Kaldrmisanje
Kaldrmisanje
Jedna narodna izreka kaže: Kad Cigani imaju masla, oni se i po dupetu mažu. To je izrečeno pre nego što su preimenovani u Rome, ali nije do kraja tačno; i kada nemaju masla, umeju da uživaju kao niko. Da ih među nama nema, trebalo bi ih stvoriti.
A zašto o Ciganima i maslu? Samo radi poređenja. Gradska vlast stalno kukumavči da nema dovoljno masla, u prevodu para u budžetu, ali to joj ne smeta da se maže, u prevodu da se komotno razmeće onim „čega nema”.
Ovo je priča za ilustraciju, bez pomoći uzbunjivača, insajdera ili kopanja po skrivenim knjigama, već vrlo vidljiva – sa ulice. Naime, pre nekoliko dana poslati su radnici da povade kaldrmu (modernim jezikom: behaton) u Karađorđevoj, od Milovana Gušića do početka Svetozara Markovića, preko puta „Zelengore”. Na pitanje prolaznika šta rade, odgovor je bio – menjamo ovaj stari i udaramo novi.
Malo pre toga isto je urađeno u Daničićevoj ulici. Kažu, behatonisani trotoari su ulegli, pokrivili se, postali valoviti...
Onda su u Karađorđevoj, valjda iz istih razloga, dosadašnje betonske komade vadili, odmah tovarili i odvozili u nama nepoznatom pravcu, a istovremeno dovozili nove, potpuno iste kao one što su bili. LJudi su se čudili i krstili zašto se nešto menja istim, isto pakuje i isto izgleda?
Jeste, tačno je da se i na parčetu ove ulice trotoar „zatalasao”, kao i u mnogim drugim, uglavnom u centralnoj gradskoj zoni. Tačno je i da je na mnogo mesta polomljen behaton, da su pešačke staze rupičaste, taman toliko da, recimo, upadne štikla ženske cipele, pa je zbog toga bilo opasnih padova sugrađanki.
Međutim, zna se zašto su trotoari tako razbucani. Ne zato što su ploče od behatona propale, već zato što su iks puta vađene zbog raznih prekopavanja, a najveće je bilo usred prošle zime, kad mu vreme nije, i kada su svi trotoari u centru grada bili u kanalima, pričalo se – radi postavljanja nekih optičkih kablova. Kad je to završeno, behaton je vraćen, ali to je tako slepački urađeno da su trotoari postali gori od nekadašnje turske kaldrme. Prvo, nije postavljena stabilna podloga za ploče, a
onda su neki nazovi majstori samo nabacali behaton, ček i polomljene komade, pa su delovi prekopanih trotoara brzo utonuli i zato su postali džombasti i nebezbedni za pešake.
Pitali smo majstora koji u Karađorđevoj klečeći postavlja nove komade je li behaton koji su povadili propao i neupotrebljiv i dobili odgovor: „Jok, brate, ovo je trebalo samo da se prepakuje, da se sredi podloga i polomljeni delovi zamene”.
Uzgred, oni koji su smislili ovaj posao mogli su da prođu, recimo, Ulicom Crveni barjak i vide kako je razlokana, kako izgleda pešački prilaz glavnoj autobuskoj stanici, u kakvom su stanju ploče oko spomenika „Kod krsta”ili kakvi su trotoari u Ulici vojvode Putnika, koja spada u ekstra A zonu. Ispred samog ulaza u „Paligorić” bukvalno je krater kao da je bomba pala. Toliko o centru, a šta reći o periferiji, gde uglavnom trotoara i nema, a ulice su nasute kamenom i budu razlokane čim padne
jača kiša.
Pa, dobro, zašto se ovo radi sa behatonom, zašto se kupuje novi?
Kad je svojevremeno, pre desetak i više godina, udarana moderna kaldrma, komercijalista ovih novina pozvao je vlasnika fabrike behatona iz Čačka , od koga je kupovan, da ga pita da li bi dao neku novinsku reklamu za svoj proizvod. Znate kakav je odgovor dobio? „Mante me, ljudi, za reklamu, ionako me ovi vaši iz Kragujevca odraše!” Sve je bilo jasno, kao stih u pesmi „pola pije, pola Šarcu daje”.
Gle, „slučajnosti”, i danas se novi behaton kupuje u Čačku i nešto malo u Paraćinu.