Kragujevac, varošica mala
Javne funkcije, ta visoka mesta predstavljanja, odlučivanja i vođstva, predmet su široke, ali i ambivalentne pažnje. U njih su zagledani i podređeni i nadređeni, pretendenti i oponenti, naručeni kao i službeni propagandisti i promotori, ali i opozicionari, hronični hejteri, inferiorni kontraši sa ustima punim kiseloga grožđa, čak i literarni stvaraoci, pisci specifičnog književnog žanra društvene neslobode, dnevne satire.
Ovi poslednji su, od tih mesta javnog zagledanja, tumačenja i pogovaranja, napravili i posebnu metaforu: fotelja. Javna funkcija semantički izjednačena sa foteljom, luksuznim komadom nameštaja namenjenog sedenju samo jedne osobe, leksički je generisala i tip karaktera, ambicije i političke orijentacije: foteljaši. Pesnik Moša Odalović aluzivno kaže, poredeći jagmu za foteljama sa društvenom igrom stolice: ''Te stolice kad se skupe/ uvek viška neko dupe.''
Poenta je jasna: ako je suština javne funkcije svedena na fotelju, to je samo zato da bi se naglasilo viđenje vršioca takve javne funkcije. Simbolički, ono što oličava takvog funkcionera, što je njegov glavni atribut i personifikacija, svakako neće biti ''seda glava'' ili ''srce u junaka'', anatomski delovi ljudskog tela koji su metonimijski pozajmljivali smisao ulozi vođstva u patrijarhalnom, tradicionalnom i predemokratskom društvu.
Zašto je demokratija osuđena da je vode guzice, tačnije, da li prezir prema foteljama i foteljašima, zapravo, samo u malom izražava jednu veliku neprilagođenost plemena i njegov atavistički prezir prema urbanoj civilizaciji i građanskom društvu?
Ova opšta i apstraktna teza lakše će biti razumljena na konkretnom primeru: na primeru gradonačelnika Radomira Nikolića i političkog vođstva u lokalnoj samoupravi grada Kragujevca. Odnekud, to vođstvo, slobodno birano i legitimno izabrano na lokalnim izborima 2016. godine, postalo je predmet sveopšte kritike, pogrde i ukorevanja kragujevačkog sveta. Teza ovog teksta je da to sveopšte nezadovoljstvo radom gradonačelnika Nikolića, u konkretnom slučaju, ne predstavlja principijelan
politički stav lokalne zajednice nego licemerje i kukavičluk palanke.
U državi u kojoj je ustavno pravo na lokalnu samoupravu bezočno pogaženo od strane centralne vlasti i u kojoj je predsednik republike Aleksandar Vučić praktično ukinuo princip podele vlasti i prigrabio je svu za sebe, posebna je vrsta orijentalnog udvorištva iznalaziti nekakvo političko nezadovoljstvo lokalnim agom. Bezbeli, njega da nam smeniš, svetli care, a nas da postaviš na njegovo mesto, pa da ti mi klanjamo kao kalifu i padišahu, tvoju slavu da uznosimo iznad sviju, i živimo u
miru, slozi i merhametluku, dok je sveta i veka, kako smo uvek i živeli.
U ušima mi odzvanja pesmica koju su pevala užička deca ''ispred zgrade'': ''Kragujevac, varošica mala,/ seja brata za ljubav izdala...''. Još kao detetu bilo mi je veličanstvena ta drama dve ljubavi, sestrinske i devojačke, u jednome srcu. Ali teško mi je bilo da pristanem da je Kragujevac srećno izabran za mesto radnje iz poetičkih razloga, zbog parnog broja slogova. Što nije Karanovac, što nije Podgorica, jednako bi srećno leglo, nego baš Kragujevac? Otkud užičkoj deci pravo da
Kragujevac zovu ''varošicom malom'' kad je toliko veći od Užica? Svađao sam se, detinjasto i glupo, i sa njima i sa sobom. međutim, taj mi je izbor sve manje sporan.
Osim po broju slogova u imenu, ima li istinske razlike među varošima otomanskog sveta? Kad Vučić sve gradove po Srbiji svojom supremacijom jednači i niveliše, Kragujevac i Batočinu, Surdulicu i Suboticu, Beograd i Sevojno, da li ih on, zapravo, svodi na pravu i istinsku meru? Jer da nije upravo to autentična mera rasta srpskih gradova i građanskog društva u njima, zar bi on, kao takav, uopšte bio moguć?
Radomirov greh
U čemu je greh Radomira Nikolića, gradonačelnika Kragujevca? Šta je to nedopustivo učinio ili šta nije učinio od onoga što je sugrađanima bio obavezan, pa se čaršija tako lako i poslovično obrušila na njega? Pre obrazloženja daću i odgovor: ništa. Ama baš ništa. Ne postoji racionalan i javno prihvatljiv razlog zbog kojeg bi kragujevačko građanstvo imalo prava biti nezadovoljno svojim gradonačelnikom i njegovim držanjem nakon izbora na ovu javnu funkciju. On tačno odražava ono za šta su
građani Krtagujevca i glasali. Ako to nije ideal demokratskog i slobodnog građanskog društva, šta je?
