Osnovna škola „Prota Stevan Popović” iz Čumića postaće uskoro jedna od šest škola u Srbiji koje su se upustile u obrazovni turizam. Čelni ljudi sela i škole kažu da je ovo način da se deca iz Srbije i sa celog Balkana upoznaju sa Šumadijom, ali i način da škola zaradi i deci pruži uslove za učenje kakve imaju školarci u gradskim školama. 

Zbog toga su lane meštani Čumića preneli staru protinu školsku zgradu iz 1792. godine i postavili je tri kilometra dalje, kraj nove škole. 

Vlasnica te kuće je bez ikakve nadoknade dala upravi škole pravo da je premesti i tako ujedno zaštiti od potpunog propadanja. Nastavnik likovnog vaspitanja Stevan Maksimović kaže da je vlasnica jednostavno prepoznala i razumela šta oni žele. Onda su meštani na isti način u dvorište doneli i mlekar, ambar, kačaru i koš, koji će sa prastarom školom činiti etno selo. To će biti mesto na koje će dolaziti učenici iz cele Srbije da bi putovali kroz vreme- pisali na voštanim pločicama i bavili se umetnošću i naukom onako kako nikada nisu imali prilike. 

Kad se selo složi 

Seoska škola u Čumiću jedina je samostalna, odnosno nije istureno odeljenje neke druge škole. Ovo je najstarija seoska škola u Srbiji! Aleksandar Jovanović, direktor škole, podseća da je seoski prota Stevan Popović šumadijske osnovce učio još 1792. godine i to u svojoj kući, koja je bila na tri kilometra od sadašnje škole. Meštani Čumića rešili su školu da sačuvaju i preneli je, gredu po gredu.  

- Kada su majstori ovu kuću rastavljali shvatili su da je ona već jednom seljena, da su grede bile deo neke pređašnje kuće, što znači da su stare oko 250 godina! Koliko smo bili detaljni, preneli smo i čuvarkuću koja je bila na krovu, pola veka na istom mestu. Meštani Čumića su sačuvali istoriju za našu i decu cele Srbije, kaže Jovanović. 
Kada je prošle godine protina kuća stigla u dvorište škole, rodila se ideja o etno selu i obrazovnom turizmu.  

- Meštani su nam onda poklonili mlekar, kletu (zasebna kuća, spavaća soba), kačaru (zgrada u kojoj se čuvaju kace), koš (za čuvanje kukuruza, krompira…), ambar (skladište žita ili stične hrane). Protina kuća biće muzejski deo, a sve druge zgrade učionice za decu koja će nas posećivati, kaže Jovanović. 

Premeštanje objekata do sada je koštalo oko 10.000 evra, a da se nabave i premeste još tri velike kačare i opreme učionice biće potrebno još toliko. Novac za ono što je do sada uređeno prikupilo je seosko zavičajno udruženje, a najveću zaslugu ima Jela Balfanz koja je sa mužem donirala značajnu sumu. Ona je rođena u Čumiću, a radni vek je provela u Nemačkoj gde se i udala za Nemca. 

- Sada živim u Čumiću, gradim kuću i čekam supruga, da penzionerske dane provodimo ovde zajedno. I sama sam išla u ovu školu, ali u komunističko vreme, pa niko od nas nije znao ni za protu ni za činjenicu da imamo najstariju seosku školu u Srbiji. Saznala sam to kada mi je stigao poziv za proslavu 220 godina postojanja škole. Mislila sam da je neka greška. Kada mi je direktor sve objasnio i kada sam videla šta želi i on i komšije, rešila sam da pomognem. Pozvala sam muža koji je u Nemačkoj i jednostavno mu tražila novac.

Bez reči nam je 2.500 evra poklonio, isto toliko dao na zajam, kaže Jela, dok u školi dodaju da je ova žena donirala više, te da bez nje škola ne bi imala ni kosilicu za travu.  

Đački vremeplov 

Obrazovnim turizmom bavi se samo pet škola u Srbiji, a škola u Čumiću je najmanja. Direktor kaže da je kolektiv spremio za decu, svoje goste, vrlo zanimljiv program, kakav nema ni jedna druga škola u državi. 

- Deca koja ovde dođu na jedan dan boraviće u četiri kačare pretvorene u učionice, nalik na protine. Učiće  kako se piše na voštanim tablicama. Deca su nekada pisala u vosku slova, pa je prota to pregledao, a onda pločice zagrevao na sveći da ih izravna i da bi deca mogla ponovo da pišu. Naši gosti će slikati na panjevima lipe. Ovde će se baviti reciklažnom umetnošću, ali i avio modelarstvom. Učiće i da prave instrumente na tradicionalan način. Interesantno je da će učiti i izvođenje narodnih pesama na tradicionalan način, onako kako je nekada bilo u Šumadiji. Biće ukupno desetak programa u nekoliko ambijentalnih učionica u zgradama starim po vek ili dva, kaže Jovanović. 

Sve kuće koje su do sada prenete u dvorište škole dobijene su na poklon od meštana Čumića. Doneli su ih i postavili, ko drugi nego meštani Čumića. Tim čini šest ili sedam udarnika. Oni odlaze na mesta gde su trošne vekovne zgrade, rastavljaju ih u delove, popisuju svaki deo, i svaki na novoj lokaciji mora da bude tamo gde su ga ruke majstora postavile  prvi put, pre vek ili dva. Obrazovno etno selo u Čumiću zvaće se "Protino selo".

U ovo etno selo uloženo je deset hiljada evra. Potrebno je još toliko da bi obrazovni turizam zaživeo onako kako je zamišljeno.

Škola u Čumiću ima 136 đaka, što znači da ovo nije mesto na izdisaju. Roditelji zdušno pomažu sve akcije dece i nastavnika, te tako odgajivači cveća iz sela svake godine doniraju rasad školi kako bi dvorište bilo uređeno. Kada učenici učestvuju u humanitarnim akcijama, skoro svi voćari priskoče u pomoć sa jabukama i šljivama. Zbog izuzetnih rezultata i jedinstvenih akcija ova škola je prošle godine na Dan državnosti nagrađena ordenom drugog stepena ukazom predsednika države.