Kusturica je naterao da slika
LJubav je oduvek bila jedina prava inspiracija likovnosti Ane Petrović čiji su radovi (ne samo slikarski) zahvaljujući saradnji sa Emirom Kusturicom na Mećavniku danas prepoznatljivi širom sveta. Posle uspešne izložbe u Kragujevcu Ana planira autentičnu umetničko-porodičnu priču
Ovaj tekst je trebalo da bude objavljen pre više od mesec i po dana. Ali, ko što naš narod kaže, „čovek planira, a Bog se smeje”... Posle izuzetno uspešne i zapažene izložbe u „Kući Đure Jakšića” naša sagovornica likovna umetnica Ana Petrović imala je peh (ako se tako može nazvati trostruki prelom skočnog zgloba), ali se danas, posle operacije, skidanja konca, gipsa... uspešno oporavlja i ponovo se u Grbicama bavi slikarstvom i oslikavanjem predmeta.
Izložba sa modnom revijom u Karađorđevoj ulici bila je prilika da ljudi ne samo pogledaju Anine najnovije slikarske i primenjene radove, već i da čuju snažnu umetničinu angažovanu poruku i vapaj zbog novonastale situacije sa koronom, koja samo produbljuje otuđenje u koje smo već odavno zapali i od kojeg smo „dobrano oboleli”.
Izložba slika i dizajna „Na nebu nema zvezde da sija kao ti” (po Đurinom stihu) bila je višestruko izazovna.
- Bio mi je veliki izazov i to što nisam dugo izlagala u Kragujevcu. Izazov, ali i dupla radost, jer je prvobitno trebalo da bude u okviru noći muzeja koja je, nažalost, odložena. Ovako je dobro došla u trenutku „osiromašene” bilo kakve „ponude” kulturnih dešavanja, smatra Ana Petrović. Kaže, bila je to idealna prilka da svojim Kragujevčanima pokaže, posle sedam godina (i izložbe u SKC-u), dokle je stigla, koliko napredovala i šta je u međuvremenu uradila.
- Ideja mi je bila da okupim sve ljude koji čine moj život, od poznanstava do jakih i velikih prijateljstava, dovedenih skoro do rođačkih veza, tako da je ta revija i napravljena iz razloga da, pored poruka koje su mi bile bitne, okupim sve te ljude na jednom mestu, kaže ona.
LJubav kao večna inspiracija
Iz pristojnosti Ana Petrović neće da kaže, ona neće ali mi hoćemo, da od svih komplimenata nakon izložbe, pored oduševljenja onim što je uradila, velikim delom pohvale i zadovoljstvo okupljenih bile su i na „račun” toga što su posle mnogo godina ponovo videli neke ljude.
- To mi je i bila želja da se svi susretnemo jer su u pitanju ljudi koji nisu činili samo moj, već živote svih nas, onih generacija koje su odrastale u ovom gradu pre više od trideset godina. Ono što hoće da kaže je to da je korona promenila sve naše živote.
- Promena koja se desila (da li smo je i koliko uopšte svesni) i koja se dogodila u nama i oko nas početkom pandemije mene je lično promenila i ja sam shvatila da više ništa nije isto. Pokušala sam zato da u sebi „izbrišem” sva loša osećanja prema bilo kome jer sam imala duboko saosećanje sa porodicama onih kojih više nama zbog korone. Shvatila sam da je život jedan i da moram da prestanem da imam loša osećanja prema bilo kome iz razloga što smo toliko prolazni da moramo da „grabimo svaki
sekund života”, pojašnjava naša sagovornica.
Ona nikada nije ni krila da je ljubav večita tema i jedina inspiracija svih njenih radova.
- Tako je. Ja sam takva osoba. Mogu da radim i stvaram samo kada osećam potpunu smirenost i spremnost na emocionalno „trošenje” i „davanje”. Satkana sam od potrebe za voljenjem, obostranim u bilo kom „smeru” i prema bilo kome. Funkcionišem samo u dobroj energiji i pozitivnim vibracijama među ljudima, pa je i logično da je ljubav uvek i jedina tema mojih radova.
To su momenti koje svi mi preživljavamo i koje pamtimo i uvek za njima „posegnemo” kada naiđu oni drugi, banalni trenuci u životu...
