Od logora do ambasadora kod Gadafija
Udruženje Srba iz Hrvatske „Nikola Tesla” iz Kragujevca organizovalo je retrospektivnu izložbu slika, vajarskih i dizajnerskih radova akademskog umetnika Nedeljka Neđe Goga. 
Uz pomoć Komesarijata za izbeglice i migracije izložba je postavljena u Galeriji Narodne bibloteke Vuk Karadžić. Na otvaranju Gogo je posetioce iznenadio i promocijom svoje prve knjige „8 priča
neispričanih”.
Veliki je spisak mesta gde je sve Neđo živeo. Rođen je pre osamdeset godina u Vrbaškoj na Kozari, u Kraljevini Jugoslaviji. Početak Drugog svetskog rata kao dete, sticajem okolnosti, pamti po tepihu nemačkih bombi nad Beogradom, iz koga beži u rodni kraj. Sa starijem bratom Vasom obreo se u paklu Kozare. Postaje logoraš Stare Gradiške, Jasenovca i Siska, gde su ih sekli i boli bajonetima i gde je spavao među kosturima. Spašava ga požrtvovanost majke Savke, koja ga je u čaršavu iznela iz
logora, jer se bojala da će se raspasti od dodira - bio je živi kostur. Danas kaže da „nije hteo da umre iz inata”.
Posle rata živeo je u Inđiji, gde mu je majka prvoborac kolonizirana. Otac je ostavio kosti negde na Kozari. Polaskom u srednju ponovo dolazi u Beograd 1952. godine, gde upisuje i završava arhitekturu i likovnu akademiju. Bio je klasa kod profesora Gvozdenovića.
Jaki bolovi i ortopedski problemi obeležili su mu mladost i lečio se po bolnicama zbog posledica tortura u logorima. Koristio je ortopadska pomagala, ali i uz bolove postaje umetnik koji traje, usavršava se, napreduje.
Patnja i bolovi su mu iznedrili skrivenu „kartu” iz sudbine, te olovkom portretiše pacijenate u bolnici, tako skuplja novac i kupuje kartu do Moskve, pa onda 1956. godine na džakovima jute stiže na Tibet. Proučava transcendentalnu meditaciju, uz pomoć koje se oslobađa ratnih trauma, koje su ga pritiskale danju i noću.
Uzevši „dugi štap” u ruke, krenuo je po belom svetu: prvo u Minhenu usavršava slikarstvo, pa u Beču skulpturu, privukle su ga švajcarske planine, slika u Bernu, pa u Cirihu. Sa planine odlazi u pustinju, 1974. godine, po naređenju „Starog” i postaje ambasador SFRJ u Bengaziju. Bio bi još tamo da se Libijci nisu posvađali sa Egipćanima.
Potom je usred Vojvodine nagazio na ludi kamen i oženio se u banji Rusanda Verom, sa kojom dobija bliznakinje Anetu i Silviju. Živi u Beogradu, ali posao ga vodi u Švajcarsku, iz koje se vraća pre bombardovanja, „da bi bio sa svojim narodom”. Posle NATO bombardovanja povlači se u Vrnjačku Banju, gde je izradio nacrt svog letnjikovca u „kocki” i od temelja sam sačinio atelje i kuću. 
Svedok ste mnogih nemilih i teških događaja?
Imam veliku koncentraciju informacija. U knjizi je osam do sada neispričanih priča. Otac mi je bio građevinar i bio je na izgradnji zgrade Albanije u Beogradu. Tako sam sa četiri godine preživeo bombardovanje Beograda. Moja porodica onda se peške vratila na Kozoru, nismo znali da je već ona bila pod ustaškom čizmom. Momci su dograbili puške i otišli u planinu, nejač ostala u podnožju. Tu nas pokupile ustaše i nejač smestiše u logore Stara Gradiška, Sisak i Jasenovac. Sisak je bio logor za ubijanje srpske dece. U njemu je na hiljade dece umoreno glađu, čak su im kroz hranu davali tucano staklo da ih gledaju kako se muče.
Majka vas je spasla iz ustaških kandži?
Moja Savka bila je sa Mladenom Stojanovićem jedan od vođa ustanka na Kozari. Nije znala da smo živi i sa mitraljezom je svetila našu smrt. Jedne noći u gluva doba preko grudobrana joj priđe „mlada žena u belom” obrativši joj se: „Savka, Neđo i Vaso su ti živi, ako ne odeš po njih za tri dana, Neđo će ti umreti”! Odmah je otišla kod komandanta i tražila dozvolu da ode po decu. Komandant je nije puštao: „Savka ti si podigla narod sa Mladenom”! „Majka sam, ne mogu živeti ako ne odem”, bila je odlučna. Sa dobijenom šakom kuna našla je vezu kod ustaških velikodostojnika i dobila potvrdu da može usvojiti dvoje dece u Sisku. Kad je ušla u logor jedva nas je prepoznala, gomila kostiju, noge kao štapovi, kolena kao lopte. Mislila je da sam mrtav i pokupila me u čaršaf da me sahrani. Ali, preživeo sam, i ja i moj brat. Bosanac sam ja.
Da li ste i danas logoraš ?
Da, ja sam i danas logoraš. Treba mi velika snaga da se oduprem uspomenama i da uživam u životu. Lepote mog života možete videti na mojim slikama.
Portreti značajnih ljudi, aktovi balerina potpisanih pravim imenom, eksterijeri Obershofena, Budve, Pariza, Bengazija, reljef Soluna, ali i mrtve prirode. Time ste se predstavili Kragujevčanima.
