Rusija je moja druga domovina
Nije lak život u inostranstvu, moraš da si od malo jačeg materijala da sve izdržiš, kaže Suzana, koja je ostvarila zavidnu karijeru u Moskvi, ali se uvek vraća Šumadiji i svojim korenima
Suzana Elenis, naše gore list, Šumadinka sto posto, kako za sebe kaže, ostvarila je san mnogih mladih ljudi, pa i više od toga. Ova mlada i uspešna žena napravila je karijeru u inostranstvu, obišla svet i sada živi na relaciji Batočina – Beograd – Moskva.
NJena životna priča je nesvakidašnja, neobična i govori o njoj kao osobi koja je svojim radom, zalaganjem i upornošću postigla uspeh kakav je za mnoge nedostižan. Ipak, ostala je ona ista Suzana, svoja na svome, samo mudrija i bogatija za životno iskustvo koje je godinama sakupljala na putovanjima, prilikom susreta sa mnogim poznatim ličnostima, u poslovnim kontaktima.
Sreća je u malim stvarima
Potekla je iz skromne, poštene radničke porodice, a njeni roditelji su se mnogo trudili da reše osnovne egzistencijalne probleme. Ekonomska situacija devedesetih godina bila je jako loša i Suzana je osećala strepnju roditelja.
- U Moskvu sam otputovala turistički sa 22 godine. Nisam planirala da živim u inostranstvu, ali čim sam sletela na aerodrom nekako sam znala, imala sam osećaj da ću tamo ostati. Bila sam željna znanja i čvrsto sam rešila da tamo nastavim svoj život. Uvek sam verovala da dovoljno jaka želja sama sebi uklanja prepreke, priseća se Suzana.
Imala je sreće da upozna važne poslovne ljude, da izgradi karijeru i što je najvažnije da radi posao koji voli. Priznaje da nije lak život u inostranstvu i da „moraš da si od malo jačeg materijala da sve izdržiš”. Nema tamo više mamine kuhinje i podrške roditelja – okrenut si sam sebi. Srećom, Rusi su narod koji nam je blizak, imaju toplinu u sebi i osećaj da pomognu drugom.
Ipak, ostala je verna svojim korenima. Šumadija je lepa i kako kaže imala je sreću da se rodi u ovom kraju. NJeni preci žive ovde vekovima i njeno odrastanje obeležio je duh zdravomislećih seljaka koji su u materijalnom smislu bili veoma skromni, ali je
njihov način života bio lep, jednostavan i iskričav.
- Sreća je u malim stvarima - slatko od dunja, kafa, domaća rakija, hleb sa plotne moje baba Anke koja je bila anđeoski lik tokom mog odrastanja. Uz mene je uvek bila moja majka koju ne samo ja, već i moje blisko okruženje smatra nepresušnim izvorom pozitivnih misli i ideja. Ona ljudima prilazi sa dečjom iskrenošću i taj njen dar, na žalost ili na sreću, nisam nasledila. Nasledila sam kreativnost i umetničku crtu, iskrena je Suzana.
Spletom okolnosti, što bi rekao Bajaga - da l’ je to sudbina, il’ ko zna šta li je - pronašla se u Rusiji. Ruski govori na nivou maternjeg jezika, čita i piše na ruskom, a po nešto i prevede kad ima vremena. Bila je dugogodišnja urednica časopisa „Lider” koji je izlazio u Moskvi od 1998. godine. Štampan je četiri puta godišnje i u početku je to bio finansijski isplativ projekat, koji je sa entuzijazmom prihvaćen od strane srpske zajednice u Moskvi. Časopis je bio dvojezičan i tokom 15
godina postojanja izdato je ukupno 55 brojeva u punom koloru.
