K’o poručeno za linijski taksi
Zaštićeni od moćnika
Od 2014. godine red vožnje u gradskom prevozu sve je proređeniji, što najviše ide na ruku nelegalnim linijskim taksistima. Gradonačelnik lično najavio da će ovoj pojavi stati na put, ali od obećanja nema ništa
Kada se organizuje javni gradski prevoz onda se, ili bi bar tako trebalo da bude, gradski oci trude da stanovništvu obezbede efikasnu, pouzdanu i jeftinu uslugu koja će im olakšati obavljanje svakodnevnih aktivnosti i poboljšati kvalitet života. Da bi se to postiglo gradovi sa odgovornom vlašću nastoje da angažuju prevoznike kadre da odgovore potrebama građana, i da iz budžeta obezbede novac kojim će namiriti deo troškova.
Javni gradski prevoz u Kragujevcu, međutim, polako prelazi u sivu zonu u kojoj caruju nevidljivi i nedodirljivi vlasnici nelegalnog ali, po svemu sudeći, vrlo organizovanog i zaštićenog biznisa divljeg linijskog taksiranja. Najezda prevoznika koji svakog minuta u prepoznatljivim vozilima pristižu na autobuska stajališta, nudeći prevoz po ceni karte, vidljiva je svima osim gradskoj vlasti koja bi trebalo da brine o zajedničkoj kasi u koju ovi vešti plivači u mutnim vodama nezakonitih rabota i korupcije svakodnevno posežu.
Gledajući kako na stajalištima, posle nebrojenih ponuda za brz, udoban i jeftin prevoz taksijem, ostaju samo penzioneri i sve malobrojniji vlasnici mesečnih karata, običan čovek lako može napraviti računicu o tome koliko para se, obilazeći poreznike, a to znači i gradsku i državnu kasu, slije u nevidljive ruke mahera koji su ovladali mehanizmima poslovanja u sivoj zoni. Iako pravljenje ove matematike ne zahteva više od četiri osnovne radnje, oni koji kukaju da je gradska blagajna prazna izgleda smatraju da im je ispod časti da se bave takvim „sitnicama”.
Zaštićeni od moćnika
Okretanje glave od pojave koja u crno zavija poštene taksi prevoznike, koji redovno plaćaju „caru carevo”, nekima od ugroženih liči na prećutni dogovor važnih karika vlasti i lovaca u mutnom, od koga obe strane imaju ne malu korist.
Teoretičari ove zavere već godinama tvrde da se u sivoj zoni taksi prevoza u gradu na Lepenici vrte velike pare i da taj biznis u svojim rukama, i pod svojim pokroviteljstvom, drže ljudi iz visokih struktura vlasti, razni kontroverzni biznismeni, uticajni pojedinci i funkcioneri koji deluju kao međusobno umreženi i nedodirljivi moćnici.
Iako je njihovo pominjanje i javno upiranje prsta veoma opasno, pojedina taksi udruženja su pokušala da „otvore oči” domaćinima ovog grada, koji su im lepo i uljudno davali čvrsta obećanja da će ovoj nezakonitosti stati na put, kao što je i red u uređenim sredinama gde je zakon iznad politike, novca i moći kriminogenih struktura.
Sudeći po rezultatima realizacije čvrsto datih obećanja, koje vidimo u progresivnom množenju linijskih taksista, preduzetnici koji su naivno mislili da se mogu pouzdati u reč čelnika grada mogu samo da zaključe da ih je neko masno slagao.
Običan narod ne može sebi da priušte luksuz da, pored mesečne karte koju su dobili zbog godina, ili uz đački, studentski, ili popust za nezaposlene, ili pak kupili iz njima znanih razloga, plaća linijski taksi. Zato su usmereni na javni gradski prevoz, a priča o tome kako se vozamo, ili kako nas vozaju, ima istoriju koja počinje u jesen 2015. godine.