Da, najstarija slika su „Dve breskve” iz 1963. godine, a najmlađa „Jabuka” od pre dve godine. Aktovi balerina i baletanke su uspomena na studentske dane i boravak na egzotičnim mestima.
U studentskim danima bio sam „inventar” u trećoj galeriji pozorišta. Balerine su me puštale i u garderobu, gde sam pravio njihove krokije. Pre dvadeset godina (za mene skoro) balerina Jovanka Begović me je upoznala sa mlađim koleginicama i zamolila da ih naslikam.
Za jedan akt, priča se, plaćeni ste sa „kilom zlata”?
To je zgoda koju sam ja opisao o knjizi „8 neispričanih priča” o slikanju akta supruge jednog Emira. Prva ljubav je najlepša ljubav u životu! Šta je istina, a šta anegdota neka ostane tajna.
Neđo Gogo - ambasador. Kako se to desilo?
Dok sam živeo u Cirihu, bio sam komšija sa Gadafijem. Ja sam ga i oslovljavao sa „komšija”. Družili smo se intenzivno, kod mene u ateljeu, ali i kod njega u vreme podnevne molitve. Dok se klanjao, ja sam čitao časopise. Zamolio sam ga da mi molitvu napiše na arapskom, da se i ja molim. Bio je sumnjičav, ali je popustio. Napiše on meni molitvu i ja je naučim napamet. Kad dođe vreme molitve, moli se naglas on, molim se i ja. Od tada sam kao hrišćanin bio njegov brat. Tu sam ga osvojio. Bog je
jedan, jednom se bogu molimo, zaključili smo obojica. 
U Minhenu sam u to vreme radio zidne dekoracije u nekoj pivari. Posle jednog koktela, čim sam stigao kući, zvoni telefon: „Gogo da li ste legli”, pita me naš ambasador. Nisam, odgovorih. „I nemojte, šaljem po vas vozača”. Uplaših se, gde sam prosuo sirće. Pokaže mi amasador telegram: „Imam informaciju da je Neđo Gogo u Minhenu, hitno ga dovedite u Beograd. Ako nema prevoz, uzmi privatni avion, Stari”.
Fora je bila u tome što drug Tito nije mogao da ostvari bilateralni most sa Gadafijem, jer ga je Gadafi smatrao komunjarom, a onda je iznenada dobio pismo lično od Gadafija u kome on traži da me postavi za ambasadora u Libiji. Stigoh ja kod Tita ekspresno, održa mi „Stari” vakelu. Ja sam umetnik, branio sam se od obaveza. „Nisi više umetnik, naređujem ti, sada si ambasador SFRJ u Libiji”.
Uze me bezbednost pod svoje i deset dana pripremaše za moje novo zanimanje. Zajedno sa pratnjom odosmo avionom kod Gadafija. Muarem, moj „komšija”, na aerodromu preskoči protokle, pritrča, zagrli me i odvede kući, ostavivši moje pratioce k’o popišane. Usput me pita gde su mi žena i deca, što ih nisam doveo? Tek tada shvatih šta je bilo. Dovedoh porodicu i provedoh sa njim divne godine, sve dok nije zaratio sa Egiptom.
Nosili ste ortopedska pomagala veći deo života?
Ceo život sam imao bolove od mučenja. Bolovi u kostima su bili toliki da sam kidao gvozdene šipke na krevetu. Znao sam i po šest meseci da ležim na psihajatriji, pa na traumatologiji. Onako smrknutom, jedna medicinska sestra mi tutnu neku knjižicu u ruke i reče: „Ne vataj zjala po ceo dan, Gogo, čitaj ovu knjigu”. Ma, vragu i ti i knjižica, odgovorih joj besno. Ali, u gluvo doba otvorih ja knjigu i ne da sam je pročitao, pojeo sam je. Ujutru sestra zaprepašćena, kez na mom licu od uva do uva. Knjižica me inficirala Tibetom!
Ali Tibet je daleko?
Dosađivao sam mojoj medicinskoj sestri sve dok je nisam naterao da mi kupi crtaći blok i olovke. Počeh da portretišem pacijente, doktore i posetioce. Čuvši za moju nameru da skupim pare za Tibet, dolaze ljudi kojima nije bilo do portreta. Tražili su od mene samo, kad se vratim sa Tibeta, da im kažem kako je tamo. Skupih pare i preko Moskve kamion na džakovima jute stigoh u središte mističnog planinskog masiva u Aziji. Odseo sam u glavnom gradu Lasi, tu me prihvati Dalaj Lama. Kao umetnik znao sam anatomiju i kod njega usavrših interinspekciju koja me je oslobodila bolova. Posle godinu dana vratim se kući u Beograd. Drugi deo bolova ostavio sam u banji Rosanda. Tu, usred ravnice, nagazim na ludi kamen i oženim se. A muž jedne lepe devojke ne može drugačije nego da bude delija!
Gogo je slikar ili književnik?
Putevi se prepliću, ako samo jedno radite, nema granice. Bog je dao moć da jedna osoba može da se potpuno izrazi slikajući i pišući. Čovek mora da bude radoznao, priseban, društveno angažovan i ako dugo živi da akumulira znanja.
Šta je za vas dobra slika ?
Dobra slika je ona koja privlači posmatrača, ne da da se njegov pogled odvoji od nje, već angažuje čoveka da se i sutradan seti nje. Da li je u pitanju poruka, atmosfera, genijalnost, jednom rečju talenat umetnika, mora da se vidi na slici.
I još ćete da slikate i pišete?
Slikaću kao da nemam problema u životu. Želim da uradim što više lepih slika i da sve ono što imam u glavi pretočim u najmanje još dve knjige.
