Nikola Milojevic
Sa sigurnošću mogu da kažem da će nagrađeni komad imati javno čitanje u Beogradu i Kragujevcu. To je najnovija vest, kaže glumac Knjaževsko srpskog teatra koji je u 2016. godini nagrađen za najbolji dramski tekst od strane Udruženja dramskih pisaca
Glumac Knjaževsko-srpskog teatra Nikola Milojević nedavno nas je sve iznenadio kada je objavljeno da je dobitnik nagrade „Branislav Nušić“ koju Udruženje dramskih pisaca dodeljuje za najbolji dramski tekst u 2016. godini. Tako smo saznali za još jedan njegov dar, ovog puta za pisanje. Drama „Na tragu“, koja je dobila ovo visoko priznanje, ocenjena je kao „kritika sveta i kritika svesti“, koja prikazuje „mehanizam urušavanja sistema vrednosti tipičan za tranzicionu svest“.
Na početku razgovora zamolili smo ga da predstavi sebe kao dramskog pisca i da odgovori na pitanja otkuda to da je počeo da se bavi pisanjem i gde se to glumac Nikola Milojević premetnuo u dramskog pisca Nikolu Milojevića.
Nije retkost da glumci pišu pozorišne komade. Neki od najvećih dramatičara u istoriji bili su glumci – Šekspir i Molijer, na primer. U našem vremenu, recimo, to je Koljada, koji je počeo kao glumac, ali od glume ni danas ne odustaje. Isto tako, o profesiji dramaturga govorimo tek u 20. veku. Čak i u našoj tradiciji postoje slučajevi da se glumci ne samo okušavaju u dramskoj književnosti, već joj se posvećuju kao osnovnom zanimanju. Recimo, Riki Nedović, niški glumac, javnosti je
poznatiji kao dramski pisac. Ove godine će se njegov tekst naći na Danima komedije u Jagodini. Dakle, primera ima mnogo, ali se mora priznati da umetnički dometi „glumačke drame“ uglavnomdanas nisu na nivou najboljih nacionalnih ostvarenja, ni u svetu, pa ni kod nas. Razlog tome treba potražiti u pristupu koji u prvi, i često jedini plan, stavlja samo potencijal glumačke igre, odnosno likova, što, naravno, jeste važno, ali ne i presudno, niti dovoljno.
Ja sebe ne vidim u odvojenom služitelju pozorištu – kao glimca ili dramskog pisca.I jedno i drugo sam, ili ni jedno ni drugo do kraja. Od glumačkog posla živim, ali sam prvo uzeo olovku u ruke, pa tek onda stao na scenu. I tako, sa olovkom u ruci spremam uloge i pišem igrajući svoje likove.
Za one koji nisu čitali nijednu od vaših drama, napisali ste do sada dve, hajde da kažemo nešto o njihovoj sadržini.
Oba moja komada bave se pozorištem, na raznim nivoima. Pozorište je društvo u malom; bavljenje pozorištem otvara mogućnost slave, pa se ljudi u tom smislu katkad vrlo neshvatljivo ponašaju;u pozorištu, što su ljudi manje važni „spoljnom“ svetu, to su u svojim glavama na višoj lestvici važnosti; u pozorištu se ljudi bore sa vlastitim slabostima, ili ih grozničavo potiskuju; u pozorištu se češće apsurd vidi iza scene nego na sceni itd. O tome pišem, jer me se sve to tiče i pogađa
me, kao i mnoge moje kolege, kao i bilo koga drugog. I ništa tu ne tumačim, samo „predstavljam“.
U drami „Na tragu“ kroz rad na predstavi „Hamlet“ u kojoj se, zbog bolesti glavnog glumca, u naslovnoj ulozi pojavljuje jedini preostali glumac, po mišljenju reditelja i upravnika pozorišta, ne baš zavidnog talenta. U drami „Treći znak“ kroz pripremanje petorice glumaca u njihovoj garderobi za predstavu, vrlo provokativnu u odnosu na hrišćanstvo, kao jednog od osnovnih stubova našeg društva.
