Hoće li Kragujevac dobiti „Majku”
Ugledni vajar, koji je nedavno navršio 90 godina, svu svoju umetničku riznicu poklonio je rodnom gradu, samo Kragujevac konačno treba da sagradi obećani legat. Janković ima još jednu želju - da se po njegovoj skulpturi nazvanoj „Majka” ovde podigne spomenik koji bi bio simbol svih stradanja, ali i rađanja u istoriji Kragujevca
Najznačajniji aktivni umetnik – Kragujevčanin Nikola Koka Janković, vajar i akademik, sredinom decembra počeo je da „krcka“ poslednju godinu devete decenije života.
Devedeseti rođendan protekao je skrajnuto od zvaničnika, umereno i skromno – mada se Janković ne bi složio sa ovom poslednjom naznakom.
- Mene prati glas da sam skroman. Šta znači skoman? Skroman je onaj ko napravi nešto što ne vredi, a misli da je to bogzna kakav rad. A ja sam se uvek merio prema vrednostima koje sam cenio. Čovek naslućuje ono što želi i trudi se da to postigne. Možda sam ja, u stvari, hteo da podignem više nego što sam mogao? Ali mislim da je to plemenitije nego da pravim neke gluposti, a da zamišljam da sam ne znam šta napravio, odgovorio je akademik svojevremeno potpisniku ovih redova na velikoj izložbi u
Galeriji SANU.
Taj razgovor, efemerno prikazan na jednoj kragujevačkoj televiziji, nije nikad publikovan u štampanim medijima. Kada se zna koliko je teško Nikolu Koku Jankovića ubediti za javnu reč, onda se čini opravdanim da ovom povodom – na devedeseti rođendan – čitaocima i na ovaj način predstavimo Kragujevčanina koji je na vrhu ne baš duge liste vrhunskih kragujevačkih stvaralaca.
Prva glina iz Bojadžića Ciglane
Razgovor smo počeli pitanjem o likovnoj umetnosti, vajarstvu posebno. Odgovorio je: „Ja ne bih o srpskoj likovnoj sceni, ima ljudi koji pišu, pa oni neka govore o tome. Ali, pošto je ovo za Kragujevčane, ja bih nešto drugo da kažem“. I onda je potekla priča o počecima jednog stvaralačkog puta koji i danas traje.
- Kao dečak počeo sam da crtam. Međutim, okupacija je bila i ja sam hteo što više da saznam, pa sam počeo da režem u gipsu. Stavim u stari džep nekih pantalona gips i malo vode, tu napravim neku masu i onda režem nešto u tom gipsu. U Kragujevcu je bio Srba Petković, tada učenik srednje umetničke škole u Beogradu koja je radila za vreme okupacije. On je bio na vajarskom odseku i ja sam otišao jedared kod njega da vidim kako on vaja. Pre toga sam više crtao, a kada sam video kako on vaja, uzeo
sam jedna stara dečja kolica, sa velikim točkovima, otišao sam u Bojadžića ciglanu, to je kod Bubanj jezera bilo, i tamo dobio glinu. Video sam kako Srba pravi konstrukciju, to sam i ja uradio, nabacio glinu i izvajao glavu. Srba je zatim došao i pomogao mi da odeljemo kalup, kasnije i pozitiv, tako da je on bio, što se tiče tehnike, moj prvi učitelj. Naravno, tu glavu sam sačuvao, i onda sam počeo više da se interesujem za vajanje, uopšte za umetnost. Ali nije to bilo kao danas - pritisnete
Internet i imate sve informacije, knjižare su pune knjiga sa fantastičnim reprodukcijama... Svega toga tada nije bilo.
Prekretnica nastaje kada u Kragujevac dolaze dvojica školovanih likovnjaka, Svete Mladenovića i LJube Anđelkovića.
