Gordana Jocić Četvrtak, 2. februar 2017.

Sad se bavim sobom

 Sve ono od čega bežiš u životu ti se kao bumerang vraća. Toliko sam bežao od te knjige a knjiga je postala kruna onoga što radim, to jest posao profesora grafike knjige, kaže poznati grafičar, dobitnik Svetosavske nagrade za životno delo

 Na praznik Svetog Save Univerzitet u Kragujevcu dodelio je ove godine Svetosavsku nagradu za životno delo Vidanu Papiću, grafičaru i redovnom profesoru Filološko-umetničkog fakulteta. S obzirom na njegovih 56 godina neko bi mogao da pomisli da je nezasluženo, ali istina je da iza Vidana Papića stoji nebrojeno mnogo različitih poslova i ostvarenja koja su nagrađivana i u zemlji i inostranstvu. Razgovaramo „na ti“ zbog dugogodišnjeg poznanstva.

Kako si?
-    Verovatno kao i većina ljudi: promrzlo, sanjivo.

 To te pitam zato što se nagrada za životno delo, daleko bilo, dodeljuje u poznijim godinama...
-    Da, ovo je presedan. I na samoj dodeli nagrade pričao sam o presedanima, što njihovim, što svojim. Zahvaljujući se na nagradi pitao sam je li Komisija sigurna u to šta je uradila? Pošto je to bila jednoglasna odluka svih fakulteta članica Univerziteta, ispalo je da je to – to, a jedina zamerka je, stvarno, bila to što imam samo 56 godina.

 Kad sam provrtela u glavi film o tvom životnom putu, uspela sam da se setim mnogo toga. Radio si kao grafički urednik mnogih novina i časopisa,  bio si direktor u „Dečijim novinama“, organizovao Bijenale grafičke minijature u Gornjem Milanovcu, grafički si uredio mnogo knjiga i omota za ploče, napravio si podni mozaik u Sabornoj crkvi, izlagao svoje slike, osmislio osnivanje Likovnog i Grafičkog odseka FILUM-a zajedno sa Goranom Rakićem, Momom Knežević i sa mnom kao daktilografkinjom i stilistom, bio si direktor Narodnog muzeja u jednom mandatu, profesor na Univerzitetu u Prištini i sada si redovan profesor na FILUM-u. To je zaista ozbiljno životno delo.
-    Znam da mnogo više znaš o meni od ostalih novinara, ali, možda, ne znaš da mi je najslađe bilo kada su neka moja mala „zlodela“ postajala ozbiljna, velika dela. Otuda i ovaj presedan. Nikada nisam razmišljao da ću zaslužiti nagradu za životno delo. To mi je bilo nekako apstraktno. Žalio sam za nekim „socijalističkim nagradama“, naročito u nekim periodima, kada sam bio veoma popularan, ali ovu nisam očekivao. Ovo je prva nagrada ovog tipa koju je Univerzitet dodelio i to na četrdesetogodišnjicu svog postojanja. Meni je nekako ta brojka veoma zanimljiva jer kod nas Srba i za rođenje i za smrt značajan je taj broj 40. Znaš ono 40 dana babinja ili 40-dnevni pomen.

Đurđevdansku nagradu nisi nikada dobio?

-    Ne, ne... Voleo bih i da je ne dobijem, pošto znam ko je sve dobijao. Čini mi se, ako imam otpor prema nekim nagradama, to je jedna od onih prema kojoj imam.

Šta je bio tvoj početak?
-    Studentsko delovanje u listovima „Student“, „NON“, „Pogledi“... Presudni su bili „Pogledi“. Oni su pokrenuli nešto. Svi ljudi koji su bili u „Pogledima“, čini mi se da su ostvarili neke karijere.