- Dok se bavimo trivijalnim poslovima, poput kućnih, ili onda kada ugasimo svetlo i baš se „njih” sećamo u onim trenucima pre nego što zaspimo. Ti trenuci koji nas vezuju za neko voljeno biće koje je postojalo ili postoji, iskrena je Ana, apsolvirajući da je ljubav neiscrpna tema koja joj se „ne mili da je napusti” iz razloga što je jedino „to” čini srećnom.
Iskreno se divi kolegama čiji rad inspirišu mnoge druge stvari.
- Mene samo život inspiriše, a on je ljubav. I zato su sve moje slike i ostali radovi na temu ljubavi. One su ljubav sama, tvrdi ona dok razgovaramo u njenom životnom i radnom prostoru, porodičnoj kući u Grbicama. Fenomen i opšte mesto kod mnogih umetnika je „povratak prirodi”, ali Ana kao da nikada nije iz nje ni odlazila.
- Moja situacija je specifična. U ovoj kući boravim pune 42 godine i volim je od najranijeg detinjstva. Otac nam je svima ulio ljubav prema ovom mestu, ovoj kući, dvorištu... Presudna je za naše (i sestre i brata) formiranje ličnosti. Duplo je zadovoljstvo: povratak prirodi i miru, ali i radost bitisanja i rada u prostoru koji je meni lično jako bitan jer me svakim kutkom asocira na detinjstvo, a kao svaki umetnik imam iskonsku potrebu da nikada ne odrastem. Ovde sam ušuškana u mir i
bezbrižnost detinjstva.
Kad se „pronađeš” više s puta „ne skrećeš”
Primenjena umetnica i slikarka Ana Petrović (50) rođena je u Kragujevcu. NJen otac Borivoje Bora Petrović bio je najznačajniji kragujevački posleratni gradonačelnik (ili predsednik opštine kako se to nekad zvalo). Međunarodnu slavu i reputaciju stekla je u oblasti primenjene umetnosti godinama oslikavajući Kusturičin Drvengrad (Mećavnik) na Mokroj Gori. Iako je svestrani umetnik, čiji rad obuhvata izradu suvenira, odevnih predmeta, nameštaj (restauracija i oslikavanje), lampe, slikarstvom je
počela da se bavi baš uz Emirovo ohrabrenje i na njegovu inicijativu.
Umetnošću se, pak, bavila oduvek.
- Od ranog detinjstva, kada odrastaš u gradu koji je zaista bio grad, sa četiri godine kreneš na balet, a već si u šestoj kod Slaje (Slavica Urošević) na glumi i recituješ na javnom času pesmu Oskara Daviča. Onda si se, svestan ili ne, već opredelio ka nekom umetničkom pravcu. Sve me je interesovalo, išla sam na recitatorsku sekciju, glumu, u muzičku školu (Vojna Nešić mi je predavala klavir), ali, tada najmanje likovna umetnost. No, moj je utisak da kada se neko rodi za umetnost, onda se
rodi za više njenih „polja ili oblasti”, tvrdi ona, naglašavajući da je imala potpunu slobodu. Jednostavno je bila „bacana” na sve strane - po svojoj volji.
- U školi „Svetozar Marković” mi je likovno predavao profesor Đorđe Obradović, koji je na jednom času toliko pohvalio moj rad da mi je već tada bilo „posejano zrno” budućeg poziva. Posle prelaska moje porodice u Beograd, negde pred kraj osnovne škole sam shvatila da me likovnost sve više privlači. Počela sam da crtam i upisala dizajnersku školu. Posle, kada se već „prepoznaš” (a to je najveća blagodat) sve ide „redno”. Samo me je to interesovalo i ni jednog trenutka nisam „skrenula sa tog
puta” od svoje petnaeste godine, priseća se Ana svojih likovnjačkih (pra)početaka.
Prvu godinu fakulteta završila u Peruđi. Početkom „onih devedesetih” nastavlja školovanje na Fakultetu primenjenih umetnosti (Odsek dizajn tekstila) i to će joj ostati „tiha patnja” jer je tekstil „sporiji medij” koji ostavlja za kasnije umetničke dane, ne krijući da bi „volela da se dokaže” i u toj oblasti.