- Sveta Mladenović je došao `42. godine u Prvu gimnaziju, a za njim LJuba Anđelković – kasnije LJubomir Beogradski – slikar stariji od Svete, on je bio iz generacije Cuce Sokić, Bogdana Šuputa, Miće Nikolajevića sa Umetničke škole u Beogradu. Ja sam bio željan znanja, a nisam znao kako da im priđem. Sramota me bilo. Onda sam jednog dana prišao LJubi, imao sam neke akvarele, olovkama se onda radilo pa se to prešlo vodom i tako da se dobila neka vrsta akvarela, i tako sam ga upoznao.
Zatim sam upoznao i Svetu Mladenovića. I, verujte to, prvo sam upoznao dvojicu dobrih umetnika, pravih ljudi, koji su nesebično hteli da mi pokažu ono što znaju, da mi rastumače neke stvari. Sa njima sam se i sprijateljio. I to što sam – ja to svuda ističem – čuo tada od Svete i LJube to je za mene bilo presudno da krenem putem koji mislim da je bio ispravan.
Sledeća stepenica bila je - Akademija. Za „ratom ometene“ organizovani su tromesečni kursevi, pa je tako i Nikola Janković završio osmi razred gimnazije i zatim maturirao. Zbog toga je zakasnio da se prijavi za prijemni ispit na Akademiju. Na sreću, raspisan je vanredni upisni rok.
- Pročitao sam u novinama da je vanredni prijemni ispit zakazan za februar `46. Imao sam nekoliko odlivenih glava, ali to nisam mogao da nosim, već sam uzeo 18 crteža, stavio u jedan blok, i došao u Beograd. Majka mi spremila hranu za nedelju dana, Jefta Azdejković, koji je kao i Boža Prodanović Akademiju upisao u prvom roku, sačekao me na stanici, otišli smo kod njega gde je stanovao. Tamo sam ostavio kofere i sa blokom crteža otišao do Akademije. Bilo je već, bogami, oko pola jedanaest, a
ispit je počeo u osam.
Slučajno naiđem na Sretena Stojanovića, on je bio tada rektor, tu su bili i neki studenti sa kojima je razgovarao, a on mene pita: „Mali, šta ti čekaš ovde?“. Odgovorim da sam došao na prijemni ispit. A on pita za koji odsek želim da konkurišem. Vajarski, kažem. To je njega zaintrigiralo, pa me pita „a šta si doneo da pokažeš?“. Pokažem mu crteže, on uzme onaj blok, pogleda, pa kad ih je video, upita: „Jesi ti ovo radio?“. Kažem da jesam.
Pozvao me onda u kancelariju, a tamo je za jednim velikim stolom sedeo čovek - kasnije sam saznao da je to Đorđe Andrejević Kun – i on je rekao: „Kune, daj formular ovome dečaku da popuni, pa neka ide da polaže. Daj mu na moju odgovornost“. Ja se setim da je ispit već uveliko u toku, pribojavao sam se da mi neko ne prigovori. Ali, to je bio vanredni ispit, a onda nije ni bilo toliko kandidata kao sad. Kad sam ušao, ispit je već bio pri kraju, ali počeo sam da radim i sustigao
sam druge, i kad je isteklo vreme za ispit došli su svi profesori, i Toma Rosandić je bio, došao je u kolicima jer se teško kretao. Komisija je zatim odabrala one koji su položili i ja sam bio među njima.
Olja Ivanjicki - za početak
Prvi veliki iskorak u stvaralaštvu Koke Jankovića dogodio se još dok je bio na trećem semestru Akademije. Posle jednog rada koji mu nije bio po volji, „srušio“ je urađeno, stavio glinu u ranac i došao na raspust u Kragujevac.
- Ja sam od ranije poznavao Olju Ivanjicki – ona je bila na nekom kursu u Kragujevcu kod naše stare profesorke LJubice Filipović – ali po dolasku u Kragujevac moj brat Janko i doktor Vlada Lukić zvani Kepa sa njom su se družili. Kažu, ona mala što lepo crta ima lepu glavu, što je ne bi izvajao. Ja sam to učinio, donesem rad u Beograd i mene profesor Dolinar pita da li sam nešto radio za vreme raspusta – jer ja sam bio stalno nezadovoljan svojim radovima, pa „rušio“. NJemu se to nije dopadalo.
