Sastaju se svake godine, a ove su bivšeg razrednog Đorđa Paunovića „promovisali” u Kostu Vujića. U Prvoj gimnaziji bili su „luckasto” odeljenje, danas su podjednako „luckasti”, ozbiljni i uspešni

Priča koja sledi je možda malo odocnela. Ali, ipak, nije. Ona traje kao filmska serija, već ima više od trideset „epizoda”, a po svemu sudeći – biće ih još o-ho-ho. Iz novinarskog ugla, zači da ne gubi aktuelnost.
Drugo, valjalo je malo sačekati da li jedan poklonjeni šešir stoji na glavi kojoj je namenjen. Kad se pre nekoliko dana penzionisani profesor srpskog jezika i književnosti u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji Đorđe Paunović na ulici pojavio sa šeširom, a nikada ga ranije niko nije viđao sa ovim odevnim detaljom, stigao je dokaz da priča može da krene.
Hajde, konačno, da izađemo iz ove enigmatike.
Svake godine krajem juna okuplja se generacija gimnazijalaca koji su maturirali 1984. godine. To je „ludo” IV/6 – novinarski smer, u vreme kada je još bilo takozvano usmereno obrazovanje. Razredni starešina bio im je već najavljeni pofesor Đorđe Paunović (jedno vreme i direktor Prve gimnazije). Naravno, ni jedan susret ne prođe bez razrednog, koji je, sve se tako čini, podjednako brižan za svoje đake – sada kada su  pregurali pedesete godine, kao kad su bili srednjoškolci. Nije to samo crta starog kova učitelja, nastavnika, profesora, svejedno, već i nešto više od toga: prisnost koja traje tri i po decenije nakon poslednjeg školskog zvona u Gimnaziji.
E, ove godine „žurka” je bila u restoranu „Lovac” (nekadašnja kafana „Kod dve babe” u Svetozara Markovića).
- Skupili smo se, posedali za sto i, odjednom, svi ustaju. Gledam, od ruke do ruke ide kesa, stiže do mene, a unutra šešir. Onda svi u glas: „Vi ste naš profesor Kosta Vujić”!
Prošlo me je divno osećanje, jer znate šta znači kad vas bivši đaci oslove imenom čoveka koga nisu samo film i televizijske serije učinile velikim, već su oni samo verno odslikali jednog ljudinu od profesora, opisuje profeor Đorđe Paunović lepo iznenađenje na 35. susretu IV/6.
Šešir redovno nosi, a na pitanje da li je uvežbao njegovo daljinsko nabacivanje na sims prozora, odgovara: „Nadam se da ću do proslave 2020. naučiti i to”.
Profesor je od đaka dobio i knjigu „Prestoni Kragujevac”, autora Radomira J. Popovića, Aleksandre Vuletić i Predraga Ilića, sa posvetom: „S ljubavlju i poštovanjem, sve mangup do mangupa, IV/6, 35 godina kasnije”. Znači, opet nešto u vezi s profesorom Kostom Vujićem, koji je Jovana Cvijića, Miku Alasa, Jašu Prodanovića, Milorada Mitrovića i druge oslovljavao sa „sve mangup do mangupa”, uz dodatak „gospodo”!
 