- Tematski sam morala da pravim kompromise, pa je bilo komentara da je
više reklamnog nego edukativnog sadržaja, ali to je problem sa kojim se svi u
izdavaštvu susreću. Redakcija je bila mešovita, više Rusa nego Srba. Najveći
doprinos razvoju „Lidera”, uz moju malenkost, dala je Julija Nikolajevna
Lisickaja, moja kuma i dugogodišnja zamenica koja se bavila prodajom i to
je odlično funkcionisalo. Naš tiraž je bio 3.000 primeraka i sve bi se prodalo već u pretplati. Ne bih zanemarila ni rad ostalih saradnika, bilo ih je od pet do sedam, u zavisnosti od perioda i obima posla. „Lider” je izlazio sve do 2014. godine, kada je intenzivnije počela moja saradnja sa multinacionalnom korporacijom „Zepter”, priča naša sagovornica.
Saradnja sa „Cepterom”
Poslovnu karijeru nastavila je u „Cepter” studiju u Moskvi, gde je voditelj emisije i snima priloge po svojoj želji koji se emituju na kanalu „Cepter Rusija”. Suzana kaže da u ovom poslu ima priliku da ispolji svu svoju kreativnost i da u prostoru od sedam hiljada kvadrata u elitnom delu Moskve ugosti najznačajnije ličnosti ruske javne i političke scene, a da o logistici uopšte ne razmišlja. To sa „Liderom” nije mogla. Tvrdi da i dalje radi svoj posao, samo što se više ne zove isto. Sve je
podignuto na mnogo viši nivo, a njena samostalnost i nezavisnost nije ugrožena.
U studiju je ugostila mnoge poznate ličnosti sa javne scene u Rusiji. Do sada nije bila u prilici da razgovara sa ruskim predsednikom, ali jeste sa jednim brojem ljudi iz njegovog okruženja. Tako na primer, sa ministrom regionalnog razvoja Igorom Sljunajevim uradila je intervju 2013. godine. Kasnije je to ministarstvo ugašeno, a on je premešten na mesto zamenika gradonačelnika Sankt Peterburga, što je takođe visoka dužnost s obzirom na federalni značaj grada. Prošle godine razgovarala je sa
legendarnim ruskim hokejašem Aleksandrom Jakuševim, aktivnim u noćnoj hokejaškoj ligi, koji povremeno igra hokej sa predsednikom Rusije.
Nikitu Mihalkova, poznatog ruskog glumca i režisera, takođe je intervijuisala. Inače, njega predsednik posećuje u porodičnoj kući Mihalkovih na Nikolinoj gori.
- Iz tih susreta stvarala sam sliku o prvom čoveku Rusije, ne propuštajući priliku da svoje goste pitam o utiscima, priča Suzana. Ona napominje da bi volela da upozna Dmitrija Rogozina koji je u ovom trenutku direktor „Roskosmosa” i Sergeja Ivanova koji je dugo bio šef predsedničke administracije i zvanično je jedan od predsednikovih najbližih prijatelja.
Nisu svi susreti uvek bili prijatni, kako sama kaže, bilo je i napetih. Kao posebno intenzivan izdvaja kontakt koji je sebi nametnula kroz posao sa Milanom Roćenom, ministrom spoljnih poslova Crne Gore i dugogodišnjim savetnikom Mila Đukanovića. On je dugo bio u Moskvi na visokim pozicijama i mada se ideološki nikada nije slagala sa njim, poštovala je njegov fanatizam i energiju. On je časopis „Lider”, koji je uređivala, uručio tadašnjem ruskom patrijarhu Alekseju drugom, a Suzana je plakala
dok je ovo gledala na televiziji.
- Dobro znam kako su izgledali prijemi u ambasadi dok je on bio ambasador. To se nikada više nije ponovilo. Srbiji, žao mi je što to moram da kažem, fali takav čovek u Moskvi. Mi kao da namerno šaljemo ljude bez ličnog stava i volje, kao da je to ambasada u Tanzaniji, a ne u Rusiji. Slavenko Terzić je divan čovek, poštujem ga, veliki je intelektualac, ali on je morao da radi u zadatim okvirima. Lazanski je vojni analitičar koji je obukao partijski dres. Ima li on svest o
slobodi? Koliko ga Rusi cene - pitajte ih, kaže bez zadrške naša sagovornica.