Ja mu odgovorim, napravio sam jedan portret. On kaže, ajde, donesi. Ja sam to i učinio. Profesor se prvo iznenadio, a zatim je bio oduševljen. Samo, pošto je bila jedna kocka izlivena, on je uzeo testeru i ubedio me da to treba da se preseče. I, evo, ta glava je i sad tu.
Ovim se ne završava priča o Olji Ivanjicki. Janković šalje izvajanu Oljinu glavu na konkurs za Petu izložbu ULUS u Umetničkom paviljonu.
- Ne znajući koja je to bila smelost, ja sam poslao rad na konkurs. Žiri je rad primio, ne znajući da sam ja student. To je bilo moje prvo izlaganje i od tad mi ide umetnički staž.
Kragujevac – posebna priča
Izrada modela u glini samo je početak dugog puta od idejnog rešenja do gotovog spomenika. Malo je prilika, međutim, kada su naručioci ispoštovali sve zahteve i sve potrebe jednog takvog poduhvata. Izuzetak su, navodi Koka Janković, spomenik Borisu Kidriču u Beogradu i spomenik Dositeju Obradoviću u Novom Sadu. A Kragujevac? On je, veli, posebna priča.
- Svaka stvar urađena u Kragujevcu ima svoju istoriju. U Šumaricama, u muzeju koji je građen, ostalo je samo da se urade reljefi na vratima. Setili su ih se tek kada je sve bilo gotovo. Neki su se nudili da urade te reljefe, ali Miodrag Živković je rekao, pa imate Koku, zovite njega. I oni mene pozovu u poslednjem momentu. Bio je neki Rovčanin, pozvao me i rekao to treba da bude gotovo za 15. februar (1975.). Ja mu kažem da je to kratak rok, ali on insistira: ili će tamo da visi to, ili ćemo
da visimo mi zajedno s tobom! Dolazi Tito i to mora da bude gotovo. Ja sam onda odlučio da to napravim, da kalupi idu u livnicu, a da patiniramo gips imitira bronzu i da to postavimo. Tako je i bilo. Sa jednim livcem postavljali smo gips do tri sata ujutru 15. februara, bilo je minus 12, 13 stepeni. I došlo je otvaranje, niko nije ni primetio da je gips na vratima, a ne bronza. A Tito, naravno, nije došao.
Da vam ne pričam isto je bilo za Joakima Vujića, pa za kneza Miloša – na otvaranju je bio u gipsu, pa onda smo nosili u livnicu i vratili bronzu. A vojvoda Putnik - tri puta je liven, priseća se sagovornik.
Počasni doktor i profesor emeritus na dva univerziteta – onom beogradskom umetničkom i ovom u Kragujevcu – Koka Janković je značajan deo života posvetio radu sa studentima, a prate ga najlaskavije ocene njegovih bivših đaka.
Dešavalo se, vršim korekturu sa studentima, govorim im šta ja mislim i čime treba da se služe da bi dobili jednu formu. Ja sam čak i vajao sa studentima, zajedno sa njima, kao što je Dolinar vajao sa nama. Znate, ne možete samo da lepo pričate. Morate da ih ubedite da je to što pričate ono što vi nosite, u šta ste vi uvereni, a ne da pričate tuđu priču.
Na kraju, postavljamo standardno pitanje: Ima li nešto što vam je žao što niste uradili?
- Imam jednu skulpturu koja se zove „Majka”. Voleo bih kada bi tu figuru mogao da napravim kao spomenik svim žrtvama, pobijenima, svemu što se ovde dogodilo. Kad bi to moglo da se napravi, vredelo bi. I pokušaću da to i učinim, završava Nikola Koka Janković.