Ove godine na sopstveni pogon
Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma (KRAF) uspešno je održan po dvanaesti put. Tokom dva dana, Kragujevčani su u Domu omladine imali priliku da pogledaju dokumentarne filmove i da prisustvuju razgovorima sa autorima i tribini o lokalnoj podršci civilnog sektora u kulturi
Kratki kreativni dokumentarac „Isti“, autora Dejana Petrovića, reditelja iz Požege obeležio je prvo veče festivala. To je film metafore, premijerno prikazan u novembru 2017. koji govori o slobodi i uticaju različitih sistema na pojedinca kroz prikazivanje zatvorskog života osuđenika, ali i onih koji su na slobodi, a žive isto.
- Sloboda je univerzalna tema i mislim da je toliko puta obrađena kroz razne umetnosti. Uža tema filma je relativnost slobode i to je nešto što me da kažem proganja već dugo godina. Taj neki odnos pojedinca i sistema, gde mislim na sve sisteme sa kojima se susrećemo od malih nogu – porodica, vrtić, škola do nekih kompleksnih sistema kojih smo deo i kada odrastemo. Zapravo, kako to sistem pokušava da nas ukalupljuje i kontroliše, da nas svodi na broj i utiče na naš identitet da na neki način
svi budemo isti. Ta borba pojedinca i to koliko je pojedinac spreman da se odupre raznim vrstama pritisaka, ali sa druge strane ono što me jako zanima i čime se bavim u filmu je to koliko mi kao pojedinci i sami, bez sistema, pokušavamo da sputavamo svoje potrebe na uštrb nekih navika i uljuljkanosti u kojoj živimo i to je ono što me je inspirisalo da snimim film u zatvoru, kaž Dejan Petrović.
Metafora o slobodi
Autor je proveo osam meseci u više kazneno-popravnih ustanova zbog istraživanja i već prilikom prvih poseta rodila se ideja za ovaj film.
- Kada sam prvi put, tokom istraživanja za film, ušao u zatvor i doživeo atmosferu i ljude, a zatim nakon izlaska sa druge strane zatvorskih zidina u Valjevu sreo ljude na slobodi, koji imaju iste izraze lica kao i zatvorenici, neku vrstu zarobljenosti i tereta koje nose sa sobom, odnosno kada sam na licima tih „slobodnih“ ljudi video nešto što sam zapazio i kod osuđenika, stvorila se ona inicijalna kapisla za stav kako smo, u stvari, svi isti. Osuđenici se sigurno ne bi složili s tim, jer
imaju posebne vrste uskraćenja, ali za mene kao umetnika ta vrsta paralelne metafore je vidljiva. Takođe, povukao sam i paralelu između osuđenika i stražara, jer i jedni i drugi svakodnevno idu svaki dan na posao, prolaze kontrole, detektor vrata i podređeni su autoritetima i šefovima, navodi Petrović.
Pitanje odnosa zatočeništva i slobode, kao i gubitak identiteta pojedinaca u celom filmu se izražavaju metaforama koje na više načina prikazuju iste stvari i stvaranjem paralelnih veza između njih. Posebno upečatljiva je ideja konja, koji se često pojavljuju u filmu, pa čak ga i odjavljuju poslednjim kadrom u kojem konačno trče slobodni.
NJegov stav je da je uz pomoć te snage moguće postići neku vrstu slobode i ističe da je njegov izlaz iz zatvora umetnost.
Uz finansijsku podršku Filmskog centra Srbije i uz pomoć Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, film „Isti” je snimljen u Kazneno-popravnim zavodima u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu (Zabeli), Nišu i u Kazneno-popravnom zavodu za žene u Požarevcu.
Posle ovih „teških“ tema, publika je bila u prilici da se oraspoloži uz izbor kratkih filmova sa ovogodišnjeg studentskog filmskog kampa „Interakcija“.
„Ringišpil“ Luke Popadića prati srpsko pevačko društvo „Raspevane Požežanke“ – entuzijastične bake pune života koje dele svoju svakodnevicu. Ovo ostvarenje nagrađeno je više puta u zemlji i inostranstvu.
Film „Dolina vladara“ koji potpisuje reditelj Efim Graboy predstavlja poetičan i metafizički pogled na svakodnevicu u udaljenom staračkom domu na vrhu planine iznad Užica, koji predstavlja mesto najbliže raju. Na kraju, „Ukras sveta“ Stefana Krasića prikazao je priču o običnim ljudima, porodici Pečenković iz Preljine i dva para njihovih blizanaca koji su im životna pokretačka snaga. I ovo ostvarenje ovenčano je nekolikim domaćin i inostranim priznanjima.