Pre nego što iznetu ocenu obrazložim, odmah da razvejem sumnje i eventualne prigovore poziciji sa koje govorim i sudim. Na objektivnost ovakve pozicije i potpunu nepristrasnost u odnosu na Nikolića trostruko sam ovlašćen.
Najpre, nikada u životu nisam bio politički blizak Radomiru Nikoliću niti ideološkom leglu iz kojeg je ponikao, za razliku od većine. Celu mladost proživeo sam suprotstavljajući se karikaturalnoj ideologiji njegovog oca, a to sam činio i na ''bukagije'' ga upućivao i kada to niko drugi nije smeo.
Zatim, na poslednjim izborima za Skupštinu grada Kragujevca ne da nisam bio na strani Radomira Nikolića nego sam bio šef izbornog štaba suprotstavljenog i direktno konfrontiranog političkog bloka, okupljenog oko Veroljuba Stevanovića i Demokratske stranke Bojana Pajtića, njenog tadašnjeg predsednika. Na tim pozicijama, opozicionog suprotstavljanja i konfrontacije, stojim i sada dok pišem ovaj tekst.
Najzad, o ovom sam problemu govorio i znatno ranije, usamljeno tumačeći da demokratija podrazumeva političku odgovornost svih učesnika u političkom procesu, a ne tek funkcionera. Dok su svi, i Miloševićevi saradnici i opozicioni oponenti, ponavljali dopadljivu i olako amnestirajuću mantru kako se u Hagu ne sudi narodu, javno sam pitao ''A kome se onda sudi?''.
Milošević je kao neprikosnoveni lider upravo bio simbol jedinstva nacionalno probuđenog naroda i njegovog populističkog vođstva. Nema nijedne od značajnijih Miloševićevih političkih odluka koja nije izborno ili čak referendumski data narodu na izjašnjavanje. I svaka je, uprkos žestokim otporima tadašnje opozicije, overena i potvrđena većinskom voljom građana. Meni ni danas nije jasno kako neko zamišlja da bi Milošević mogao biti krivično odgovoran, a svi oni koji su ga na takvu politiku
podsticali ili mu za nju davali krila, da ostanu nevini. Milošević nije bio ni sultan ni knez niti bilo kakav suveren, nego demokratski izabran predstavnik suverenih građana, koji je, shodno tome, vodio tačno onakvu politiku za kakvu je od građana dobijao mandat i poverenje.
Zbog ignorisanja dimenzije lične odgovornosti slobodnog pijedinca, na kojoj počiva uzoritost demokratije i emancipacijska moć građanskog suvereniteta, u postmiloševićevskoj Srbiji nije bila mogaća ni lustracija, ni diskontinuitet, ni katarza. Baš zato je bio moguć, čak zagarantovan, brz oporavak i povratak u sedlo Miloševićevih struktura. Još gore, snaga koje su retrogradnije od Miloševića, koje su i njemu služile za zastrašivanje suseda i međunarodne zajednice ovdašnjim neograničenim
mogućnostima da se nazaduje i sablažnjava.
Isti taj rajetinski princip skrivanja u neuračunljivost mase, odbijanja posledica slobodnih odluka i neprihvatanja lične odgovornosti za njih, radi i u korenu masovnog kvaziopozicionog političkog nezadovoljstva gradonačelnikom Nikolićem u Kragujevcu.
Nikolića reforma
Prvo što se Radomiru Nikoliću zamera je slab kontakt s građanima i njihovim pojedinačnim mukama i nevoljama. Iz toga se pletu lokalna pogovaranja o nedolasku na posao, dugom spavanju, kašnjenju na sastanke, javašluku i improvizacijama. Sve je to sekundarno, a suština je, dakle, u tome da Nikolić ne prima građane iliti, kako se to po čaršijski kaže ''ne može čovek do njega da dođe''.
Nije baš jasna ta koncepcija prvog čoveka grada kao ispovednika, prema kojoj građani imaju neka svakodnevna posla s gradonačelnikom i učestalu potrebu za njim. Gde to pa piše, u kom zakonu, u kojoj gradskoj odluci, da gradonačelnik treba neposredno da prima građane, ili da ih posećuje po kućama i da postupa po njihovim pojedinačnim muzičkim željama? Postojao je, doduše, jedan do kojeg je svako mogao da navrati kad mu se prohte, ali Kragujevac se nedvosmisleno izjasnio da tog
gradonačelnika više ne želi.
Tačno tako. I kada je Kragujevac u direktnom televizijskom prenosu gledao kao zabavnu atrakciju kako mu davne 2014. na oruk smenjuju samoupravu koju je sam birao, jasno je poručio da je to stvar koja se tiče Verka i njegovih, a ne Kragujevčana. I kada se sem partijskih aktivista na veliki opozicioni miting kod Krsta 2015. retko ko odazvao, poruka je bila jasna. Međutim, na lokalnim izborima 2016, odluka je bila eksplicitna i neopoziva: Kragujevčani većinski više nisu želeli samoupravu i
gradonačelnika kakve su imali do tada.
