Čistka po leđima čistačice
Davno najavljivan otpust radnika iz svojih redova JKP „Gradske tržnice” zvanično su realizovale otkazima ljudima bez političke potpore poput Svetlane Milenković, koja je radila na poslovima higijene
Svetlana Milenković, higijeničarka JKP „Gradske tržnice”, na kraju kalendarske godine umesto trinaeste plate, dobila je šut kartu iz kolektva. Proglašena je tehnološkim viškom, kao i još jedan njenih kolega. Koliko tačno nismo uspeli da saznamo od rukovodstva koje je izbegavalo susret i razgovor na ovu temu.
To što je jedna žena postala višak ne bi bilo ništa čudno za ovakav privredni ambijent, da se u Svetlaninom slučaju to nije dogodilo u najgorem mogućem trenutku po nju. Deli je devet meseci od ostvarivanja zakonskog prava na naknadu za nezaposlene u trajanju od dve godine, nakon čega bi mogla da se penzioniše. Nisu pomogle ni njene suze, ni molbe pretpostavljenima za još malo strpljenja dok ne stekne taj prvi uslov za mogućnost da sa Nacionalne službe zapošljavanja dve godine prima
nadoknadu.
Ovako, Svetlana je puštena niz vodu. Postala je socijalni slučaj sa 59 godina života i bez ikakvih mogućnosti da bilo gde zasnuje ponovo radni odnos do sticanja uslova za odlazak u mirovinu.
Za Svetlanin slučaj, inače, saznali smo iz saopštenja za javnost koje je poslao Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, u kome se pored ostalog kaže:
„Rukovodstvo „Gradskih tržanica“ u Kragujevcu uzelo je prerogative Boga i radnicu sa hendikepom, siromašnu, koja živi sama, Svetlanu Milenković, kojoj nedostaje devet meseci radnog angažmana kako bi ostvarila zakonsko pravo na nadoknadu za nezaposlene u trajanju od dve godine, nakon čega bi ostvarila zakonsko pravo na penzionisanje, proglasili tehnološkim viškom i od Nove godine ostaće bez posla i ikakvih primanja. Molba da je zadrže na poslu još devet meseci, nakon 13 godina rada na
poslovima higijene u „Gradskim tržnicama“, nije uslišena. Tako će ova radnica ostati bez primanja, naravno i bez mogućnosti da se zaposli u šesdesetim godinama, i čekati do septembra 2019. godine da ostvari pravo na penzionisanje. Uvereni da su postojala rešenja, koja jesu teža i preteća su, izabrano je lakše, otpustiti usamljenu i nezaštićenu pripadnicu romskog naroda”.
Pedstavnici pomenutog sindikata su ujedno pozvali vlast u Kragujevcu, ministra za rad i članove romskih organizacija da dignu glas protiv ove svojevrsne diskriminacije.
Težak život
Tešku životnu priču Svetlana započinje rečima da je dete razvedenih roditelja. Razveli su se kada je imala samo četiri godine. Živela je u Badnjevcu. Majka joj je bila socijalni slučaj i zaposlila je Svetlanu u Zaštitnoj radionici „DES“ kao rehabilitanta, da bi završila zanat, jer je onda samo tako moglo da se zaposli. To je trajalo 13 godina i 11 meseci. Dobila je otkaz pošto je uzela neplaćeno zbog odlaska u Austriju, a po povratku nije se na vreme javila na posao.
Svetlanin muž bio je kolega, invalid iz „DES“, na dve štake zbog paralize. Izrodili su dvoje dece, ali su se razveli pošto se on zaljubio u suprugu bliskih prijatelja. U međuvremenu i Svetlanin sin se oženio se maćehinom kćerkom. Nedugo posle je njen bivši muž umro. Slavica je zato bila prinuđena da kupi kuću u Prekopeči, koja je u stvari samo vikendica bez ikakvih uslova, samo da ne bi bila na ulici i da bi imala nešto svoje. Zato je morala i da podigne kredit kod banke. Rata joj je
15.000 dinara. Vikendica je bila bez struje i vode, pa je ona naknadno uvela struju. Vodu joj komšije nisu dozvolile. Živi sama sa psom i mačkom.
- Ja sam za moju decu mrtva. Kćerka mi je medicinska sestra u Nemačkoj, ali od kada se udala za 22 godine starijeg čoveka više mi se ne javlja. Ni porukom, da čestita Božić. A bila sam i dobra majka, supruga, vredna što sam i danas, priča kroz suze.