Drugo veče u znaku filma „Enkel“
Dugometražni dokumentarni film „Enkel“ autora Aleksandra Reljića, novinara Radio televizije Vojvodina, prvi put prikazan u Kragujevcu, ostavio je sve prisutne bez daha potresnom pričom o Evi Mozes Kor, jednoj od preživelih logorašica Aušvica i Rajneru Hesu, unuku komandanta ovog koncentracionog logora.
Film „Enkel (Unuk)“, Aleksandra Reljića iz Novog Sada donosi potresnu antiratnu priča, koja govori o preživeloj logorašici Evi Mozes Kor, koja simbolično usvaja Rajnera Hesa, unuka komandanta zloglasnog nacističkog logora Aušvic.
Eva priča o životu u logoru kroz oči desetogodišnjakinje. Rođena je u Transilvaniji odakle su je u Aušvic odveli Mađari kada su okupirali Rumuniju u Drugom svetskom ratu. Po dolasku u logor majku je videla poslednji put, a preživela je zajedno sa sestrom, što je još jedan upečatljiv detalj u njenoj priči, jer su njih dve, kao bliznakinje, poslužile doktoru Mengeleu za eksperimente. Eva je dva puta nedeljno dobijala po pet injekcija sa bacilima dok nije dobila groznicu i bila smeštena u
bolnicu, kada joj je doktor Mengele predvideo samo još dve nedelje života. Nikada nije saznala kako i zašto je, uprkos tome, ozdravila i preživela, dok je njena sestra verovatno dobijala injekcije drugačijeg hemijskog sastava. Takođe je preživela logor, ali su lekari mnogo godina kasnije ustanovili da su njeni bubrezi ostali na nivou razvoja desetogodišnjaka, od čega je i umrla 1993. godine. Sestre Kor su svoje živote posvetile antifašističkim projektima i kampanjama.
Paralelno sa Evinom pričom odvija se životna priča Rajnera Hesa, unuka Rudolfa Franca Ferdinanda Hesa, esesovca i komandanta Aušvica, kojem se pripisuje izgradnja logora i primena ciklona be u gasnim komorama. Osuđen je 1947. godine na smrt zbog ratnih zločina i obešen u Aušvicu. NJegova porodica čuva sećanje na njega kao na dobrog vojnika, koji je bio primer ostalima. Odgoj u nacističkom maniru stigao je i do Rajnera, njegovog unuka, ali je on uspeo da se otrgne od toga i život posveti
antifašizmu, kada ga se porodica odrekla, jer su smatrali da blati lik i delo svog dede.
Te dve paralelne priče se spajaju kada se Eva i Rajner upoznaju i ona ga simbolično priznaje za svog unuka prepoznavanjem odbačenih – Rajnera od strane porodice, a Eve od jevrejskih zajednica i antifašističkih organizacija, jer je posle mnogo godina javno oprostila doktoru Mengeleu.
Ne oduzimajući mnogo od osnovne priče, Rajner Hes u filmu postavlja pitanje da li se istorija ponavlja i danas kroz proterivanje pripadnika islamskog sveta.
- Činjenica da danas imamo migrantsku krizu i određeni odnos prema migrantima. Međutim, ali u vreme kada smo snimali film te migrantske krize još uvek nije bilo, pa smo Rajnerovu izjavu više shvatali kao neku vrstu ksenofobije u Nemačkoj prema Turcima i ljudima koji dolaze iz zemalja trećeg sveta. Kasnije se, ipak, ispostavilo da je ta izjava veoma tačna, objašnjava Aleksandar Reljić.
Film je u Kragujevac stigao kao prošlonedeljni dobitnik priznanja “Ej DŽi Bi Program Avord” iz Sarajeva sa prvog festivala dokumentarnog filma “Al DŽazira Balkans”.
Zrenjaninska inicijativa
Nakon toga, prikazan je angažovani film o Žarku Zrenjaninu i aktuelnoj inicijativi desničarskih organizacija za promenu imena grada Zrenjanina, autora Baneta Markuša i Roberta Faija, u produkciji Zrenjaninskog socijalnog foruma.
