Profesija maketar
Branko Radunković poznat kao Mali Branko, Đedo, Diko, Domaćin, Genije - izdao je drugo dopunjeno izdanje svoje knjige „Volja čini čuda”, izdate 2008. godine. Bezbroj novinskih tekstova i desetina dokumentarnih filmova svedoče o jedinstvenoj ličnosti životu i radu maketara, „maketara bez ruku”
Rođen je na početku Drugog svetskog rata u porodici izbeglica u Slavoniji kao šesto dete porodice Radunković. Branko je kao i sva ostala deca, rastao onoliko kolika mu je sudbina odredila, igrao se, tukao se i radio isto što i njegovi drugovi. Iako rođen bez ruku i sa znatno oštećenim nogama, odvajao se po izuzetnoj spretnosti i snalažljivosti. Roditelji su mu prvo poverili da čuva guske, pa ovce, kao starijem poverili su mu krave da ih napasa po poljskim putevima. Kada je pričao
drugovima svi su ga slušali kao da je „Đedo”. Majka ga je tukla kada je bio nevaljao, kao i drugu svoju decu kojima je tepala „Diko”.
Veslao je kroz život, bavio se svim i svačim. NJegova vesela priroda i sklonost ka zabavi i organizaciji donosila mu je popularnost i sukob sa strogim komunističkim režimom. Priređivao je zabave i igranke na verske praznike, kada niko to drugi u selu nije smeo. Milicija je u zapisnike upisivala „opet organizovao Mali Branko”. Osilio se i sa svojom družinom organizovao mačkare – komedije. Preduzimljivost i odlazak iz kuće braće i sestara donela mu je naziv „Domaćin”. Ispunila se
evanđeoska reč „odbačen kamen postaje ugaonik kuće”. Domaćin je po ceo dan nadničio po njivama, kočijašio, vozio čeze, zakivao, čistio štalu, alatom i oružjem koristio se kao da je rukat, prikupljao i denuo seno na kolima.
Poklon tabla lepoga kartona iz 1958. godine od prijatelja menja mu život. NJegove oči su odlučile, u kartonu je video maketu svoje pravoslavne crkve. Komšije načule da pravi crkvu u kući i prijavile ga miliciji. Izveštaj policajaca doveo je Branku „referente za kulturu” koji su ga iz sveg srca gurnuli u profesiju „maketar”. Sledeće zime pravi dvadeset jednu maketu građevina dostupne njegovom oku i drage njegovom srcu. Verske objekte, dvorce je na Veliki petak.1961. godine
prezentovao javnosti u Novoj Bukovici Naplaćivao je karte za ulazak na izložbe i nekoliko hiljada posetilaca dali su mu materijalna i stvaralačka krila.
Drugu izložbu u Podravskoj Slatini odvaja jer je na njoj izložio i svoje remek delo - maketu manastira „Visoki Dečani”. Posetiocima demonstrira svoje umeća: sečenje daske, lepljenje, bojenje, rezbarenje, crtanje, ali i kucanje na pisaćoj mašini. Jednim malim čekićem u zubima uspevao je da otkuca 170 slova u minuti! Putovanja mu donose teškoće, primaju ga na stan gazdarice svih nacionalnosti i vera, ali svi ga vole zbog umeća, vere u Boga i dobrog glasa. Lepo je pevao crkvene pesme i
držao lepe nadahnute govore na izložbama i svuda na skupovima gde je pozvivan i dobio reč.
Na izložbi u Gradskom muzeju u Zemunu 1962. godine, dobija „od jednog Švabe“ komplet rezbarskog alata. Širi svoj repertoar, napravio je nekoliko ikonostasa. Zarađeni novac uložio je u svoje domaćinstvo u Breziku. Obnovio je stare objekte i sagradio svoj san „Galeriju maketa Branka Radunkovića” u Novoj Bukovici. Dok su majstori radili, putovao je Jugoslavijom i Evropom sa sanducima punim maketa i izlagačke opreme, od grada do grada. Bio je kao umetnik oslobođen poreza, ali uvek je
odvajao novac za bolnice i bolesne u gradovima gde je izlagao. Nije mu bilo teško da im pritekne i u pomoć, da bdi celu noć nad bolesnikom, da ih ponese, doda nešto i naravno daruje lepom rečju, da im ulije volju za borbu sa bolešću.
