I tuga i radost
Posle teksta koji je objavljen u „Kragujevačkim” novinama o tužnoj sudbini porodice Jovičić, na društvenim mrežama organizovala se grupa žena koje su prikupile nešto novca, hrane i sredstava za higijenu i odnele ovim starim i bolesnim ljudima
Da još uvek ima ljudi koji razumeju tuđu muku i spremni su da pomognu, pokzalo se u slučaju naše sugrađanke Miroslave Jovičić i njenog supruga Velislava, o čijim nedaćama je objavljen tekst u ovim novinama 30. maja. Zabeležili smo tužnu sudbinu ovo dvoje starih i bolesnih ljudi, koji nemaju para za hranu niti lekove, zbog toga što im sudski izvršitelji za neplaćene komunalije odbijaju od malih invalidskih penzija čitav iznos i ostaje im svega 5.000 dinara mesečno za život.
Očajna zbog ovakve situacije, nemajući kome više da se obrati, Miroslava se izjadala u našoj redakciji, pa je tako i nastao tekst o Jovičićima. Nije se očekivalo da će bilo ko da reaguje, možda poneko individualno, ali se redakciji „Kragujevačkih” niko nije javio, niti pokušao da uspostavi kontakt sa njima i pomogne im.
Hoću da pomognem – recite kako
Međutim, na društvenoj mreži „Fejsbuk”, samo dva dana nakon objavljenog teksta organizovana je čitava akcija, koja je urodila plodom i nesrećnim Jovičićima „dobri ljudi” otvorili su vrata i snabdeli ih hranom i sredstvima za higijenu.
Naime, na fejsu u grupi koja se zove „Kragujevčanke” objavljen je apel u kome je stajalo samo: „Možemo li da se organizujemo i pomognemo”?
Reakcija je bila munjevita, a tekst koji se raširio društvenim mrežama nikoga nije ostavio ravnodušnim. Pljuštali su komentari kako „nevernih Toma” koji, po pravilu, u sve sumnjaju i koji su počeli da se raspituju da li Jovičići imaju stan i imaju li decu, do onih koji su odmah ponudili svoju pomoć, poput jedne sugrađanke koja je napisala: „Hoću da pomognem, recite kako”.
Ovakve reakcije ohrabrile su inicijatorku ove akcije koja nije želela da je pominjemo u novinama. Videla je da nije sama u nameri da nešto učini, a počele su da joj stižu i privatne poruke. U najkraćem roku određene su dve lokacije za prikupljanje „donacija” i za samo dva dana prikupljena je dovoljna količina hrane, sredstava za higijenu i nešto novca kao „prva pomoć” nesrećnim ljudima.
Njih tri iz grupe „Kragujevčanke” otišle su u stan Jovičića i odnele sve što su prikupile. Još uvek ne mogu da zaborave radost na njihovim licima, ne samo zbog onoga što su im donele, nego zbog toga što su shvatili da nisu sami i da će se uvek naći neko da ih razume. Otkrili su da su baš toga dana „proslavljali” 40 godina braka.
- Njihov osmeh i radost na licima bila je najveća nagrada za naš trud, rekla je jedna od „akcijašica”.
One ne žele da se priča završi na ovome. Nameravaju da se „zauzmu” i kod nekih humanitarnih organizacija kako bi im obezbedile trajniju pomoć, bar dok ponovo ne počnu da primaju svoje penzije.
Žive od 5.000 dinara
Podsetimo da Miroslava (68) i Velislav (70) žive u naselju „Aerodrom”. Oboje su narušenog zdravlja i najveća stavka u njihovom kućnom budžetu su lekovi. Od dve minimalne invalidske penzije od po 14.000 dinara i do sada su jedva sastavljali kraj s krajem, a odnedavno ih je snašla još veća nevolja. Sudski izvršitelji za naplatu dugova za komunalije uzimaju im najveći deo penzije, a na računu im ostaje samo 5.000 dinara da prežive mesec. Izdržali bi nekako bez hrane, ali bez lekova ne
mogu.
Oboje su teško bolesni. On je nedavno imao moždani udar, leva strana mu je oduzeta, a posle su saznali da boluje i od karcinoma pluća. Ranije su se njih dvoje nekako i snalazili, dok su bili zdraviji, plaćali su struju, vodu, grejanje, ali su kasnije zbog bolesti najveći deo novca morali da odvajaju za lekove. Dugovi su se gomilali, a oni su, nemajući drugi izlaz, podigli kredit da ih isplate. Taman kad bi isplatili jedan, dolazio je drugi dug za naplatu, a kamate su se ređale jedna na drugu.
Onda su ih „dohvatili” izvršitelji. Više im nije bilo spasa. Od penzija im uzimaju gotovo sve. Nemaju novca za hranu. Legnu gladni, ustanu
gladni.
Miroslava je zakucala na mnoga vrata, pokušavala da dođe do onih u gradskoj vlasti, ali uzalud. Najviše su joj izašle u susret komšije u zgradi gde stanuje u Ulici Vladimira Rolovića 33. Donose im hranu, a kada je Velislav imao moždani udar skupili su i nešto novca.
Svesna je Miroslava da nikome novac ne pretiče i da se teško živi, ali važnije joj je što su oni razumeli njihovu muku. Zahvalna im je i na lepim rečima i podršci koja joj mnogo znači.
- Nikada nisam htela raskošan život, samo miran i spokojan. Ja se ove moje muke ne stidim. Treba da se stide oni koji ovako rade sa bolesnim ljudima. Naši dugovi su se nagomilali, ne zato što što ja neću da plaćam, nego zato što nemam odakle. Pokušaću da nađem neki posao, da čuvam nekog bolesnijeg od sebe, ne znam šta bih drugo i kako da dođem do nekog dinara, rekla je tada Miroslava.
Na sreću, još uvek ima humanih ljudi, koji su spremni da odmah priskoče u pomoć i to se u ovom slučaju i dogodilo.