Posleratna izgradnja Kragujevca
Urbanizam i arhitektura nisu mogli da se oslone na predratna iskustva. Planiranje je u prvo vreme bilo centralizovano i postojao je samo jedan Urbanistički zavod Srbije iz koga su dolazili planovi za sve gradove, pa i za Kragujevac, kaže autor knjige
Treća u nizu knjiga o arhitekturi i urbanizmu Kragujevca čiji je autor dr Veroljub Trifunović, arhitekta i dugogodišnji direktor Direkcije za urbanizam, potpisana je još 2010. godine, ali tek ove godine ugledala je svetlo dana. Pun naziv knjige je „Građenje Kragujevca od 1945. do 1965. godine”, a izdavači su Udruženje „Kragujevac naš grad” i Ustanova kulture „Koraci”. Predstavljanje ovog izdanja upriličeno je prošlog utorka u Narodnoj biblioteci u Kragujevcu.
Velike ambicije, skromna realizacija
Ova , treća knjiga čini celinu sa prethodne dve „Građenje Kragujevca u Kneževini i Kraljevini Srbiji” (2008) i „Interbellum – arhitektura o međuratnom Kragujevcu” (2009) i praktično se vezuje na prethodni period. Dok je u prvoj knjizi obrađen 19. vek, u drugoj međuratni period i po slojevima građenja grada treći je posleratni period.
- Posleratni period može se pratiti pola veka, sve do raspada Jugoslavije, ali to je dug period tako da sam ja izabrao ovaj od 1945 – 1965. godine iz nekoliko razloga. Pre svega, zbog toga što su se tada dogodile mnoge prelomne stvari, ali opšta karakteristika je da je to bio period takozvanog administrativnog upravljanja. U to vreme arhitektura je bila veoma skromna, jer su i sredstva bila jako skromna. Međutim, urbanizam je startovao sa mnogo ambicija posle promena koje su
se dogodile i uneta su sovjetska iskustva, pošto je tada ideal bila Rusija, objašnjava Trifunović.
U to vreme naš urbanizam i planiranje izgledali su kao da nam je budućnost svetla i da je odmah tu iza horizonta, ali što se bliže prilazilo tom horizontu, on se pomerao. Činjenica je da se u tom periodu pustilo mašti na volju, a u tome su učestvovali elitne beogradske arhitekte. Novi graditeljski programi u potpuno drugačijem društvenom i ekonomskom okruženju.
Urbanizam i arhitektura nisu mogli da se oslone na predratna iskustva. Planiranje je u prvo vreme bilo centralizovano i postojao je samo jedan Urbanistički zavod Srbije iz koga su dolazili planovi za sve gradove, pa i za Kragujevac, koji je bio centar Šumadijsko-raške oblasti, pokrivajući teritoriju od 800.000 stanovnika.
Trifunović napominje da je to bila najznačajnija uloga Kragujevca posle prestoničkog perioda. O tome svedoči i činjenica da je tada nastala zgrada Skupštine grada, doduše, nešto drugačija nego ova sadašnja, što je izazvalo veliku promenu u planiranju gradskog centra koji je izmešten sa Miloševog venca.
Ušlo se u realizaciju novog centra ka zgradi Oblasnog narodnog odbora, u takozvani blok „Prodor” koji je bio veliki, revolucionarni zamah, a naš sagovornik objašnjava da je taj potez, recimo, veći od Crvenog trga u Moskvi.
- Uvek posle revolucija planirani su ogromni potezi. Mi smo tada ušli u izgradnju „Prodora” i ona traje i dan danas, ali trag je tamo, početak je u tom periodu, kaže Trifunović.
Grad se uvek borio za opstanak
Sredinom pedesetih godina u Kragujevcu počinje proizvodnja automobila i raseljavanje vojne industrije, pa je to period deurbanizacije koji je retko koji grad doživeo. Planska izgradnja u socijalističkoj Jugoslaviji želela je da se poveže sa sovjetskim uzorima. Namera Moskve bila je da iseli industriju i napravi zeleni grad. Tako su i naši vojni planeri iseljavali vojnu industriju, a urbanisti su crtali zeleni „Prodor” - manifestacioni trg koji daje pečat gradu.