Film je nastao kao rezultat borbe protiv ove inicijative, a jedan od autora, Bane Markuša, posle projekcije u Kragujevcu, naveo je neke od argumenata grupa građana koji su protiv promene imena grada. Rekao je da Zrenjanin ima mnogo većih problema, kao što su nedostatak pijaće vode, odlazak mladih sa naglaskom na podatak da se tek svaki četvrti student vrati u svoj rodni grad nakon diplomiranja, kao i niske plate velikog broja zaposlenih. Dodao je da ima mnogo onih koji rade za platu od 18
hiljada dinara mesečno, a kada bi grad promenio ime, za nova dokumenta bi svako trebalo da izdvoji oko 12 hiljada dinara, što je prevelika cifra za njihov standard. Pored praktičnih, dodao je i razlog identiteta koji građani nose i to da mnogi koji su tu rođeni ne žele da im se grad zove drugačije, kao i da nema smisla da ovaj grad dobije naziv Petrovgrad, jer kralj Petar nije imao neke naročite veze s njim, osim što postoji njegov spomenik u centru grada, dok je Žarko Zrenjanin postao njegov
prepoznatljiv simbol.
KRAF bez podrške grada
I ove godine ulaz na sve projekcije je bio besplatan, uz sligan: „Smrt fašizmu – Sloboda(n ulaz) narodu!“, a slogan samog festivala je bio „KRAF kontinuiteta“, za koji organizatori kažu da simbolično predstavlja njihov entuzijazam da nastave sa njegovim održavanjem, uprkos finansijskim teškoćama. Podrška lokalne samouprave, koja je pre 12 godina i pozvala nevladinu organizaciju „Milenijum” da pokrene ovu manifestaciju od značaja za grad, koja baštini mirovnu tradiciju “Kragujevačkog Oktobra”
ove godine je izostala.
- Ove godine smo „na mišiće“ organizovali KRAF, uz pomoć Nacionalne asocijacije nezavisne kulturne scene Srbije i Ministarstva kulture uz vrlo simboličan naziv „Na sopstveni pogon“. Tako je i bilo. Ostali smo bez podrške Grada pa smo sa minimalnim sredstvima sproveli ova dva dana, ali smo ipak zadovoljni, jer smo imali zaista sjajne filmove. Možda smo sada imali malo manje publike, jer su navikli da KRAF bude u oktobru, ali finansije određuju sve, pa i vreme održavanja. Sada mi u organizaciji
uveliko debatujemo šta će se dogoditi sa KRAF-om sledeće godine, jer ono što smo prekinuli, i jako nam je žao zbog toga, je akademski KRAF odnosno festival na koji su studenti sa prostora čitave bivše Jugoslavije slali svoje filmove, gde je žiri sastavljen od eminentnih stručnjaka iz oblasti filmske umetnosti dodeljivao nagrade. Neki od studenata su svoje prve nagrade osvojili na KRAF-u, a danas osvajaju nagrade na svetskim festivalima. Ove godine ni to nismo mogli da uradimo zbog finansija.
Ostaje zato da se vidi da li će sledeće godine lokalna uprava prepoznati KRAF kao nešto što je vrlo autentično i autohtono, nešto što je od značaja za ovu sredinu i sam grad i u zavisnosti od toga procenićemo da li će KRAF opstati ili će ovo biti poslednje njegovo izdanje, konstatuje Marija Ilić, direktorka festivala.
Inače, devetu godinu za redom, dodeljeno je i priznanje za decentralizaciju filmske umetnosti u Srbiji „Tori Janković“, a ovogodišnji dobitnik je Slađan Stojanović, iz Vranja.
ANTRFILE
TRIBINA KRAF
Lokalna vlast „kroji“ sudbinu festivala
Tokom prvog dana Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma (KRAF) nakon projekcije filma „Isti“ održana je tribina na temu lokalne podrške nezavisnim filmskim manifestacijama, na kojoj su Slađana Petrović Varagić (NFC „Filmart“, Požega), Miroslav Tamburić (FORCA, Požega) i Vladimir Paunović (u ime organizatora) govorili o teškom položaju dela nevladinih organizacija koje organizuju ovakve projekte, kao i o neravnopravnom raspoređivanju sredstava iz budžeta za događaje iz oblasti kulture. Istakli su da je veoma teško dobiti podršku od lokalnih samouprava, čak i kada ona postoji od strane resornog ministarstva. Možda je najbolji primer za to činjenica koja je sve vreme opterećivala festivalsku atmosferu je ovogodišnji izostanak podrške lokalne uprave KRAF-u ugrozio njegovo održavanje do mere da organizatori postavljaju pitanje da li će bez te podrške festival opstati i sledeće godine.