Mistični vitraži zvuka
Akademik LJubica Marić je kompozicijama osvojila svet. Dobitnica nagrade "Stevan Mokranjac", posvetila se istraživanju srpske narodne i pravoslavne muzike. Od crkvenih melodija stvarala je neliturgijska dela
Na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti, UNESKO je 2009. na listu proslava jubileja uvrstio godišnjicu rođenja LJubice Marić, prve školovane kompozitorke u Srbiji i jedne od prvih žena koja je dirigovala u Evropi.
Osim tog datuma, valjan povod da se i u Kragujevcu obeleži taj dan, leži u činjenici da je ova znamenita Srpkinja na svet došla upravo u ovom gradu 18. marta 1909. godine. Bila je suviše mala da bi pamtila šumadijske dane i preseljenje u Beograd.
U jedanaestoj godini je počelo njeno „druženje“ sa violinom, kada je krenula u muzičku školu. Josip Slavenski je prepoznao taj dar i odlučio da joj daje časove kompozicije, prognozirajući da će lako diplomirati i na violini i na komponovanju. To se, 1929. godine, i dogodilo. LJubica je na završnom radu izvela „Sonatu fantaziju“ za solo violinu i prva diplomirala kompoziciju u Srbiji.
Kobni manifest
Čekali su je Prag i Državni konzervatorijum, praške jeseni i zime u kojima su samo entuzijazam i ljubav prema muzici mogli da je ogreju, dok se sa majkom selila iz jedne u drugu podstanarsku sobu. Kompoziciji ju je učio Jozef Suka, a dirigovanju Nikolaj Malko, kod kojeg je diplomirala 1932, među prvim damama na Starom kontinentu. Sledeće godine je učestvovala na festivalu Međunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu. Prisutnost najmlađeg kompozitora nije promakao sudu
kritičara, koji je njen „Duvački kvintet“ procenio kao jedno od najinteresantnijih dela. Sutradan je amsterdamski list Telegraf pisao – „Jedno iznenađenje: LJubica Marić. Oseća se da se u ovom slučaju radi o drugačijem talentu od onih koje smo do sada upoznali“. Spazilo ju je tada i oko velikog nemačkog dirigenta Hermana Šerhena, koji ju je pozvao da, uz Belu Bartoka i najčuvenije kompozitore tog doba, učestvuje na festivalu u Strazburu, gde je dirigovala svoju „Muziku za orkestar“.
„Genijalno obdarena žena“, pisala je o LJubici strazburška štampa posle festivala, a Šerhen je u nju položio velike nade. Međutim, obuzeta ekstremno levičarskim idejama potpisala je manifest prijatelja Vojislava Vučkovića, kojim je osuđena umetnička politika Šerhenovog festivala. Time je sebi potpisala kraj podrške velikog muzičara.
Vratila se u Beograd, potom preselila u Zagreb, a onda se vratila Pragu, da bi se usavršavala kod Alojza Haba, na odeljenju za mikronatalnu muziku Praškog univerziteta. Odbila je njegovu ponudu da ostane da radi kao asistent i posle još jedne kratke zagrebačke epizode, trajno spustila svoje kofere na beogradsku kaldrmu.
Profesorsku karijeru započela je u muzičkoj školi „Stanković“, gde je radila do 1945. godine, kada je prešla na mesto docenta, a potom profesora i šefa katedre na Muzičkoj akademiji. Jedno vreme je bila sekretar Udruženja kompozitora Srbije, paralelno sa dirigentskom karijerom koju je počela, pa prestala. SANU je uvrstila u svoje dopisne redove 1963, a u redovne 1981. godine.
Spoj liturgijskog sa savremenim
Do 1964. je intenzivno komponovala, stvarajući avangardne i večne kompozicije poput „Pesme prostora“ i ciklus „Muzike Oktoiha“, a posle smrti majke je zastala i prestala. Vratila se u epicentar struke početkom osamdesetih godina, sa kamernom muzikom, kada su je raširenih ruku dočekali u domaćim, ali i holandskim, nemačkim, britanskim i mnogim drugim muzičkim krugovima. Amsterdam ju je najviše cenio, pa su se u ovom gradu održavali koncerti sa njenom muzikom, izdavali kompakt diskovi, a
fondacija „Barka“ sada vodi brigu o njenoj umetničkoj zaostavštini. Tokom devedesetih godina u Amsterdamu je održano desetak koncerata na kojima su izvedena sva kamerna dela LJubice Marić, a holandske i britanske diskografske kuće objavljuju kompakt diskove sa izborom njenih kompozicija.
