Oči ostale gladne Stokholma
U hrišćanskoj crkvi, kojoj pripadam, gostoljublje se smatra jednom od najvećih ljudskih vrlina. Čak se ikona Svete Trojice koja prikazuje tri anđela za trpezom drugačije zove „Gostoljublje Avramovo“. Hrišćani prave razliku između vrlina koje se ispoljavaju iz ljubavi i vrlina koje se ispoljavaju iz dužnosti, obaveze, straha, želje za nagradom...
Moj švedski domaćin, kragujevački pesnik Zoran Lekić Leka, sve goste, a naročito one koji sa njim dele strast prema putovanjima, dočekuje sa mnogo ljubavi. Mogu slobodno reći da sam tokom puta kroz Skandinaviju više bila sa njim u vezi nego sa porodicom. Svakog dana je brinuo o mojoj dobrobiti.
Navršava se 30 godina od kako je Leka otišao u Švedsku. Sada ima punih 66 godina i u penziji je, ali i dalje radi kao vozač ambasadora Nigerije u Švedskoj. Ovaj posao omogućava mu da upoznaje zanimljiva mesta i ljude. Upoznao je i moju omiljenu nigerijsku književnicu Čimamandu Ngozi Adiči. I sam se bavi pisanjem. Do sada je objavio četiri zbirke pesama: „Puž golać“, „Tragovi“, „Gvozdeni petao“ i „Bioskop Kragujevac“. Oženjen je Finkinjom Ulom, koja je zubarka i imaju ćerku Jovanku. Ula
je toliko smerna, tiha a dobra žena, da mi se učinilo da su u pravu oni koji kažu da se introvertni Finci razlikuju od ekstrovertnih u tome što ovi prvi gledaju u svoje cipele, a ovi drugi u tvoje. I to sam naučila na ovom putovanju.
Nisu ratovali od 1814.
Malme je bio moja prva destinacija u Švedskoj, mada smo se tu zadržali koliko da švedski graničari izvedu iz autobusa jednog momka sa sumnjivim ispravama. Učinili su to sa toliko ljubaznosti, kao da traže dozvolu od njega samoga, da je za mene, naviklu na neljubazne srpske i mađarske graničare, ovo bilo iznenađujuće.
Do Malmea smo iz Kopenhagena stigli čuvenim mostom Eresund, ili Oresund (kako ko čita) koji jednim delom uranja u vodu. Prvi prelazak preko tog mosta sam prespavala, probudila sam se kad smo isplivali na obalu, ali sam zato pri povratku u Kopenhagen bila budna i pažljivo pratila približavanje i ulazak u tunel koji vodi ispod vode. Kako sam već bila na sličnom zaranjanju ispod Lamanša kada sam putovala za London, ovo mi je donelo samo kratkotrajno uzbuđenje.
Sledeće buđenje mi je bilo u ranu zoru kraj jezera, za koje sam mislila da je more. Osam odsto Švedske koja je po površini peta zemlja u Evropi, prekrivaju jezera. Zanimljivi su mi i švedski putevi na kojima nema gužve kakva se viđa u kontinentalnoj Evropi. Na putevima je toliko kružnih tokova da mi se čini da su ih Šveđani i izmislili.
U jednoj anketi mladi Šveđani o svojim sunarodnicima kažu da su zavidni, kruti, neiskreni, ksenofobični, ali i vredni, mirni, pošteni, ljubitelji prirode... Ake Daun, poznati švedski etnolog, kaže za Šveđane da oni „izgleda da nemaju tako jake emocije kao drugi“. Jedna su od onih zemalja čiji su se narodi od najkrvoločnijih u prošlosti pretvorili u izrazito miroljubive, što je fenomen o kojem smo Goran Petković i ja pričali u Danskoj. Švedska nije ratovala od 1814. godine.
Moj utisak o ovoj zemlji je da je urbanija od Danske. Svi gradovi kroz koje smo prošli: Malme, Helsingborg, Geteborg, Stokholm... su metropole. Stokholm se stalno izgrađuje, priča mi Leka, dok me vozi da vidim najzanimljivije delove grada. Jedna od prvih zgrada koju sam videla je čuveni Dramaten, švedsko nacionalno pozorište u art nuvo stilu, u kojem su svoje predstave postavljali August Strindberg i Henri Ibzen.
Ispred pozorišta u jednom ćošku je statua poznate švedske glumice Margaret Krok. Kažu da je na tom mestu stajala i pušila na pauzama.
Đuka, Jovankin momak, poveo me je da joj opipam stomak, što radi većina turista i da se uverim da je topao! U blizini je Put na plaži (u prevodu), gde je u zgradi broj 7 bila ambasada Jugoslavije 1971. godine kada je u njoj ubijen ambasador Vladimir Rolović. Leka me vodi da vidim i to mesto, baš kao što mi docnije pokazuje i mesto gde je, pre par godina, jedan terorista upao kamionom u pešačku zonu i gazio ljude. Sada su na ulazu u tu ulicu postavljene visoke statue lavova.
