Sju Rajder je prisustvovala svečanom otvaranju objekta, a na poklon je donela kompletnu posteljinu i džempere za
osoblje. Sju Rajder je za svoju velikodušnost od engleske kraljice dobila počasnu titulu ledi, ali nismo došli do podataka da li joj je Kragujevac ili neki drugi grad u Srbiji odao priznanje za iskazanu humanost.
***
Uporna borba žena, bez obzira na strategiju koju su koristile – pacifističku ili militarističku (bilo da su istupale s pozicije rodnog identiteta i borile se za ženska prava ili su bile u ulozi patriotkinja: učestvovale u oružanim borbama, pružale logističku i medicinsku pomoć ili su masovno preuzimale radna mesta regrutovanih muškaraca), u Prvom i Drugom svetskom ratu, uporedo sa civilizacijskim procesima širenja obrazovanja među ženama, doprinela je ispunjenju bazičnih formalnopravnih
ciljeva kojima su težile (pravo glasa i ostala građanska prava koja se odnose na bračne odnose i nasleđivanje, ograničavanje eksploatacije ženskog i dečjeg rada, zaštitu žena na poslu i osmočasovno radno vreme, istu platu žena i muškaraca za isti rad). NJihova hrabrost i odvažnost promenila je njihove živote, a njihov aktivizam promenio je društvene i istorijske procese.
Upisivanjem u istoriografiju žena koje su u ratovima bile politički i društveno aktivne, potiru se dva osnovna stereotipa: da je viktimološki diskurs primarni diskurs žena u ratu i da je primarna uloga žena u ratu u „obezbeđivanju topovskog mesa“ odn. u rađanju. Prvi i Drugi svetski rat do temelja su ruinirali pretpostavke evropskog samorazumevanja kao
„humanističke kulture“ i tradicije humanizma i prosvetiteljstva sadrža nog u vrednosti uma i zahtevima umnog napretka, ali su takođe omogućili razvoj novih kulturnih paradigmi i kreiranje alternativnih formi i radikalno drugačijih društvenih konceptualizacija. Završetak ova dva svetska rata značajno je proširio pukotinu u borbi za ženska prava i doveo je do konkretnih pomaka u pravcu poboljšanja položaja žena.
Tokom 20. veka žene širom sveta su, zahvaljujući napornoj, upornoj i dugotrajnoj borbi, postigle značajna dostignuća na planu ženske ravnopravnosti, ali je u međunarodnoj politici glas feministkinja/pacifistkinja ostao minoran, a njihov put ka internacionalizmu, ka kreiranju globalne zajednice zasnovane na uzajamnom poštovanju, jednakosti i solidarnosti ima sve više prepreka. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je 31. oktobra 2000. godine rezoluciju 1325 „Žene, mir i bezbednost“,
koja je jedna od najvažnijih rezolucija svetske organizacije u oblasti mira i bezbednosne politike. Ova rezolucija naglašava posledice oružanih sukoba na žene i devojke i važnost uloge žena u rešava nju sukoba, izgradnji mira i postkonfliktnom oporavku zemlje. Uprkos tome, poslednjih godina razvijaju se ratne tendencije koje su antihumane i antikulturne u svojoj suštini, izdvajanja za vojsku i naoružanje u svim zemljama su u porastu, a istovremeno se širi hiperemocionalizacija i banalna
patriotizacija javnog diskursa, naročito nakon terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. Umesto da se pacifistički diskurs ženskih pokreta utkao u političke diskurse nacija, u današnjem vremenu na globalnom nivou preovlađuju suprotne tendencije. One su povezane sa iscrpljenošću utopijskih energija, krizom novovekovne utopije, sa urušavanjem ideja o izgradnji boljeg, pravednijeg društva. Feminističke paradigme poštovanja ljudskih prava, jednakosti i solidarnosti kao da gube na svojoj
lokalnoj/regionalnoj/globalnoj relevantnosti, a mir, u vremenu koje balansira na ivici globalnih ratnih sukoba, postao je revolucionarniji koncept od rata.
Istorijska iskustva, lokalna, regionalna i globalna, uče nas da se borba za ljudska prava odvija konstantno, uprkos „većim i važnijim društvenim problemima“ i da, u krajnjoj instanci, ove borbe nisu međusobno suprotstavljene, već su to zajedničke borbe. Ženska iskustva u suprotstavljanju patrijarhalnom društvenom i simboličkom poretku pokazuju da je alternativa (rodnim) stereotipima (autostereotipima i heterostereotipima) i diskriminaciji (otvorenoj ali začaurenoj) moguća i zato ova iskustva
treba da postanu deo relevantne istoriografske građe koja će, u perspektivi, voditi istinskoj slobodi izbora za svaku osobu ili grupu, kroz stalno kritičko propitivanje i društveni aktivizam.