Kada se vratila iz Austrije zaposlila se u pekari „Eskod“, ali tu joj nisu uplatili 18 meseci staža, pa u „Gradskim tržnicama”, posredstvom kućnog prijatelja koji je u to vreme bio šef za higijenu. Onda su joj na očev rođendan dali otkaz uz obrazloženje da je radila samo po ugovoru, koji joj nisu produžili. To je bilo do septembra 2001. godine. Onda je zaposlio bivši muž 2005. ponovo u „Tržnicama”. Smatrao je to svojom obavezom jer joj je, kako tvrdi, sve živo
isprodavao. Zasnovala je stalni radni odnos u„Tržnicama” prvog aprila 2006. godine, gde je u kontinuitetu radila do momenta otkaza – 26. decembra prošle godine. Tome su prethodila dva razgovora sa generalnim direktorom. Saopštio joj da je tehnološki višak.
- Direktoru sam se požalila da je bilo dana kada nisam imala para ni za hleb, nego sam uzimala iz kontejnera da jedam. Jer nismo mali redovna primanja dve godine, a ja sam imala kredite za kuću, pa sam morala prvo za to da platim, a meni šta ostane. Refinansirala sam kredit i zbog „Elektrošumadije”, da bih isplatila struju. Sve sam mu to rekla i moja pravnica Slađana mu je potvrdila da sam ja ta žena koja uzima hleb iz kontejnera. Ali, njega to nije uopšte interesovalo, priča sa
setom Slavica Milenković.
Ni suze nisu pomogle
- Preklinjala sam direktora za malo strpljenja, da me ostavi još devet meseci da bih imala uslov za one dve godine do penzije. Nije hteo ni da čuje. Kaže: „Šta će da radi Mirković, on će da me tuži ako tebe izbrišem sa tog spiska, pa ovaj, pa onaj...”. Navodno, i šefovi su mi dali malu ocenu iako ja nisam na bolovanje išla nikako, od 2007. a prebolesna sam dolazila da radim. Asmatičar sam, koristim dve pumpice, imam problem i sa jetrom, ma da ne nabrajam šta sve. Na
Aerodromu na pijaci radila sam sama dve godine. Vukla sam kolica - što radi muškarac - i ubacivala đubre i bacala napolje. Pa sam čistila upravu na Aerodromu i oba ve-cea i ceo pijac i plus čistila napolju. I sve to sama, u prvoj smeni. Ali ni to ništa nije vredelo. Navodno neki šef Dragan Stević me je loše ocenio i zbog toga mi je navodno dao otkaz, objašnjava Slavica.
Po njenim rečima ostali su da rade ljudi koji su u daleko boljoj situaciji od njene.
- Isterali su me kao poslednju džukelu. Nisu dolazili da urade socijalnu kartu, da vide gde i kako živim. A živim preteško. Nemam komšiluk, živim u vikend naselju bez igde ikoga. Dole je selo na kilometar i po udaljenosti. Deli nas šuma. Imam struju, nemam vodu. Sakupljam kišnicu. Kišnicom se kupam, perem sudove i sve što treba, ponekada na kišnici kuvam i pijem je. Kada nema kišnice, verujte, sakupljam sneg, kaže Svetlana.
Postavili su joj, napominje, uslov da se opredeli između dve opcije. Jedna je bila da kao sama ode da bi mogla da dobije socijalni program, čime bi otplatila kredite. Druga - da uz otpremninu napusti firmu, a u narednom periodu prima mesečnu nadoknadu preko Nacionalne službe zapošljavanja.
- Ko će mene sa 60 godina da zaposli. Obraćala sam se Skupštini grada, intervenisali su i Romi, zvao je direktora i predsednik sindikata, ali džabe. Ništa nije promenilo njegovu odluku. On je rešio meni da da otkaz, pa to ti je, kaže Slavica.
Pored nje otkaze je, priča, dobilo još sedam higijeničara, režiserka koja ima uslov za dve godine do penzije, Zvonko iz kafane i mnogi drugi.
- Navodno je naredilo Gradsko veće i banka da moraju da nam daju otkaz jer će u suprotnom da se rasformira firma. A onda su su mnogi ostali da rade. I pojedini higijeničari su ostali, iako su Agenciji za čišćenje poverili sada taj posao. Čiste već Aerodrom, Šarenu pijacu, Zelenu pijacu. Zato su nama i dali otkaz. Na moje pitanje direktoru šta će da rade oni radnici iz higijene koje je ostavio, odgovorio jer da će raditi već nešto, biće kontrola, svakako neće raditi kao higijeničari, priča nam
Slavica.
Po njoj, ni njihov sindikalac Slašan Karadžić nije je podržao. Ni on nema predstavu koliko teško ona živi i u kavim uslovima, niti je uradio socijalnu kartu kako bi se borio za radnike predviđene za otkaz.
Slavica sada moli boga da se zaposli u „Žitoproduktu” preko Omladinske zadruge na pakovanju hleba, čula je da primaju radnike. Značilo bi joj jer je ovo postala borba za goli život, posle 26 godina i osam meseci radnog staža.