To je sveto i neopozivo pravo građana Kragujevca da slobodno biraju svoje političke predstavnike, u svom najboljem političkom interesu, svaki po svom ličnom ukusu i ćefu. Niko nema pravo da takvo šta osporava Kragujevčanima. E sad samo, dostojanstveno, razumno i konsekventno, Kragujevčani valja da izdrže sve najavljene, predvidive i očekivane posledice sopstvenih odluka. To su lice i naličje jedne iste stvari, sloboda i odgovornost, i u tome je sva suština demokratije. Naravno da će,
kad tad, svaki čovek, bar jednom, doneti i pogrešnu odluku. Stvar je samo u tome za nju sam i plati. Niko, baš niko nema prava da se postavlja zaštitnički i paternalistički, kao sa decom, te da lišava građane odgovornosti za sopstvene odluke.
Problem je samo sledeći: zašto ja, koji nikada nisam glasao za Nikolića, njegov izbor poštujem kao slobodnu većinsku volju mojih sugrađana, sa kojom se prave da nemaju veze upravo oni koji su je i doneli?
Naravno da je Nikolić s pravom odlučio da ne oponaša svoga prethodnika, jer su baš građani to od njega tražili. Predosetivši to još u kampanji, Nikolić se, sasvim atipično, suzdržao od primamljivih obećanja. Nema tog predizbornog obećanja koje Nikolić nije ispunio, jer nikakva obećanja nije ni dao.
Čak više od toga: on je najavljivao da će biti stečajni upravnik, da neće biti investicija iz budžeta, da slede bolni reformski potezi i da će biti teško. I to nije govorio samo Nikolić, nego i cela SNS, a najglasnije Vučić. Najavljivali su i masovna otpuštanja iz javnih uprava i preduzeća i poveravanje komunalnih i drugih javnih poslova privatnim firmama. I građani su baš za to i glasali. Nikolić ne da ne zanemaruje svoja predizborna obećanja nego ih dosledno ispunjava, tačno onako
kako je bilo i obećano: bolno i teško.
Javne funkcije nisu fotelje
Tragikomična je ova pozicija u koju je dovedeno biračko telo i sledbenici SNS-a. Računajući sa starim iskustvima i navikama oni su jedini na svetu koji nisu poverovali najvažnijoj informaciji starih lidera u novom političkom ruhu: da su se transformisali i reformisali. To će reći, da prevedemo na razumljiviji jezik: Naprednjaci to su radikali koji su napustili interese gubitnika tranzicije i sada su politički zastupnici prvobitne akumulacije kapitala. Samo što te interese još uvek
podupire ona stara marginalizovana većina. Ako je to način da se oslobodimo rajetinskog sindroma i kolektivističkog atavizma, neka nam je sa srećom.
Međutim, možda bi više mogla da pomogne promena u političkom pristupu: svest da bližnji nisu stado, ni puk, nego sugrađani, pa da otuda i javne funkcije nisu fotelje, privilegije i plen, nego ovlašćenja koja sami delimo svojim odlukama i izborima. Možda će tada postati očiglednije koliko je zanemarljivo Nikolićevo postupanje s datim ovlašćenima u poređenju s Vučićem koji protivustavno umišlja da je vlast, njen izvor i jedina sadržina.
U tome je licemerje koncepta o smeni Nikolića bez izbora: praktično, voljom SNS-a i Vučića. Svaki eventualni dogovor s Vučićem o smeni Nikolića samo bi predstavljao dodatno udaljavanje od proklamovanog ustavnog uređenja, pravne države, pa i političkog koncepta samouprave kao prava građana. To bi od funkcije gradonačelnika napravilo samo još jednu fotelju na ovdašnjem političkom vašaru sveopšte trgovine i potpunog zanemarivanja građana.
Činjenica je da postoje ljudi koji svoje dostojanstvo crpu jedino iz fotelja u koje zasednu. Međutim, postoje i takvi koji svojim delovanjem snabdevaju ugledom čak i fotelje u kojima su privremeno sedeli. Povezati ove druge sa javnim funkcijama nije pitanje trgovine i političkog dila, već sugrađanskog uvažavanja i ličnog samopoštovanja. A to ne nastaje sponano, kao što rastu kosa ili nokti, nego se mukotrpno i dugoročno stvara. Pre svega slobodnim delovanjem i stajanjem iza sopstvenog
izbora, čak i kada je pogrešan. Naročito, kada i sami uvidimo da je bio pogrešan, ali da još uvek ne mora biti i nečastan: ako smo spremni da priznamo grešku i ne ponovimo je.
Pesnik Moša Odalović aluzivno kaže, poredeći jagmu za foteljama sa društvenom igrom stolice: ''Te stolice kad se skupe/ uvek viška neko dupe''