Vozimo se da vidimo i „Stokholmsko oko“, odnosno Eriksonovu kuglu, najveću sferičnu zgradu na svetu. Sada se u njoj održavaju hokejaške utakmice i svetski koncerti, a pruža i odličan panoramski pogled na grad. U Stokholmu koji leži na Baltičkom moru, ali i na jezeru Milaren, ima mnogo dobrih mesta za uživanje u panorami.
Univerzitet nastao 1477.
No, pre nego što nastavim da uživam u ovom gradu Leka me vodi da vidim Upsalu, univerzitetski grad koji se nalazi na 70 kilometara od Stokholma, u kojem je svoje detinjstvo proveo Ingmar Bergman i potom to ovekovečio u mom omiljenom filmu „Fani i Aleksandar“. Upsala je svoj univerzitet dobila još 1477. godine.
Zaustavljamo se kod Zamka kraljeva gde se tog dana odvijaju biciklističke trke. Da mi je neko rekao da ću u sred Upsale jesti leskovački roštilj ne bih verovala. Ipak, jedan od kamiončića za prodaju hrane, koji su omiljeni u ovom delu sveta, nosi naziv „Balkanska klopa“. Vlasnik je Beograđanin koji već 50 godina živi u Švedskoj, a majstori za roštilj su mu, naravno, Leskovčani. Prodavačica mi objašnjava: „Mi prvo stavimo na lepinju ajvar, pa onda malo paradajza, pa pljeskavicu, onda luk, i na
kraju urnebes salatu“. Nije da sam neki lokal patriota, ali bio je to svakako jedan od najukusnijih obroka na mom putovanju.
Odavde nastavljamo ka Domkirke iz 11. veka, sedištu Luteranske crkve u kojoj je sahranjen i švedski mistik Emanuel Svedenborg. Od Svedenborgovog sarkofaga meni su zanimljivije dve pravoslavne ikone koje zatičem u ovoj crkvi, rekla bih – ruski rad. Ipak, Upsala je poznata i kao grad satanista, navodno se ovde nalaze neki njihovi žrtvenici. Kako je među prvima legalizovala gej brakove, smatraju je i gej prestonicom Švedske.
Iz Upsale odlazimo za Sigtunu, živopisni srednjovekovni centar Švedske sa malim brvnarama restoranima, muzejem, bioskopom, gradskom kućom...nešto slično našem Mećavniku. Ovde se, kažu, kovao prvi Švedski novac. Krajolikom dominira Marijina crkva koja je nekada bila sedište dominikanskog manastira, oko kojeg je staro groblje. U blizini su ruševine još nekih crkava, kao i runsko kamenje koja tradicija dovodi u vezu sa Vikinzima. Sigtuna, naime ima važnu ulogu u nordijskoj mitologiji. Prema
poznatim vikinškim sagama ovde je bilo sedište boga Odina, koga u nordijskoj mitologiji povezuju sa mudrošću, isceljenjem, smrću, ali i runskom azbukom. Prema tradiciji, baš na ovom mestu nalazio se veliki hram gde su se u čast boga Odina žrtvovali ljudi. Ko je pratio seriju „Vikinzi“ zna ponešto o tome.
Našu malu ekskurziju izvan Stokholma završavamo u Drotingholmu, gde se nalazi kraljevska palata u kojoj živi moj „kolega“(završio je političke nauke, uz istoriju, sociologiju i ekonomiju), 77. godišnji kralj Karl XVI Gustav. Stokholmsku kraljevsku palatu, koju ćemo takođe obići, koristi kao svoju kancelariju. Neposredno pred naš dolazak na Drotingholm se obrušio pljusak što ga je učinilo neobično pustim za kraljevske palate i dvorišta kojima obično šeta mnogo turista. Obilazimo ogroman park i
čuvene kineske paviljone.
Na povratku u Stokholm Leka mi pokazuje kamere kojima se beleži svaki ulazak automobila u uže gradsko jezgro i, naravno, naplaćuje. Stokholm je poznat i po najskupljem javnom prevozu. Inače, u ovom gradu, baš kao i u celoj Skandinaviji, skoro sve je digitalizovano. Većina plaćanja se vrši preko aplikacija na mobilnim telefonima. Mnogo toga funkcioniše na dugme ili pomoću senzora. Kada mi je rekao da će mi bukirati smeštaj koji se plaća samo 20 evra za noć, ko zna šta sam očekivala, ali
sigurno ne da se pametni računar za buking nalazi u hodniku zgrade Lekinog naselja gde on samo ukuca datume i time za te datume rezerviše zajedničku garsonjeru koja služi svim stanarima za smeštaj gostiju.