 Poznat je tvoj veliki ego i tvoja velika energija, ali jesi li ovako zamišljao svoj životni put na početku, jesi li očekivao da sve postigneš što si postigao?
-    Nisam. Imao sam iskrenu želju da što pre završim fakultet i među prvima sam ga završio, ne zato što sam bio štreber, već zato što mi je bio dosadan. Pokojni Šarenac je napisao jedan mali, kratak tekst o tome u kojem kaže: „Osnovnu školu jedva završio, srednju sa pola snage, a fakultet nije ni osetio“. Ja sam to čak stavio u jednu od svojih biografija. Ceo život sam bio okružen knjigama i to je postalo moja profesija, a nisam to želeo. Valjda zato što sam u kući bio okružen knjigama, jer su moji roditelji bili prosvetni radnici. Ja lično, mnogo više sam uživao kod svog dede, gde sam umesto u knjige mogao da gledam u dunje na ormanu, ali sve ono od čega bežiš u životu ti se kao bumerang vraća. Toliko sam bežao od te knjige a knjiga je postala kruna onoga što radim, to jest posao profesora grafike knjige.

 Koliko si ih uredio?
-    Nisam brojao. Dobio sam i mnogo nagrada i u zemlji i egzotičnim zemljama „bivše Evrope“, pošto ovo nije više Evropa. To je postalo pomalo bljutavo. Činilo mi se da više ne dobijaju nagradu knjige, nego ja - moje ime, toliko sam bio popularan devedesetih. Kada bih ponovo birao šta bih radio u životu, sigurno ne bih izabrao uređivanje knjige. Ovo je mučan, dosadan posao, verovatno bih izabrao nešto drugo.

Radiš li sad neku knjigu?
-    Ne. Do 2004. godine sam jurio neku karijeru, dokazujući svojim savremenicima da sam bolji od njih. Tada sam sam sebi zacrtao zadatak da se više ne bavim karijerom nego sobom. Tek sam tada shvatio zašto živim i da sam ranije bio lenj.

 Ipak, sve si radio u svoje vreme. Kada si bio mlad, uređivao si „DŽuboks“, omote ploča, u zrelim godinama si profesor na Univerzitetu.
-    Čini mi se da su neke stvari mogle i kasnije da dolaze, ali vreme ne možeš da biraš. Vreme je konstantno, a mi smo mali, prolazni. Beleži se samo ono što ostane. Kad sam bio mlad, rad sa rokerima me je odvlačio od toga da ne budem slinavo dopadljiv kada je umetnost u pitanju, da ispoljim izvesnu količinu bezobrazluka, drskosti i da me „boli uvo za sve“. Mislim da je taj bol u uvu, stvorio sve ovo današnje.

 Kad se danas setiš perioda kada si bio direktor Narodnog muzeja u Kragujevcu, kako gledaš na to?
-    Naravno, suludo je bilo očekivati da me prihvataju, nisam to ni očekivao. To je bilo mučno vreme kada sam mnogo učio. Nisam tada mnogo znao ni o arheologiji, etnologiji, istoriji... ne više od prosečnog čoveka ali sam učio da bih stekao neko poštovanje. Bilo je tu raznih dogodovština. Godinama niko nije začeprkao po toj ustanovi, a ja imam taj anarhični odnos prema stvarima, kao dete sam, moram prvo da razvalim stvar da vidim šta je unutra, pa ako je ponovo sastavim, sastavim.

 A kada je reč o osnivanju Likovnog i Primenjenog odseka FILUM-a, da li je on ispao ono što si očekivao?
-    Nas tri mučenika, Goran, Moma i ja, imali smo neku viziju. Ta vizija će se sigurno ostvariti. Primajući ovu nagradu ja sam rekao da ću je predati baš tom Odseku za primenjenu umetnost od kojeg očekujem da bude budući samostalni fakultet Univerziteta centralne Šumadije. Očekujem da Univerzitet u Kragujevcu preraste nivo grada i da promeni ime. Nije bitno vreme, dogodiće se. Kao što se dogodilo da mi koji smo osnovali taj odsek među poslednjima dođemo da radimo na njemu.