Bez obzira na tadašnje „okolnosti” u zemlji završila je školovanje sa velikim zadovoljstvom i još većim uspehom.
- Nisam odavala utisak osobe koja nešto studira jer sam svako jutro ustajala sa velikim zadovoljstvom što pohađam nešto što me zanima i nisam izostala ni sa jednog časa ili predavanja, seća se ona.
Diplomirala je na dizajnu tepiha i neko vreme ih dizajnirala u fabrici „Dijana” u Staroj Pazovi, ali priznaje da nije „tip za masovnu proizvodnju”. Nije želela da se „ukalupi” i krenula je samostalno da se bavi primenjenom umetnošću 1996. godine. Prve stolice osmislila je i oslikala po porudžbini za restoran „Dača” sa Karaburme.
- Posle nekoliko dana vlasnik me je pozvao i naručio „novu turu” jer su prvih 15 gosti otkupili, kroz smeh se seća Ana.
Kusturica je „navukao” na slikarstvo
Počela je da oslikava nameštaj i za nekih sedam-osam godina izlagala je u kragujevačkom Malom likovnom salonu (2002. godine), beogradskom Etnografskom muzeju (2004.), Umetničkom klubu Olivera Mandića...
I baš posle izložbe u Etnografskom muzeju Emir Kusturica je došao do kataloga njenih radova. Tome je posredovala njena starija sestra Marijana, koja je slavnom reditelju doturila katalog u avionu na letu ka Rimu. Sestra joj se javila iz Italije i rekla joj da će je Kusturica pozvati.
- Nisam verovala da bi Kusturica zvao baš mene pored toliko umetnika na ovoj planeti, ali u svakom uspehu mora da postoji i „čestica sreće”. Meni je zaista to bila sreća, ali i veliki trening i iskustvo jer mi je ta količina oslikanog materijala, prostora i objekata dala priliku da konstatno radim. Osmogodišnja saradnja sa Kusturicom mnogo mi je pomogla duhovno i poslovno, ne krije Ana Petrović.
Kusturica joj je i kupio i prva slikarska platna.
- Počela sam da slikam na njima potpuno nehajno jer smatram da je slikarstvo ozbiljna umetnost. Bili su to mali formati i Emiru su se te slike dopale, pa je poručio još za 20 soba. Bio je to početak mog iskazivanja na platnu. Radovi iz oblasti primenjene umetnosti mnogo lakše „trpe” neke nejasnoće u izrazu, da kažem i neznanja, iskrena je ona prema svojim početnim slikarskim koracima.
Tema je bila i danas prepoznatljiva - ljubav.
- Na slikama su bili parovi, a u radove sam utkala svoja trenutna emocionalna stanja. Bilo je to iskreno, a ljudima simpatično, kaže Ana.
Kusturica je bio u pravu i još jednom potvrdio da ima dobro oko. Anine slike su ljudima bile jako zanimljive. Narudžbine su (su)stizale, ali se ona pazila da ne upadne u fazu površnosti i hiperprodukcije.
Kupci njenih slika i reprodukcija su od čoveka koji je režirao otvaranje olimpijade u Pekingu do...
- Bila sam u kući kod nekih prijatelja i izašla na terasu. Pogledala sam na kuću prekoputa ulice i u očigledno studentskoj sobi momak koji je učio za kompjuterom imao je iznad stola dve moje reprodukcije, priča, ne bez ponosa, Ana Petrović.
Kao „primenjaš” poželela je da te slike budu i na upotrebnim predmetima. Tako je to njeno „primarno zanimanje” omogućilo ljudima „ljubav koja se nosi” na torbama ili novčanicima.
Život u Kragujevcu najveće zadovoljstvo
Na taj način je došla i do izrade suvenira.
- To je ozbiljan umetnički poduhvat, koji naši umetnici ne shvataju baš tako, ceni Ana, kod nas se njima mahom bave trgovci.
U svetu je to ozbiljna privredna grana, a kod nas su po njoj suveniri na nivou „vašarske priče”.
- Treba zadovoljiti savremenog turistu posebno ove milenijalce koji putuju sa rancem i rukama u džepovima, a voleli bi da iz zemlje koju su posetili ponesu autentičnu uspomenu. Suvenir treba da bude jeftin, dopadljiv, praktičan, lako nosiv i nelomljiv, tvrdi ona, dodajući da izradu suvenira smatra ozbiljnim segmentom svog bavljenja umetnošću.
