Autentični otpor sistemu
(„Živi od sira i surutke“, „Kragujevačke novine“ broj 378)
U zemlji velike socijalne nepravde i totalnog nepoverenja prema institucijama i vladajućim strukturama koje se, s pravom, doživljavaju kao korumpirane i zainteresovane samo za ličnu dobit, svaki autentični otklon ili otpor sistemu nailazi na odobravanje i osvaja simpatije. Tako je i tekst o Vladimiru Đorđeviću, dramskom piscu i Sanji Todorović, pejzažnom arhitekti, koji su napustili Kragujevac i odlučili da život nastave u selu Pajazitovo, odgajajajući koze i prerađujući kozje mleko, izazvao pažnju i jednodušnu blagonaklonost. A verovatno je i pobudio maštu čitalaca, različitih generacija i društvenih slojeva, od mladih, svesnih svoje besperspektivnosti, do razočaranih ljudi srednjih godina, nezaposlenih i onih koji su ostali bez posla, kao i onih poniženih i zastrašenihkoji još uvek odlaze na posao.
Srbija je do teme mere zaglibila u ekonomske i druge probleme, da je onemogućena svaka strategija oporavka. Društvena struktura se poslednjih decenija donekle učvrstila i zatvorila „na vrhu“, tako da samo mali broj stanovništva ima pristup bogatstvu i privilegijama koje ostvaruju na štetu ostalog naroda. Političke elite uvek obećavaju „reforme koje će doneti prosperitet“ i donesega, ali samo za njih same. Oni su se okružili jednim brojem podanika koji, kao nagradu za partijsku i
ličnu poslušnost i lojalnost mogu dobiti posao, a uz njega i diplome. Ovakvo stanje još više ističe ionako razvijenu „kulturu lakog i brzog sticanja novca“ u Srba. Etika je danas samo izgovor gubitnika, onih koji nisu imali smelosti da se uključe u ova novoustaljena društvena pravila.
Šta preostaje mladim ljudima, onima koji su vredno učili, postigli uspeh u školovanju i radili „sve kako treba“, kada vide da je sve u šta su verovali ogromna prevara i da je „igra nameštena“. Da se uključe u igru i prihvate njena pravila, ili da odu „preko“, gde vladaju neka druga, za njih kao ekonomske migrante takođe ponižavajuća pravila.
Možda bi zato Vladimira Đorđevića i Sanju Todorović mogli da ubrojimo u junake našeg doba. Oni su odbili da se ponašaju po pravilima igre i ubroje se među „rezervnu armiju pripitomljenih službenika“ (Pjer Burdije).Preuzeli su kontrolu nad svojom sudbinomi krenuli su u razvijanje strategije vlastite pozicioniranosti, i to na selu.
Da ovakav životni izbor ne mora nužno biti uslovljen egzistencijalnom uskraćenošću, govori rastuća popularnost pokreta jednostavnog života (simple living) u Zapadnoj Evropi. Imperativ potrošnje kao glavnog merila lične vrednosti i društvenog priznanja, u potrošačkim društvima širom sveta ozbiljno je uzdrman. Dobitnik Nobelove nagrade za psihologiju Danijel Kaneman izneo je teoriju da naša sreća raste do određenog nivoa potrošnje, pa nam kupovina nove odeće ili fensi automobila
može doneti zadovoljstvo, ali samo kratkotrajno. Zato se ljudi okreću ka otkrivanju načina jednostavnog života i, umesto zgrtanja novca i materijalnih dobara, sreću traže u razvijanju svojih ljudskih kvaliteta, filantropije, altruizma i kreativnosti, koje i čine esenciju ljudske vrste.Ovaj pokret se u Velikoj Britaniji širi ka institucijama i političkim strankama i povezan je sa „zelenim životom“, sa ekološkim idejama i vegetarijanskom ishranom, potrebom da se živi van velikih
sistema – da se proizvodi sopstvena hrana i slično. Dobrovoljna, principijelna jednostavnost života može se sprovodi i u malim, skromnim i jednostavno uređenim stanovima, a umesto kompeticije na radnom mestu i u okruženju, favorizuju se solidarnosti i provođenje što više vremena sa dragim osobama, ili u miru sa samim sobom.
Onim junošama koji neustrašivo jurišaju na fotelje i poltronima koji ih prate, ilimajkama i očevima zahuhtalim u maničnom nastojanju da pronađu jeftiniji proizvod u supermarketima, ovaj potez može izgledati kao povlačenje na marginu. Ali, istini za volju - na margini je vazduh čistiji.