 LJude sa toliko različitih interesovanja i aktivnosti čak i danas nazivaju „renesansnim“. Ja znam da ti voliš renesansu, ali voliš i srednji vek, mnoge si simbole za svoje grafičke radove uzimao baš iz srednjeg veka, šta si ti zapravo, čovek renesanse, srednjeg veka ili dvadesetog i dvadeset prvog veka?
-    Kako sve brže starim, najzanimljivije su mi ove savremene stvari. Uživam svaki put kada odem na Venecijansko bijenale. Imam slabost prema tim novinama. Naslućujem da će ovaj vek dati mnogo mogućnosti. Nisam kao ličnost zakucan u nekom periodu, ali to potenciranje trule Evrope da postoji „mračni  srednji vek“, mi smeta jer je suština savim drugačija -  to bio zlatni vek. Religija je mnogo i dala i uzela, ali jedna stvar koju ona potencira a to je ljubav, jača je od svake renesanse.

 Svetosavska nagrada je na neki način i nagrada za prosvetni rad. O tebi je svojevremno kružila anegdota u Kosovskoj Mitrovici da su studenti nosili bedž sa tvojom slikom: stigao Vidan Papić. Nisi mnogo obraćao pažnju na dolazak na časove, ali ti je rad sa studentima bio važan na drugačiji način. Šta je tvoj prosvetni kredo?

-    Negde sam pročitao da je čovek uspeo kada sebi odredi dan kada treba da ide na posao i radno vreme. Ja sam iskoristio neke „šupljine“ u radu tog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, pa sam davao sebi više slobode. Meni je za stvaralaštvo važna dokolica. I sebi i studentima sam pokušavao da dam što više te dokolice, jer kada si zauzet oko mnogo stvari, tada nemaš vremena za kreativne ideje. Inače, ja njih nikada nisam gledao kao studente, nego kao kreativce, od kojih sam i ja učio i koji su učili od mene.

 Studenti nisu jedini tvoji učenici. Mnoge grafičare si afirmisao, mnogi su se razvijali uz tebe?

-    Birao sam najbolje među najboljima. Čini mi se da sam imao njuh za talentovane. Nisam ih ja previše promenio. Svako izlazi iz svog gnezda i ima svoj put. Svi moji bivši asitenti su sada profesori.

 Ko su bili tvoji najbolji učenici?
-    Mnogo njih. Svi su oni različiti. To je kao kad igraš fudbal. Svako ima svoje potencijale. Jedan ima potencijale koji drugi nema. Nisam pravio neke male Vidane, to bi ih ubilo. Ja sam voleo da učim od njih.

 A kome bi ti dodelio nagradu za životno delo?
-    Onome kome bih ja dodelio to ne bi ništa značilo. Ja imam jednog psa, koji nema jednu nogu, star je 11 godina ali se brine o svim ostalim psima. Ja bih takvom nekom živom biću dodelio nagradu, ali znam da takvom živom biću koje živi da bi širilo ljubav, ta nagrada ne bi ništa značila.

 Rekao si, malopre, da se više ne baviš karijerom, nego sobom. Šta to podrazumeva?
-    Obavezu. Obavezuje me da se prema ovakvim nagradama odnosim sa više odgovornosti. Kada sam dobijao stručne nagrade tražio sam od sebe da više pokažem u stručnom smislu. A ova nagrada je i etička i duhovna. Sada mi se ostavlja malo mogućnosti da grešim. Bolje da ćutim, nego da grešim.

 Povukao si se iz Kragujevca i jedan deo života živiš u Kutlovu, neguješ svoje pse, koji su bili inspirator tvog slikarstva. Je li to bekstvo od civilizacije?
-    Nije. Nisam ja zakucao svoju zadnjicu za jedno mesto i jednu državu. Meni je sve tesno. Tesan mi je i svoj krevet, mada sam mnogo puta ne izlazeći iz svog kreveta, zaspao u jednoj državi, a probudio se u drugoj. Napravio sam sam sebi gradić u tom Kutlovu,  imam svoje trgove, svoj bulevar promaje...Ovakav kakav sam, napravio sam sam sebi svoj svet. Bojim se i drugima. Onog trenutka kada sam ga napravio shvatio sam da to više nije moje.

Kada ćeš da napraviš novu izložbu?
-    Ne znam. Nisam lenj, samo sam oprezan. Ne bi valjalo da me ima mnogo. Imao sam samo jednu malu izložbu u galeriji „Art“, ali to sam odavno bio obećao.