Tada je nova gradska vlast, koja je došla da nas spasi od raskućitelja koji su nas, kako su nam rekli, doveli na rub propasti, „zaboravila” da tada važeći letnji red vožnje zameni jesenjim, koji u proseku ima trećinu polazaka više. Iako su nas cele jeseni zime i proleća. vozali po letnjem rasporedu iz prethodne godine, krajem prošle školske godine gradski funkcioneri koji brinu o resoru javnog prevoza su revnosno uveli novi letnji red vožnje, kojim su redukovali raspored koji je već redukovan u leto 2014. godine. Najgore je, međutim, usledilo početkom septembra kada smo kao jesenji ponovo dobili pročišćenu verziju letnjeg reda vožnje koji je važio pre dve godine.
„Četvorka” na svaki sat
Onome ko se ne vozi autobusom ova priča zvuči komplikovano, ali je su je zato veoma brzo shvatili nelegalni taksi prevoznici i maheri za lov u mutnom. Jedan pogled na razređene polaske autobusa bio je dovoljan da se shvati potencijal tržišta koje nudi laku zaradu neopterećenu porezima i ostalim nametima koju plaćaju oni koji se bave legalnim poslovima.
Čudna koincidencija smanjenja frekvencije gradskog prevoza i naglog bujanja divljeg linijskog taksiranja pobudila je u delu javnosti sumnju da se radi o sinhronizovanim potezima igre i kojoj konce vuče neko mnogo moćniji od vozača koji odvlače putnike sa stajališta ne pokazujući ni naznaku straha od komunalnih policajaca, koji u ulozi nemih posmatrača dokono šetkaju dok čekaju da im stigne smena.
Kako teorije zavere nisu dobri saradnici onima koji pokušavaju da budu objektivni, ovde u pomoć, ipak treba pozvati logiku zdravog razuma. Ona nam na primeru popularne „četvorke” koja sa centralnim gradskim jezgrom povezuje Erdogliju i Staru Koloniju, koja sada saobraća na sat vremena, pokazuje da je svako ko se bar malo potrudio da misli logički mogao zaključiti da je apsurda i sama pomisao da je to dovoljno za podmirenje potreba nekoliko desetina hiljada žitelja ovih delova grada.
Mnogo pameti ne treba ni da se zaključi da stanovnici naselja Šumarice ne mogu biti srećni što su od komfora da imaju prevoz na dvadeset minuta dovedeni u situaciju da autobus ponekad moraju da čekaju i više do sat vremena i da nedeljom do grada, ili iz njega, mogu na svaka dva sata. Ovo su, na nesreću, delovi grada koji se mogu svrstati u privilegovane, jer okolna sela autobusi sa gradom povezuju tek par puta dnevno Kompletiramo li sliku delom koji pokazuje da naselja koja adminstrativno pripadaju manjim susednim opštinama, poput Knića, a koja su životnim potrebama vezana za Kragujevac, uopšte nemaju nikakvu autobusku vezu sa gradom na koji su neminovno upućeni, ne čudi što je linijsko taksiranje postalo veoma unosan biznis.
Čudi, međutim, nemoć državnih i gradskih vlasti, inspekcijskih organa i komunalnih policajaca da naprave makar jedan jedini korak ka rešavanju brojnih društvenih problema u kome se divlje taksiranje otkriva samo kao vrh ledenog brega.
Onima koji se sećaju da je gradonačelnik svojevremeno lično obećao da će hitno tražiti način da se ova sve raširenija pojava suzbije, objašnjavajući da joj nije lako doskočiti zato što je teško dokazati da li prevoznici koji se zaustavljaju na autobuskim stajalištima voze rođake ili putnike kojima naplaćuju, ostavljamo da dobro promisle u kakvoj državi i gradu žive. Jer ako vlast nije u stanju da izađe na kraj sa šačicom nelegalnih taksista i ako se inspektori ne mogu dosetiti da uđu u sumnjivo vozilo i čekaju da li će im „rođak” tražiti da plate vožnju, onda se poštenom svetu ne piše dobro.
Pad pravne države na ovom ispitu pokazuje takođe da novac koji manjka u gradskoj kasi iz nekog razloga neometano curi u privatne džepove. Pitanje ko nas i zbog čega voza po kragujevačkim ulicama i sokacima stoga je manje bitno od dileme za čiji račun se to čini.