Na isti način se bukira zajednička sauna, kao i zajednička prostorija u kojoj se nalaze mašine za pranje i sušenje veša. Lekino naselje je jedno od elitnijih o čemu svedoči i to da je na uglu njegove ulice celu jednu zgradu kupio sebi i poznati fudbaler Zlatan Ibrahimović. Za kratko vreme mog boravka u Skandinaviji toliko sam se i sama navikla na upotrebu novih tehnologija da mi se događalo da stojim ispred vrata i čekam da se otvore, ne primećujući da treba da pritisnem kvaku.
Sve vrvi od turista
Ula me vodi da vidim Stokholmsku javnu biblioteku. Nakon arhitektonskog čuda „Crnog dijamanta“ u Kopenhagenu, teško da sam mogla da zamislim da ću videti nešto još zanimljivije, a to je ova biblioteka u Stokholmu, prva u svetu koja je primenila koncept otvorenih polica, gde posetioci mogu da pristupe knjigama bez potrebe da traže pomoć od bibliotečkog osoblja. Ovde je smešteno preko dva miliona knjiga i isto toliko audio traka. Svaka knjiga ima čip, koji se skenira na odgovarajućim mašinama,
tako da se svaki član biblioteke sam zadužuje i razdužuje.
Jovanka, koja u Stokholmu studira astro fiziku, pokazuje mi i Švedsku kraljevsku biblioteku u kojoj ona uči. Osim prostorija u kojem se pregleda stara štampa i filmuju članci, kakve sam do sada viđala samo u filmovima, ovde me najviše impresionira Kodeks Gigas. U Švedskoj kraljevskoj biblioteci se, naime, čuva najveći srednjovekovni iluminirani rukopis poznat i kao Đavolja biblija zbog neobičnog portreta đavola na jednoj strani i legende oko njenog stvaranja. Ovaj manuskript sadrži kompletnu
Vulgatu kao i druge spise na latinskom jeziku. Poreklo mu je češko iz benediktanskog manastira.
Ništa manje me nije impresionirao ni čuveni Vasa muzej u Đurgardenu. To je primer kako se ni iz čega može napraviti izvanredan muzej. Vasa je ogroman ratni brod koji je potonuo 1628. godine na svom prvom putovanju. Ležao je na dnu mora do 1961. kada je počelo njegovo vađenje, a od 1990. godine smešten je u ovaj muzej koji ima tri nivoa sa kojih se može detaljno pogledati brod ali i rekonstruisati cela priča o ljudima koji su bili na brodu, potonuću, vađenju...
U blizini je muzej švedske pop grupe „Aba“, zatim zabavni park „Grane lund“ i mnogi drugi muzeji od kojih izdvajam Skansen. Skansen na čak 30 hektara prikazuje nekadašnji život Švedske. Svi zaposleni su u tradicionalnim nošnjama i rade ono isto što se radilo pre par vekova. Tako, recimo, ovde možete zateći pralju koja sedi na seoskim kolima i pere veš i peva divnu švedsku narodnu pesmu. Ovde se održavaju razni folklorni nastupi, a od značaja je što je deo muzeja Skansen i zoološki vrt za
decu, gde se može videti i pravi los.
Od svih skandinavskih prestonica Stokholm je najživlji. U Starom gradu ili Gamla stanu, u kojem se nalazi i zgrada u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada, sve vrvi od turista koji su ispunili trgove, pabove i male, slatke, prodavnice uglavnom nacionalnih proizvoda. Ovde se nalazi najuža ulica u gradu, Vikinški restoran, te kafić u kojem se uz živu muziku zabavljaju isključivo oni stariji od 70 godina, kao i mnogi gej barovi.
Ja Gamla stan obilazim sa već pomenutim Đukom, momkom iz Temerina koji je u Švedsku došao pre dve godine i još uvek radi na crno. Kao da sluti šta volim, vodi me u jedan živopisan bar sa živom muzikom, gde se upravo priprema nastup. Ovde bih se rado duže zadržala, ali je Leka te večeri nameran da nas odvede kod Puše, svog druga iz osnovne škole, koji takođe živi u Stokholmu, a Ula nam sprema lososa za večeru.
Konačno te večeri upoznajem i Pušu, koji je koji sat ranije slomio ruku dok je sa grupom Srba, kojih inače ima 30.000 u ovom gradu, igrao fudbal. Ipak, ne žali, kaže zabio je pre toga četiri gola.
Posle par dana produžavam za Oslo i znam da će mi oči ostati gladne Stokholma. Držim da je to neka vrsta putničkog „stokholmskog sindroma“.