Srećni i u tuđim patikama
Vesna i Zoran Radovanović dobili su sedmoro dece, iako nikada nisu imali naročite uslove za život. Od kada je glava porodice ostao bez posla u „Zastava kamionima” situacija se pogoršala, ali su nastavili da uvećavaju porodicu, i nažalost, završili na socijali. To, međutim, nije skinulo deci osmeh s lica, jer su zadovoljni onim što imaju
Put nas vodi u Baljkovac, u devetočlanu porodicu Radovanović. Stižemo do autobuske okretnice, tu prestaje i asfalt i počinje makadam. Autobus ne saobraća dalje na ovu stranu. Još malo se ide tucanikom i skreće ka uzvišenju, gde je smeštena porodična kuća Zorana i Vesne Radovanović, koju je Zoran nasledio od svjih roditelja. Domaćina ne zatičemo kod kuće, iako smo najavili dolazak, jer je morao da ide da nadniči, kako kaže njegova supruga, sa bratom lije „štampani” beton.
Najstariji sin Jovan (19) bio je na stručnoj praksi – završio je stolarski zanat. Marko (17) je treća godina srednje škole – uči za bravara zavarivača. On nam se pridružio kasnije, po povratku sa nastave. Vratio se iz škole sa natovarenim džakom koncentrata na ramenu. NJegovog mlađeg brata Stefana (14) nismo videli zbog školskih obaveza. Zatekli samo samo njihovu četrdesetogodišnju mamu sa najmlađim ukućanima: Sarom (10) - četvrti razred OŠ „Dragiša Luković Španac”, Ivanom (7) – prvi razred,
Ignjatom od četiri i po i Lazarom od nepunih godinu i po dana. On još nije prohodao, ali ni prestao da doji. Kao junak iz crtaća „Kića” brzo puzi na guzi po celom dvorištu, ne smeta mu što je strmo i ponegde kamenito. Na trenutak se uspravi na nožice, ali odmah seda na zemlju.
U dve odvojene kuće, ne mnogo funkcionalne, sa ukupno tri odeljenja, odvija se život ove devetočlane porodice. Imaju kupatilo, veš mašinu, koja je i jedina odmena domaćici. Najstariji sin ima svoju sobu, u odvojenoj staroj kući. Druga dvojica većih dečaka u drugoj kući dele sobu, ali imaju odvojene krevete. Svi ostali spavaju u sobi sa tatom i mamom, a Lazar u krevecu.
Posle četiri dana poznanstva – u brak
- Supruga Zorana upoznala sam preko brata iz familije i njegove supruge, koja je živela u trećoj kući od nas. Tri dana samo se znali, četvrti uzeli. On je bio osamnaest godina stariji od mene. NJegova majka nije bila za to. Bilo ih je već sedmoro u kući. Ona se ubrzo razbolela i preminula. Jovan (najstariji sin) tada je imao svega sedam meseci. Ostali smo na kraju u kući samo suprug i ja, kaže Vesna.
Priča da je nju život šibao. Očuvali su je baba i deda u Starom selu, u Sugubini, zato što je majka ostavila kao bebu od svega tri meseca. Preudala se za drugog i više nije marila za nju. Posle se ponovo udavala i tako su postajale sve dalje. Viđale su se retko, obično za slavu - par puta godišnje. Danas se čuju povremeno telefonom, ali sve ređe dolazi u posete. Poslednje godine uopšte nije ni dolazila na slavu, niti je videla najmlađeg unuka. Vesna priznaje da joj je uvek manjkala majčinska
ljubav i toplina. Pošto je bila jedinica, obećala je sebi kada se bude udala da će imati puno dece. I ispunila je to obećanje, s tim što su Gigi i Lazar, kako kaže, došli neočekivano u njihov život. A njen suprug je imao rođenu sestru, tako da ne potiču iz mnogočlanih porodica.
Vesna nikada nije radila. Pozvali su je samo jednom iz Nacionalne službe zapošljavanja na razgovor - za radno mesto čistačice, međutim primili su nekog drugog, jer je posle tog razgovora više nisu kontaktirali.