Pedesetih godina počinje proizvodnja automobila i najveća tekovina ovog period, koju ova knjiga obuhvata, je izgradnja fabrike automobila. Na jednoj lokaciji izgrađena je najveća industrija tadašnje Jugoslavije, sa najvećim brojem radnika na jednom mestu, sa svetskim zamasima. Bio je to ključni potez koji je za posledicu imao i izgradnju grada na drugi način. Taj period prati i promena u arhitekturi, napušta se socrealizam i počinje da se gradi u duhu Korbizijeovog modernizma.
Umesto zelenog „Prodra” i šetališta, napravljeni su veliki stambeni blokovi – soliteri, jer su tada postojali jaki stambeni fondovi koji su bili u stanju da finasiraju gradnju solitera. Takvi objekti više nikada nisu napravljeni.
Godine 1964. izbila je kriza sa vodosnabdevanjem i tada se uključuje i Moravski sistem, koji je zvaršen u tom periodu i daje dimenziju našem regionalnom vodovodu. U krupnoj infrastrukturi dogodile su se, takođe, velike promene. Za „Zastavu” je od velikog značaja bila železnica i železnica je tada uvažavala Kragujevac.
- Iako je još pre rata bilo predviđeno da pruga preko Kraljeva i Mitrovice ide dolinom Ibra prema Crnoj Gori, u ovom periodu se smišlja pruga Beograd – Bar koja zaobilazi Kragujevac i to je jedan od velikih gubitaka za nas. Isto tako, autoput mimoilazi naš grad i to je najveća negativna promena u tom periodu, kaže Trifunović.
Sa jedne strane grad napreduje zahvaljujući industriji, a sa druge doživljava izvestan pad, što se sada ponavlja. Opet se gradi dolinom Zapadne Morave. Grad je uvek morao da se bori za svoj opstanak.
U to vreme začeta je i klica visokog školstva - Univerziteta. U tom periodu osnovana su odeljenja, a onda i samostalni Mašinski i Ekonomski fakultet, Viša pedagoška škola.
Gradilo se i u sportu. Napravili smo stadion koji je posle Prtizanovog i Dinamovog bio najveći sportski objekat u zemlji. Recimo, Crvena zvezda je tada igrala na starom igralištu na Banjici. Stadion je bio vrlo lepo zamišljen za 25.000 gledalaca. Potpuno se uklapao u teren i nije rušio pejzaž Šumarica, nije napadan, a jako je lep.
Ovaj period do sredine pedesetih karakteriše skromna arhitektura socrealističkog tipa, urbanizam je revolucionarno poletan, ali je realizacija teška. U drugom delu ovog perioda dolazi do realizacije značajnih objekata u industriji, stambenoj izgradnji, obrazovanju, sportu.
- Ovaj period izabrao sam i iz ličnih razloga. Ja tada nisam radio, učio sam škole i došao sam na kraju tog perioda, diplomirao sam 1964. godine. Sada kada gledam unazad vidim da je čitav taj period bio sirotinjski. To je njegova mana. Investirano je mnogo u budući razvoj, a standard je bio veoma nizak do šezdesetih godina. Posle toga, sve je bilo bolje, standard je stalno išao napred. Sedamdesetih je bilo kao da smo Amerika. Napuštanjem oblika tadašnjeg društvenog uređenja,
koji sam nazvao administrativni urbanizam, došlo je do decentralizacije i verovatno nekog većeg priliva para, što nije tema ove priče. Tema je šta se napravilo, u kom stilu, koji ljudi su to radili, kaže Trifunović. On napominje da pošto nije učestvovao u izgradnji u tom vremenu, može samo da gleda „spomenike” porošlosti, uz zaključak da je sve manje onoga što je tada izgrađeno. Borba za prostor uvek postoji i rezultati gradnje iz tog perioda se gube, zato ih treba sačuvati u literaturi.