Novinarstvo kao Balkan
Predbožićni prijem za novinare u Beloj kući bio je, mimo običaja, prilično – kus. Donald Tramp je svojim prisustvom goste počastio samo pet minuta, izbegavši i da odgovara na pitanja koja su zaustili, pa i da s njima pozira za tradicionalnu spomenarsku fotografiju.
Ovakav postupak mogao je da se doživi kao još jedan predsednikov blickrig protiv soja s kojim je poodavno “na ratnoj nozi”. Za njega su novinari, osim sklonih mu “časnih izuzetaka”, liferanti “lažnih vesti” koji bi da ga ometu u ostvarivanju obećanja datog biračima da će “Ameriku ponovo učini velikom”, pa im je, munjevitim odlaskom sa svečarske prigode, stavio na znanje da neće da arči vreme s takvim “neprijateljima naroda”.
Zavada sa Si-eN-eN najdalje je odmakla. Televizijsku mrežu je šef države optužio da “naciju vrlo loše predstavlja svetu”, na šta mu je ona uzvratila, uz bojkot pomenutog prijema u Beloj kući, da je predstavljanje zemlje u inostranstvu – njegov, a ne posao novinara.
Nije reč o dvoboju nego o višeboju. Nema dana, praktično, bez specifičnog “sukoba unutar civilizacije”, u kojem se “razmenjuje vatra” između izvršne i četvrte vlasti (još zakonodavna i sudska), za kakvu važi štampa.
Stvari su dogurale gotovo do sudbonosnog “biti ili ne biti”. Medijska i obaveštajna otkrića o vezama Trampovih saradnika sa Rusijom i njenog eventualnog doprinosa njegovoj izbornoj pobedi (što Moskva demantuje) sada se pomno zvanično istražuju i mogu da dovedu, dokažu li se ili ne, do sloma ili predsedničkog mandata ili prestižnih glasila, ili do nekakvog rusvaja treće vrste.
Na ovom specifičnom frontu prve žrtve su novinari, slično kao istina u klasičnom ratu. S obzirom na to da živimo u doba postistine, čak deluje logično, iako sumanuto, da najviše stradaju profesionalni tragači za njom ili bar njenim ostacima – novinari.
I u Americi i u Rusiji doneti su propisi kojima se dopisništva (s jedne strane moskovskih filijala RT i Sputnjika, a sa druge strane Glasa Amerike i Slobodne Evrope) tretiraju kao “strani agenti”, podvrgnuti posebnom režimu kontrole. Kad vlasti ne znaju šta će jedna sa drugom ili sa samima sobom, a ne usuđuju se da se otvoreno međusobno sudare, olako se namiruju uzajamnim sakaćenjem medija.
Ispostavljaju se, pritom, i neke sličnosti u unutrašnjem obuzdavanju “nepodobnih” medija.
Prevladava, kao i ovde, ekonomska iznuda. Piši šta god ti je drago, ali će ti se “po zakonima tržišta”, a zapravo pod pritiskom “odozgo”, smanjiti prihodi od oglašivača, kojima su veze s vlastima znatno važnije od podrške slobodi govora.
Liberalna Amerika je ovih dana vanredno zabrinuta zbog ofanzive vladajućih konzervativaca. Trampu skloni giganti, kao što su multimilijarderska braća Kouk i telekomunikacijska kompanija Sinkler, nameravaju da kupovinama, posredno ili neposredno, prošire konzervativistički informacioni tabor. Prvi učestvuju u kupovini poznatog magazina Tajm i pripadajućih mu izdanja, a drugi nastoje da pribave Tribjunmidia i tako uspostave dominaciju na RTV lokalnim tržištima u SAD.
Opozicija sluti da će tako znatno ojačati krajnja desnica, kojoj Tramp ne pripada, ali je stimuliše lavinom svojih tvitova kako bi potisnuo protivnike –liberale. Tu krajnju desnicu, prema navodima u intelektualnom NJujorkeru, karakteriše mešavina teoretičara zavere, belačkih rasista, antiimigracijskih i antifeminističkih aktivista, okultista, neonacista… Bez mnogo muke, slične tendencije mogu se prepoznati i u drugim krajevima planete. Kad nešto uspeva u Americi, konstatuju hroničari,
uspevaće, kako iskustvo uči, i širom sveta. Ovoga puta, nažalost.
Lično me najviše zabrinjavaju okolnosti u kojima mi dve najmilije opšte sklonosti – novinarstvo i Balkan – sve više liče jedna na drugu. Profesija je nalik “buretu baruta”, a lokacija – pod vanrednim pritiskom lažnih vesti, tvitova i forsiranog nametanja nerealnosti kao stvarnosti, često u vidu tzv. stabilokratije nauštrb demokratije u čijim je temeljima sloboda štampe koje, prema oceni iz EU, ovde nema dovoljno za pridruživanje toj zajednici pravnih država.
Propagandni, a to znači i antinovinarski, rat upravo se rasplamsava na Balkanu. Još teže ćemo moći nego u vojnom pogledu da u njemu zauzmemo neutralnu poziciju.
Olakšavajuću okolnost vidim u činjenici da bi opredeljivanju bitno trebalo da doprinesu novinari. Na nama je da razjasnimo šta je šta i koliko kome koristi i šteti, da nije “sve ravno do Kosova”.
Nije zgoreg podsetiti, pritom, na reči jednog od tvoraca SAD Tomasa DŽefersona: “Pre bih izabrao štampu bez države nego državu bez štampe”. Uz uvažavanje te dosetke, Americi je uspelo da postane najmoćnija sila sveta.
Neki su pak primenjivali mnogo “ozbiljnija” pravila. Stoga je u takvim sredinama, kao na Balkanu stalno i u novinarstvu poslednjih godina, situacija “vrlo ozbiljna”.