Danas žive od socijalne pomoći od 21.000 dinara, ali bez prava na dečiji dodatak, jer nisu raščišćeni imovinski odnosi u suprugovoj familiji. Sve se još uvek vodi na pradedu i pretke, tako da dok se to ne reguliše, sa naslednicima i definiše šta je čije, nema dečjeg dodatka. A volja naslednika i ne postoji. Od Crvenog krsta, kaže naša sagovornica, takođe nisu videli vajde.
Ona sezonski ide u šumu bere kupine ili pečurke, povede i decu sa sobom ne bi li, kako kaže, sastavili kraj s krajem. NJen dan počinje u pet-šest sati izjutra. Uz kafu ispraća supruga na posao, deci sprema doručak, posprema po kući dok ne poustaju. U pola sedam već kreće u štalu da nahrani svinje i kokoške, onda budi klince za školu.
Pošto odu, kreće da sprema ručak, opere sudove, veš... Kad se deca vrate iz škole radi s njima domaći i pomaže im da uče. I tako do pola sedam uveče ne staje. Svaki dan joj je kao preslikan. Ne zna za godišnji odmor. Nigde nikada nisu išli. Deca čak ni na ekskurzije sa školom, osim Marka jednom besplatno, što mu je razredni omogućio u prvoj godini srednje škole. Sara i Ivana nigde još uvek. Preko Centra za socijalni rad samo jednom su Marko i Jovan išli na Goč, kada su bili mali, samo zato
što su neka druga deca odustala i to je praktično sve. Život im se sveo na relaciju od škole do kuće i obratno.
Neki društveni život i nemaju. Dođe po neki drug deci, igraju fudbal, slušaju muziku s telefona. Devojčicama po koja drugarica, mada malo dece ima u njihovom kraju. Samo desetoro đaka na dve učiteljice od prvog dio četvrtog razreda.
- Mnogo je teško živeti bez stalnih primanja. Jedva izlazimo na kraj. Moja deca nikada nisu kupila patike i garderobu, nose što im daju drugi i nasleđuju mlađi od starijih. Jedino najstariji sin radi po šumi i nešto zaradi, pa može nešto sebi da priušti, recimo da kupi patike, pantalone, mobilni telefon, plati internet ili šta mu već treba, kaže Vesna.
U nekim situacijama škripelo je i za hranu. Priskočilo im je u pomoć jednom Udruženje Kragujevčanki, ali se ta članica, koja im je pomagala, iščlanila i više nema nikakve pomoći. Sada se snalaze kako znaju i umeju.
Često je prinuđena da pozajmi po hiljadu dinara da bi deci mogla da kupi hranu, pa da vrati čim joj stigne socijalna pomoć ili kada u kuću dođu pare od nadničenja. Isto tako pozajmi brašno ili nešto drugo od namirnica. Teško joj pada to moljakanje, ali šta će, deca ne znaju za sutra i ne smeju biti gladna.
Sporadična pomoć
Vesna kaže da nikada nisu imali konkretnu pomoć ni od opštine, ni od srodnika, pa ni od njene majke, koja se uvek pravdala da nema. Jedino su deca dobijala besplatne udžbenike, a sveske i ostali pribor su sami kupovali, baš kao i ove školske godine. Polovne rance su dečaci dobili od poznanika. Mnogo puta je u krevet gladna legla, a deci izdelila šta se zadesilo u kući, ponekada samo da zavaraju glad. Dešavalo se da Marko i Jovan odu na spavanje bez obroka, da bi ostavili hranu mlađoj braći i
sestrama, kaže drhtavim glasom. Dešavalo se da nemaju mleka, ona ode do prodavnice da zamoli da joj daju „na recku”, dok ne stigne neko primanje, ali kući se vrati poražena, jer kažu da ne smeju. U selu nema od koga da uzme. Ko ima krave neće da prodaje.
Inače, dečaci Marko i Stefan imaju i zdravstvenih problema. Prvi sa štitnom žlezdom, drugi srčanih, od rođenja. A Ivana s govorom, koji treba da se koriguje uz pomoć logopeda.
Majka kaže da druga je priča bila do 2014. do kada je suprug radio u „Zastava kamionima”. Fabrika je „pukla”, on ostao bez posla. Tužili su radnici fabriku, ali još uvek ništa od toga. Dobili su samo pretprošlog meseca 40.000 dinara zaostalog duga i to je bilo sve.