Da li pretendujete nekom određenom žanru - komediji, drami, tragediji?
Suviše sam malo napisao da bih mogao da govorim o takvim opredeljenjima. Oba dramska teksta su, može se reći, komedije. Međutim, danas se žanrovskim strogim razgraničenjima ne treba naročito baviti, posebno jer u tradiciji imamo Čehova i njegove epigone, dramu apsurda, anti dramu, Brehta itd. Te žanrovske stranputičare, koji su dramu preispitivali iz osnova i koji nas danas ostavljaju bez nekih starih nedoumica, donoseći neke nove. A te stare su i, recimo, klasična žanrovska struktura.
Koliko je bilo teško, a koliko lako pisati o teatru danas?
Bilo je zabrinjavajuće lako.
Hoće li neka od tih drama biti izvedena na nekoj srpskoj sceni?
Sa sigurnošću mogu da kažem da će nagrađeni komad imati javna čitanja u Beogradu i Kragujevcu. To je najnovija vest, tek potvrđena. U pregovoru smo Marko Misirača (koji će režirati praizvedbu ) i ja sa BDP-om, ali još se postavka ispituje. Direktor BDP-a Ćustić izašao je u javnost sa planom da komad „Na tragu“ uradi. Za početak iduće sezone u razmatranju je sa najnovijim komadom Siniše Kovačevića „Učiteljica“. Ako ne tada, možda u drugoj polovini sezone. Ima još nekih planova sa komadom
„Treći znak“, ali o tom potom.
Negde ste izjavili da ideje za pisanje „uvek treba graditi oko vlastite muke“? Koje su to muke intelektualca, umetnika, glumca, muškarca, roditelja?
Tako je. No, to je opšte mesto, to da pišemo uvek o sebi samima i da pišući ispitujemo neke vlastite lomove. To je više neka mantra koju pisci treba sebi stalno da ponavljaju kad se suoče sa papirom, a ne treba toliko da opterećuje čitaoce. Čitalac treba da bude uvučen u priču i emotivno „uznemiren“ onako kako pisac to želi.
A o mukama mislim da ne treba da razgovaramo. Svako ima svoje, a imamo i naše zajedničke. Ovim drugim su i vrapci hipohondrično pogođeni...
Održali ste govor na dodeli nagrade „Branislav Nušić“, koja se simbolično uručuje na njegovom grobu, a vama je uručena na Bogojavljenje ove godine. I ovde pominjete „jad i gorčinu“. Ima li uopšte nečega lepog za ljude koji se danas u Srbiji bave pozorišnom, odnosno scenskom umetnošću?
Naravno da ima. Nisam želeo time da označim bavljenje konkretnim pozorišnim predstavama. Svi koji u tim poslovima neposredno učestvuju uglavnom ulažu maksimalne napore da dosegnu što bolji kvalitet. Odnosilo se na ono pre i posle rada na predstavi – na repertoarsku politiku, na imidž pozorišta, na plasman predstava, na finansijska mešetarenja, na glupe kompromise i ustupke ovom ili onom rešavaču naše pozorišne sudbine, na nestručnost uprava i mnoge druge stvari koje mi sad podižu
pritisak...
Većina ozbiljnijih umetnika u Srbiji bori se protiv dominacije subkulture i podkulture, pa ipak gube tu bitku, šta mislite zašto?
Mislim da ne vode umetnici tu bitku, pa prema tome, oni je i ne gube. Umetnik može da bude jedan običan vojnik koji sam, hrabro jurne na nešto „za“ ili „protiv“, dok iza njega ostaje u mestu bezvoljna vojska sa neodlučnim generalima i vrhovnom komandom, koja, možda, još nije ni odlučila protiv čega ili za šta treba da se bori. To jest, ne zna ni šta je napada, ni da li je nešto napada. Ni da li taj jedan što je iskoračio treba da bude junak ili otpadnik.
Da li i sada nešto pišete? Hoće li Nikola Milojević dramski pisac možda pisati i nešto što nisu drame?
Da, pišem novi komad. Nadam se da ću ga završiti...