Prazan konak
Trebalo je da nas o tako važnoj stvari obavesti javni servis, a ne naša lokalna televizija u koju su skrcane tolike budžetske pare. Uostalom, ona je debelo plaćena da nas o nečemu obavesti, a, pak, da nešto što baš i ne odgovara onima koji je plaćaju ne objavi.
Tek, zahvaljujući Tamari sa RTS-a, koja ide po Srbiji i gradi kuće ugroženim ljudima, saznali smo da je Amidžin konak, istrijski najvrednija zgrada koju imamo u Kragujevcu, pored Stare Miloševe crkve, prazna, golih zidova, i kada dođe gost i uđe unutra nema šta da vidi.
Tako je i Tamara u dobroj nameri da prikaže nešto što je lična karta Kragujevca otišla na pravo mesto, upravo u Amidžin konak, a tamo su je domaćini, između golih zidova, obavestili o svim istorijskim detaljima vezanim za ovu zgradu, inače proglašenu 1949. godine za javno dobro od velikog značaja, što je najveći stepen zaštite i potvrda da je stala u red najvrednijih srpskih spomenika kulture.
Poznavaoci problematike kažu da Konak starog Amidže Paštrmca, inače u sastavu i pod ingerencijom Narodnog muzeja u Kragujevcu, nije uvek prazan, već je k’o za inat bio bez sadržaja baš tada kada ga je Tamara slikala za „vaše pravo da znate sve”. Konak, inače, nema stalnu postavku, već se u njemu organizuju razne umetničke izložbe, a u ovom momentu u njemu je izložba grupe građana.
Između dve izložbe ponekad ume da potraje dosta vremena, pa vam se može zalomiti da opet dođete kada su odaje u kojima su nekada živeli momci iz pratnje kneza Miloša, ili primani u posete nahijski knezovi, prazne.
Gledano logički, da ne kažemo laički, očekivano bi bilo da u konaku postoji stalna postavka koja svedoči o vremenu vladavine kneza Miloša u Kragujevcu i vremenu kada je centar Šumadije bio prestonica. Stalne postavke u principu traju po 10 do 15 godina, a onda ih smenjuju nove.
Poznavaoci, opet, kažu da u Narodnom muzeju i te kako ima kadrova koji su spremni i stručni da osmisle stalnu postavku, samo to neko treba da im odobri i obezbedi sredstva. A takve odluke nema na vidiku. Odustvo stalne postavke u Amidžinom konaku pokazuje da trenutno kulturna politika u Kragujevcu luta i u stanju je konfuzije, jer ne zna šta su joj je temelj, šta su zidovi, šta je krov.
Temeljne stvari se ne rešavaju jer gradska vlast, koja je najodgovornija, troši vreme i energiju ljudi iz sektora kulture na reforme, i to one organizacione prirode zbog kojih će neki ljudi ostati bez posla. Po odluci Skuštine grada od pre više od godinu dana firmira se Mreža ustanova kulture.
Pored činjenice da ovakva reforma nije sprovedena nigde u većim gradovima Srbije, dakle u pitanju je čist eksperiment sa neizvesnim ishodom, treba reći da je odluka nedavno počela da se sprovodi. Zaposleni iz redova pravnih, ekonomskih i tehničkih službi iz svih 11 gradskih ustanova kulture počeli su da prelaze u Ustanovu „Koraci”.
Tamo će biti firmirana zajednička pravna, ekonomska i tehnička služba za sve ustanove, a u samim ustanovama će ostati ljudi iz struke. Tako su ovih dana u ustanovama kulture osvanuli spiskovi sa novim sistematizacijama, gde se vidi čija će se radna mesta ukinuti, uz obećanja da neće svi dobiti otkaz, već će preći u neku firmu iz javnog sektora.
I dok je vlast ubeđena da se bavi velikim i dalekosežnim reformama, a sve u cilju da se uštede sredstva i tako obezbedi više novca za programe kulture, mi se uzrujavamo što je cela Srbija videla gole zidove simbola grada - Amidžinog konaka.