Bila je prva i posebna po tome što je od melodija crkvene muzike stvarala neliturgijska dela, spajajući srednjovekovne arije sa savremenim. Inspiraciju je, govorila je, pronalazila u tami drevnih vekova.
Upravo neočekivani spoj jednog mogućeg ukrštanja, nazovimo to zapadnim i istočnim iskustvom doživljaja sveta, čini muziku LJubice Marić veličanstvenom. Čini se da je ovo originalno uklapanje svetova bio razlog neprepoznavanja izuzetnosti njenog dela u sopstvenoj sredini.
Dobitnica nagrade „Stevan Mokranjac“, posvetila se istraživanju srpske narodne i drevne pravoslavne muzike. Bilo je to, možda, i vraćanje „duga“ iz ljubavi. Jer, govorila je: „Sve što sam naučila, naučila sam iz narodne muzike“.
ISIDORA ŽEBELJAN
Muzički krug životnih ciklusa
Ključno obeležje koje ovu muziku čini izuzetnom u našoj muzičkoj istoriji, ali i daleko šire, jeste alhemičarsko stvaranje čudesnog hibrida između „instrumentalnog pojanja“ i uznemirenog, ekspresionističkog krika prodora u podsvesno, u iracionalno, u svet snolike stvarnosti.
Više puta je LJubica u svojim kompozicijama zapisivala NJegoševe stihove „Je li javje od sna smućenije?“ i ovo pitanje sebi muzički postavljala. Ekspresionistički uzvici bola i sumnje, kojima odjekuje ova muzika, jesu ljudski i oni se smenjuju sa mirom vizantijske nebeske ravnine, kao da monah u svojoj ćeliji, kroz iskušenja i ogromnu patnju, koju ona sobom nose, otkriva i doživljava svetlost istine, da bi ga patnja ponovo povukla u ponor, stvarajući tako krug životnih ciklusa koji je
svakom biću blizak.
NASTANAK KANTATE „PESME PROSTORA“
Epitafi pretočeni u note
„Nezaboravan je trenutak kada mi je do ruku došla umnožena sveščica sa epitafima isklesanim na bogumilskim stećcima u Bosni i Hercegovini (13–16. vek), a zatim noć kada se već nazirala dramaturgija sedam odabranih napisa, i nezaboravno jutro kada su potekli prvi zapisi muzike koja je nastajala iz tih jednostavnih, živih i životnih reči; jer suočen sa smrću, život zrači svoju punu vrednost kao dragulj na tamnoj osnovi – i u trajanju odblesaka nastavlja se“. Tako je LJubica Marić opisala
nastanak svoje kantate za hor i orkestar, „Pesme prostora“, koja je već na samoj premijeri, 1956. godine, ocenjena kao izuzetan muzički događaj, da bi danas to delo predstavljalo jedan od najvećih dometa srpske umetničke muzike.
Tom kantatom je otpočeo kompozitorkin zreli i najplodniji stvaralački period, koji, u stilskom pogledu, predstavlja autentičnu sintezu ekspresionističke muzičke estetike i esencije muzičkih karakteristika narodne, kasnije i duhovne muzike Balkana.
OKRUGLI STO U BIBLIOTECI
Kragujevačko podsećanje na LJubicu Marić
Pod naslovom „Život i stvaralaštvo LJubice Marić (1909–2003)“ a - kako navode iz Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ - povodom 15 godina od smrti prve srpske kompozitorke, 14. marta ove godine održan je okrugli na kojem je uvodnu reč na temu „Vizantija kao duhovna otadžbina LJubice Marić“ održala dr Melita Milin iz Muzikološkog instituta SANU, jedna od retkih živih stvaralaca koja se družila sa LJubicom.
U radu ovog okruglog stola učestvovali su i dr Anja Lazarević, Filološko-umetnički fakultet iz Kragujevca, koja je podsetila na prvu i drugu stvaralačku etapu, odnosno na studentske dane i period po povratku u Beograd.
MA Dina Vojvodić iz Muzičke škole „dr Miloje Milojević“ Kragujevac govorila je o trećoj, zreloj faza stvaralaštva (1956-1967), MA Marija Simonović iz iste muzičke škole o periodu nakon 1968. Godine, njihov kolega iz škole dr Vladimir B. Perić imao je rad na temu „Onto(teo)loška pitanja morfologije (in)determinacije bića u poetici LJubice Marić“, dok je MA Miloš Marinković, student doktorskih studija FMU predstavio Internet prezentovanje kompozitora umetničke muzike, sa LJubicom
Marić kao studijom slučaja.
Posebno dragoceno bilo je intimno sećanje na lik i delo LJubice Marić dr Milorada Marinkovića sa Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu.