U Bukoviku tradicionalno organizuje zabave sugrađana koji Brankove priredbe krstiše „Brankovo veče”.
Ženio se dvaput. Iz prvog braka dobija sina Konstantina, umro 2008. Karijeru maketara prekida Novi svetski poredak. Laži i mržnja oterali su ga iz voljenog sela. Četnika Branka pravoslavca oteraše, kuću i galerije mu digoše dinamitom u vazduh sa skoro svim maketama. I tako, izbeglica iz Slavonije, preko Beograda i Iloka postaje Šumadinac! Brankov dom je danas u selu Prnjavor, na pola puta između Batočine i Kragujevca.
Radio je za narod i za Crkvu ceo život. LJubav mu je uzvraćena! Na predlog episkopa Šumadijskog gospodina Save i igumanije Efrosinije manastir Grnčarica mu poklanja 21 ar svoje zemlje. Episkop Sava i Grnčarica su preduhitrili ponude iz Sopota, Rakovice i Žiče. Konferencija za štampu u prostorijama „Čovekoljublja” i emisija od pola sata Televizije Beograd o njegovom izbegličkom statusu izazvala je reakciju cela Srbije i Srba iz celog sveta. Pomoć sa svih strana stiže i 1992. urađeni su temelji
po Brankovom planu. Ubrzo je nikla nova Brankova kuća i Galerija u Prnjavoru. U galeriju je Branko prvo postavio dve pretekle makete koje su bile na izložbama u Mađarskoj: maketu manastira Žiča i Orahovica. Tu je i maketa manastira Visoki Dečani, doduše znatno oštećena i nekoliko parčadi uništenih maketa koje je pronašao na zgarištu posle deset godina. Smogao je snage i uradio maketu svoje galerije u Bukovici i kapele. Galerija tako opet živi!
KAKO SE POČELO
Prva maketa rađena u potaji
- Jedne zime 1958. sa sedamnaest godina počeo sam tajno da radim svoju prvu maketu. Nisam tada znao da će mi to biti zanimanje u životu. Moja prva pričest bila je inspiracija da napravim Miklušku crkvu u baroknom stilu.
Druga maketa bila je manastir Visoki Dečani, pa Manastir Žiča..... Prva maketa je bila vrlo uspešna. LJudi iz kulture su to ubrzo otkrili i dali je na izložbe, a ja dobih volju da radim! Svoje sam radove fotografisao i fotografije sačuvao, kao da sam znao kakva ih sudbina čeka. Danas imam 25 velikih fotografija maketa koje su nestale u vihoru ludila, svedoči Branko.
DRUGO IZDANJE BRANKOVE KNJIGE
Volja čini čuda
-To nije moja reč, mada jeste naslov moje knjige. To je osvrt i kritika koju je napisala u knjigu utisaka Anđelka Arbutina kad je dovela đake na moju izložbu. Velika mi je šteta naneta kada mi je uništena knjiga utisaka u kojoj svoje zapažanje upisalo 50.000. posetilaca mojih izložbi.
A pozivi za izložbe dolazili su sa svih strana. Prvu izložbu imao sam u Bukovici 1961. godine, pa sledeće u Slatini i te godine naređao sam 18 izložbi od Našica do Virovitice. U Jugoslaviji i Evropi imao sam ukupno 314 izložbi. Italija, Švajcarska, Rumunija... Putovao sam i organizovao ih bez ičije pomoći. Priređivao sam ih isključivo u institucijama -školama, fakultetima, domovima armije i kulture, velikim i uspešnim preduzećima, a u Italiji dva puta u crkvenim salama.
Nisam mogao rečima da objasnim, pa sam prikazivao kako zabijam ekser, sečem dasku, kako držim i koristim oštar nož. Ja sam radio precizno, koristio sam karton, lipovo drvo za veće makete. Delove sam spajao u početku prirodnim, a kasnije sintetičkim tutkalima. Sam sam bojio makete uljanim bojama. Voleo sam da se karton napije boje i da ga boja prosto impregnira, kaže Branko Radunković.