Krenula je sa Mećavnika i od tada izlagala u prestižnim galerijama širom sveta. Nizale su se izložbe slika i radova u Dubaiju, Parizu, Čikagu, NJujorku, Rimu, Pragu,... ali i u okruženju, poput prošlogodišnjeg „Barskog ljetopisa”, ili od pre nekoliko godina u Prijedoru (odakle vodi poreklo njena porodica po majčinoj strani).
Planira da bude sve bolja u slikarstvu, ali i da ima specifičnu umetničku„ porodičnu priču”. Sa sestrom Marijanom i snajom Adelom (suprugom brata Vladimira) osmislila je prepoznatljivu kolekciju, porodičnu robnu marku, u kojoj će biti na njen način oslikan nameštaj, predmeti za kuću, odevni predmeti, modni aksesoari...
- Svoju porodicu doživljavam kao dobro uigranu emotivnu fabriku. Svako od njih i moj suprug Dragan Jelić Boske ima jako važno mesto, pomažući mi u toj „priči”, kaže ona.
Krug je sada zatvoren. Ne samo ovom najnovijom izložbom u „Kući Đure Jakšića”, već i skorašnjim povratkom u zavičajno Vašarište. Svi oni koji makar i površno poznaju Anu Petrović znaju kolika je ljubav i kakvo mesto u njenom životu ima Kragujevac.
- To će zaokružiti priču mog smirenja i vraćanja duga onom detetu koje je odvedeno iz svog grada zbog surovih porodično-životnih okolnosti, u periodu kada mi je mnogo značilo da budem u gradu u kome sam rođena. To je „dug” koji vraćam sama sebi. Najbolje mi prija ovde i moje najveće zadovoljstvo je da živim u Kragujevcu, završava Ana Petrović.
A ko je zna jasno mu je da u tome nema ni trunke patetike, već samo iskrenih emocija. Za nju je svaki trenutak van svog grada uvek bio samo „kao kampovanje u sopstvenom životu” i onaj „kamenčić što žulja”. Eto, sad više neće.
ĆERKA NAJČUVENIJEG KRAGUJEVAČKOG GRADONAČELNIKA
Očeva popularnost - mač sa dve oštrice
Umetnica Ana Petrović je ćerka Borivoja Bore Petrovića, po mnogima najpopularnijeg kragujevačkog gradonačelnika u posleratnom periodu.
- NJegova popularnost je njegovoj deci bila mač sa dve oštrice. U sadašnjem trenutku osećam veliko zadovoljstvo što je to bio moj otac, ali sa druge strane baš zbog toga imam puno ožiljaka direktno izazvanih onim lošim momentima u detinjstvu koji su vezani za to što je zbog obaveza veoma retko bio kod kuće, što su postojali ljudi koji su mislili da on ne radi dobro neke stvari... Ali, tu je uvek bila majka Mirjana, za koju se može reći da je bila „vrat operacije ako je on bio glava” i koja je
umela da „ispegla” svaku situaciju i presudno uticala da mi ostanemo „zdravorazumske osobe” u momentima uspešnosti njegove političke karijere, kaže Ana Petrović.
Uspešnost svog oca Borivoja tumači tako što, jednostavno, čovek treba najbolje i koliko može da radi svoj posao, bez obzira na to čime se bavi.
Majka (inače, naša koleginica - novinarka) joj je i dan danas najveći i najoštriji kritičar.
- Moju sestru Marijanu (rediteljka), brata Vladimira (bio ambasador u SAD) i mene vaspitavala je na principu „štapa i šargarepe”, jer je znala da uvek možemo bolje i više. Nikada nismo bili dovoljno dobri, smatrala je da kao zdravi i normalni ljudi moramo da što dalje postavljamo svoje ciljeve. Tako sam ostala potpuno normalna osoba, iako sam doživela i uspon i pad karijere svog oca, bukvalno u jednom danu.
Momenat našeg odlaska iz Kragujevca obeležio je njen karakter zauvek.
- Shvatiš da se život sastoji od oba i da moraš da ustaneš i boriš se. Samo otreseš prašinu s ramena i nastaviš dalje, zaključuje Ana.