Vesna ne vidi da će u budućnosti njihov život teći u nekom boljem smeru i da će neka vrata da se otvore.
- Svaku nadu sam izgubila. Skoro je jedno udruženje održalo humanitarno veče i tražilo se da sva deca budu prisutna. Bili smo, ali od pomoći ništa. Rečeno nam je da će da nam pomognu da se prepokrije kuća i sredi kupatilo, ali ništa ni od toga. Od nešto para što je tog dana skupljeno doneli su nam samo hranu, kaže Vesna.
Najviše je boli kada mlađa deca komentarišu ko šta od njihovih vršnjaka ima, a oni nemaju. Pokušava da im objasni da nema odakle da im se to kupi. Neko razume, a neko ne želi da razume. Da bi prekratila agoniju kaže im utešno - sićiću do grada da pogledam. I na tome se završi, do neke naredne situacije.
- Recimo, Ivana nosi patike od prošle godine, nismo mogli da joj kupimo. nasledila ih je od Sare, a Sari je poklonila jedna devojčica. Stefan je malo više ljut kada nešto nema da mu se kupi, a kada nemaju da mu se daju pare za užinu u školi on plače. On i Sara se najviše ljute. Sara čak misli da imam novac, a da joj ne dam. Marko je najrazumniji od sve dece, objšnjava Vesna.
Inače, svi pomažu u kućnim poslovima i u čuvanju dece. Za to niko ne postavlja pitanje. Postoji i podela zaduženja, koje se uvek ne drže striktno. Na supruga ne može uvek da računa jer on ode ujutru i vrati se uveče, da li u šumu da nadniči ili negde gde ga pozovu da radi. U štalu ide ona sa srednjim sinom Markom. Ostali paze na Lazara. Dovoljno je da se kaže - idemo to da radimo i idu svi bez pogovora. I ne postavljaju pitanje što ja, a ne on ili ona. Kada ode poslom do grada ili u berbu
pečuraka, sigurna je kad je Sara kod kuće jer u svemu zna da je odmeni. Presvuče brata, sredi, da vozi kolicima.
Samo najstariji sin ima mobilni telefon, ali to sam plaća. Marko ima najprostiju verziju telefona, da samo može da se javi i pošalje poruku. Nemaju kompjuter niti lap-top. Pa ni biciklu.
Đaci pešaci
Deca pokušavaju sama nešto da stvore. Marko što zaradi daje odmah u kuću, da ima za hranu i ostale potrepštine. On je i najsavesniji.
- Meni kao roditelju je jako žao što moja deca priželjkiju što-šta. Oni nama nikada nisu prebacili što smo napravili veliku porodicu, pa da zbog toga oni nemaju dovoljno. Ali u siromaštvu se svi ne snalaze najbolje. Sreća je što smo suprug i ja zdravi i što možemo da radimo, kaže Vesna Radovanović.
Oni nemaju ni jedno prevozno sredstvo, moraju da mole komšiluk i srodnike da im prevuku drva za ogrev, koje sami spreme, uvek bude neko natezanje, danas-sutra, baš kao i sada. Ako padne kiša tu više ne može da se priđe, jer je loša zemlja, pa strepe da ne ostanu bezu ogreva.
Desetogodišnja Sara vispreno kaže da ona ništa ne bi menjala u svom životu, srećna je. Voli što ima toliko braće i sestru, ali bi volela da ima više druge dece sa kojom mogu da se igraju. U školu ide pešice, par kilometara, a kada je loše vreme autobusom. I to samo do kraja ove školske godine, jer njihova seoska škola je četvorogodišnja. Međutim, polasci autobusa se ne poklapaju sa početkom nastave, pa i zbog toga deca pešače. Već od narednog septembra moraće da ide još dalje - u
Beloševac.
Iako imaju pravo kao školarci na besplatnu autobusku kartu, ne koriste ovu pogodnost, jer deca nemaju fotografije za autobusku legitimaciju. Da su ih bar slikali na kraju školske godine kada se grupno fotografišu đaci, nego ni to nisu dozvolili.