Unučići u furuni


- Od svih odeljenja s kojima sam godinama radio ovo IV/6 novinarsko bilo je najspecifičnije, narodski rečeno – Bog ih je stvorio za sve. Bili su dobri đaci, lepo su se međusobno slagali, ali i snalažljivi, spremni za razne đačke zvrčke, rekao bih mangupčići, opisuje Paunović odeljenje kome je bio razredni starešina.
Ovde, međutim, postoji jedna jezička nedoumica. Naime, odeljenje je bilo „žensko”, jer je imalo samo sedmoricu mladića. E, sad, koliko je poznato, imenica mangup ili mangupčić nema ženski rod (osim ako to nije mangupčica), ali da ne ulazimo u detalje: zbirno su svi, ili skoro svi, bili mangupčići.
O tome profesor Paunović ima jednu lepu anegdotu. Njegovo novinarsko odeljenje bilo je smešteno u muzeju-učionici, koja čuva sećanje na streljane đake 1941, a kao detalj koji je davao autentičnost učionici bila je peć na drva koja nije korišćena. Kaže profesor, pozove ga jednog dana direktor škole Šuković i pita: „Dobro, Đorđe, šta ovi tvoji rade?”, na šta mu on ništa ne odgovara. Šuković nastavlja: „Furuna u učionici puna je unučića!”
- Kakvi unučići, pa još u furuni, zbunjeno pita Paunović?
- Pravi unučići, i puni i prazni, bezuspešno pokušava da objasni direktor razrednom, inače apsolutnom trezvenjaku.
Potrajala je ta priča dok Paunović nije shvatio da su „unučići” u žargonu flašica sa vinjakom, rakijom, vodkom.
U međuvremenu su „mangupčići” provalili da ih je direktor iztužakao kod razrednog i spremili se za očekivano „ribanje”.
- Ulazim ja u učionicu, sedam za katedru i ćutim. U odeljenju tajac. Ali nije dugo potrajao. Ustaje Dejan Đusić, predsednik odeljenske zajednice, i kaže: „Profesore, ovo se više nikada neće ponoviti”. I nije, seća se Paunović jedne od mnogih dogodovština  sa „novinarima”.
Njegova druga priča je o poslednjem školskom danu u Gimnaziji. Rekli su mi moji đaci da će kraj školovanja proslaviti piknikom u Šumaricama.
- Ja sam se saglasio sa tim njihovim planom, naravno, pozvali su i mene, mada sam i ja sam osećao odgovornost da moram da budem sa njima, da se ne desi ništa loše, iako je većina njih već bila stekla punoletstvo.
Pao je, dakle, dogovor da idemo u Šumarice, međutim na dan odlaska đaci saopštavaju razrednom da će poneti i pečenog ovna. I eto novog iznenađenja, koje je smislio Radoslav Ćatić Ćata, inače iz Masloševa, koji je za feštu spremio brava.
- Pa, kako ćemo s ovnom u Šumarice, pitam ih ja. Oni kažu – ovan je na ražnju, lako ćemo ga odneti. Međutim, ja odem kući po automobil i kažem im da me čekaju kod ulaza u Veliki park. Spakujemo ovna, ali oni donose i veliku kutiju piva, hleb i pravi kasapski nož, seća se profesor kada je bio prevoznik za đački piknik.
Smestili su se u šumarak preko puta spomenika Nadi Naumović. Kasapskim nožem deljali su ovna, zalivali pivom, bilo je baš lepo i veselo, ali i bez ijednog problema.
- Taman mislim sve je dobro završeno, kad mi oni saopštavaju novi plan: „Profesore, večaras idemo u ferijalac na kolače”. Dobro, idemo, znači opet idem i ja. Videli smo se u osam uveče. Nešto kasnije preko restoranskog telefona zove me supruga i kaže da su nam došli gosti iz Prizrena,  učitelji s kojima sam svojevremeno radio. Ja je zamolim da se pobrine o gostima, jer ja ne mogu da napustim kafanu. Otišao sam kući oko pola dvanaest. I to veče proteklo je onako kako su umeli da ga osmisle samo moji đaci i IV/6.
To je bio samo privremeni rastanak. Istina, susreti su proređeni na jednom godišnje na maturantskim proslavama, ali su zato još lepši i prisniji nego za školskih dana.
 

Uspešni ljudi

Od gimnazijskih mangupčića postali su pravi ljudi. Većina je završila raznorazne fakultete, koji mnogima danas, nažalost, nisu od neke vajde, jer kao i cela nacija – žive u stanju „snalaženja”.
Iz novinarskog odeljenja, po okončanim višim školama, novinarstvom se bavilo njih desetak, uglavnom u Kragujevcu. Međutim, pošto u gradu vlada medijski pomor koji sprovodi aktuelna gradska vlast, većina je morala da se mane pisanja i potraži posao od koga može da se preživljava. U struci je ostala Vera Janković, koja radi na RTS-u, u informativnoj službi Skupštine grada je Aleksandra Milenković (sada Tijanić), dok Dragana Milikić (sada Miletić) važi za glavnog konsultanta, ali i kritičara svog supruga Miroslava Miletića, Miće Turčina, najpoznatijeg KG voditelja.
Novinarstvom se više ne bave (ne svojom voljom) Sanja Stamenković, Dejan Đusić, Nebojša Veljković Guja odavno je skapirao da je bolje praviti led nego vesti, Suzana Radosavljević se, nažalost upokojila, Ivan Pajdić odavno nije u Kragujevcu.
Međutim, iz IV/6 generacija 1983/84, stasali su pravnici, profesori, jedan lekar, istoričarka umetnosti Mira Andrić (Pavićević) koja je godinama bila direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a sada je kulturni ataše u našoj ambasadi u Azerbejdžanu.
Njih dvoje (odvojeno) postali su farmeri, Ljiljana Vićentijević u Trnavi i Radoslav Ćatić u Masloševu, kao ekspert za tartuf, pse tragače ovih skupocenih gljiva i još što šta.
Dvoje iz generacije žive u SAD-u i Kanadi, dok su dve dame uplovile u politiku. Slavica Saveljić, diplomirani sociolog, i dalje je politički aktivna, dok je Nada Milićević izašla iz politike i posvetila se pozivu profesora nemačkog jezika. Inače, obe su svojevremeno bile ččanice Gradskog veća u Skupštini grada.
Sve ove podatke saznajemo od Dejana Đusića, koji nije više predsednik odeljenske zajednice. Kaže, tu funkciju preuzeo mu je Ćata, na način da ga sada zovu „samozvanac”.
Sledeći susret IV/6 biće dogodine, ali u Topoli, pošto će domaćica proslave biti Ljilja Vićentijević iz Trnave. Naravno, opet sa razrednim strešinom Đorđem Paunovićem – i sa šeširom na glavi. Neće se on ljutiti, jer kaže se s kim si onakav si. Znači, opet sve mangup do mangupa, gospodo.