Na rektora povika...
Nezavisno od toga šta je od (zlo)dela koja se stavljaju na dušu rektoru Univerziteta u Kragujevcu Nebojši Arsenijeviću tačno ili nije tačno, karakter tih grehova svojevrsna je apoteoza vlasti u Srbiji.
Podsetimo, Arsenijević se optužuje za falsifikovanje dokumentacije za sinovljev doktorat, nepotizam (najmanje deset Arsenijevića radi na Univerzitetu, bez kumova i njihovih porodica), „nameštanje“ poslova porodici i prijateljima, stvaranje „vojske“ poslušnika koji ga podržavaju po svaku cenu (da ne bi i sami izgubili pozicije, kažu oni koji ne spadaju u tu grupu), samovolju u određivanju ko će i kako da napreduje, bahatost u ponašanju i omalovažavanje pojedinaca, sve do spletkarenja,
pretnji, psovki...
Kada se, međutim, posmatrač ovog galimatijasa malo odalji od ove živopisne slike koja se stalno vrti u jednom broju medija i sa liste grehova „skine“ ime samog Arsenijevića, odjednom se učini kao da aktuelna vlast Srbije pred ogledalom sebe gleda u liku i delu izvikanog rektora.
Ima li u vrhu vlasti onih sa lažiranim doktoratima?
Jesu li takvi i slični „prokazani“ i smenjeni, ili napreduju sve do ministarskih mesta?
Pri tom, po kakvim kriterijumima napreduju, kad oni zakonski takvima određuju samo sankcije, a ne nagrade?
Kako se uopšte dolazi na „državne jasle“ i kako se zatim napreduje?
Ko dobija državne poslove, najvažnije i najplaćenije, i kome treba da ide na poklonjenje ako ne spada u krug familije ili najuži krug stranačkih poslušnika?
Ko na svaki nagoveštaj neslaganja ili, ne daj Bože, protesta reaguje omalovažavanjem i pretnjama?
Da li su „spletkarenja“, stranačko botovanje, medijske manipulacije i gomila neargumentovanih optužbi ikada došle do sudskog epiloga?
I da ne nabrajamo dalje.
E, sad, kada ta i takva vlast – po karakteru slična navodnom i izvikanom Arsenijevićevom ponašanju kao jaje jajetu – javno, jasno, glasno, i odlučno, u skladu sa zakonom, obračunala sa takvima kakav je, kako tvrde, rektor Arsenijević. Ovako bi neuki narod, valjda, trebalo da poveruje da se oni stvarno bore protiv onih pojava i ponašanja koje su i osnovna i pretežna odlika same te vlasti. Još kada se sve pojača pretnjom o „primeni rigoroznih mera“, ukoliko nadležni univerzitetski organ
ne posluša naloge iz svojevrsnog „hatišerifa“ resornog ministra, teško je ne pridružiti se onima koji aplaudiraju „odlučnosti“ aktuelne državne vlasti da se takvima (najzad) stane na put.
Ono „ali“, ovoga puta može da se definiše u obliku pitanja: u redu, ali ko će, kada i kako da stane na put takvim, sličnim – pa i gorim – ponašanjima pojedinaca u vrhu vlasti i vrhu stranaka na vlasti? Ili će ostati na snazi narodna izreka o tome kako vrana vrani oči ne vadi.
Primenljiva je i jedna drugačija narodna poslovica, ona po kojoj „na vuka povika, a lisica meso jede“. Čak i ako se u ovom slučaju i vuk „omrsio“ plenom koji mu je godinama bio na raspolaganju.