Mnogo poznanika, malo prijatelja
Tokom boravka u Rusiji suretala se uglavnom sa poslovnim svetom i odlično se snalazi u tome, ali na pitanje ima li prijateljstava u tom okruženju, odgovara da je tek nedavno shvatila da je ti ljudi, zapravo, iscrpljuju. Kaže da su oni željni društvenog priznanja, ali da je taj proces stvaranja bogatstva suprotan osećaju sreće i da nije primetila da su baš mnogo srećni.
Napominje da ima širok krug poznanika, ali veoma mali broj prijatelja i misli da proces prijateljstva ne treba forsirati. Saradnja sa Cepterom posebna je priča. Poznaju se skoro 20 godina i Suzana kaže da bi on bio sjajan lekar da nije biznismen. Ima potrebu da pomaže ljudima, pametan je i sistematičan. Energijom i vizijom odskače od standarda na koje smo navikli. Možda zvuči čudno, ali ceo taj veliki sistem koji funkcioniše u 50 zemalja oslanja se na energiju i resurse tog čoveka.
Strast za upoznavanjem drugih kultura i civilizacija vodila ju je u razne krajeve sveta.
- Putovanja su bila moj beg u snove. Srećna sam dok listam fotografije i sećam se predivnih predela, divnih događaja i ljudi. Ni jednog trenutka ne žalim za potrošenim novcem, iako ga nikada nisam imala previše. Novac dođe i prođe. Ono što ćemo poneti sa sobom, to su sećanja i naša dobra dela, ako ih je bilo.
Proputovala je kroz 46 zemalja, a po njenom priznanju najlepše joj je bilo u Jerusalimu i tamo bi se uvek vraćala. Jako joj se dopala Skandinavija, a među azijskim zemljama posebno izdvaja Japan. Amerika je ne privlači, mada tamo ima bliske prijatelje i pozive da ode kod njih.
- Najtužnija zemlja su Filipini i ta poseta je ostavila gorak utisak kod mene. Kad iz Japana, koji je civilizacijski daleko iznad nas, stignete na Filipine, gde caruju beda i dečija prostitucija onda je to strašno. U hotelu gde sam boravila imala sam prilku da vidim ljude koji su dovodili decu u svoje sobe, sa neskrivenom tugom se priseća Suzana ovog putovanja.
Kada se zasiti svega i poželi da nađe mir Suzana se vraća u svoju vikendicu u selu Turčin kod Batočine, na porodično imanje koje je obnovila i koja je veliki kontrast Moskvi i Beogradu. Iako je dugo van svoje zemlje ne misli da neko ko ode u inostranstvo beži od svojih korena.
- Moja majka je sa Bešnjaje. Ja sam Šumadinka sto posto. Obnovila sam ovo porodično imanje i to smatram nekom rezervnom strategijom za budućnost, završava Suzana svoju priču.
Gordana BOŽIĆ
SUSRET SA EPISKOPOM GRIGORIJEM
Svetionik vere
Od svih poznanstava i kontakata Suzana se uvek u mislima vraća na kratkotrajno, ali upečatljivo poznanstvo i druženje sa episkopom diseldorfskim i nemačkim Grigorijem u Trebinju. To je jedan od susreta koji joj se trajno urezao u sećanje.
- Vladika i njegovo sveštenstvo bili su divni domaćini meni i protinici Danijeli Marković, mojoj bliskoj prijateljici. Bile smo počastvovane što nas je vladika uvrstio u svoje goste povodom večere na Crkvini. Pamtim to veče po naboju emocija, lucidnim komentarima. Tom prilikom upoznala sam i Emira Kusturicu. Episkop je jedno toplo biće, spremno da svakog zagrli, podigne, ohrabri. On je dirljivo brižan. Mislim da ni jednog trenutka ne misli o sebi, što je odlika pravog
hrišćanina. Ne znam da li znate taj detalj iz njegove biografije, ali on je kao
trogodišnji dečak ostao bez oslonca, bez oca, i praktično je čitavog života oslonac drugima. Kasnije sam ga videla još dva puta, na odbrani njegovog doktorskog rada na Bogoslovskom fakultetu i na Sajmu knjiga prošle godine u Beogradu. Svima savetujem da čitaju knjige koje vladika piše.