NEVIDLJIVA SIROTINJA
Nakit, satovi i posuđe za hleb
Kada ostanu bez dinara za hranu, a ipak još nisu stigli do preturanja po kontejnerima, Kragujevčani prodaju stvari iz kuće - nakit, kristal, pribor za ručavanje, svoju odeću, čak i dečije igračke. Sudeći po rečima kupaca ove robe, u pitanju je sve masovnija pojava.
Radnica u jednom kragujevačkom sekend hendu na domak Zelene pijace kaže da joj sugrađani često dolaze stiskajući torbe sa stvarima.
- Oni to najpre ponude radnji da otkupimo i prodamo. Kada im kažemo da ne smemo, u očajanju počnu tu svoju robu da nude nama, prodavcima, iz ruke. Tako sam kupila skupocen sat za 500 dinara. Nisam znala da li da iskoristim priliku ili ga od sramote vratim, jer taj sat u radnji košta oko 100 evra. Od iste žene sam kupila i kristalnu činiju i kvalitetnu bižuteriju, sve bud zašto. Jednom mi se poverila da ona ima pristojan stan, ali ne i posao, a do penzije ima šest godina. Niko neće da je zaposli. Kod nje se nedavno doselila nezaposlena ćerka sa detetom, nakon razvoda. Sada ih je dve, i beba, ni jedna ne radi,, a nemaju šta da jedu. Tako rasprodaju stvari koje su godinama kućile. Eh, da su jedine, kaže ova prodavačica.
Raspitujući se o masovnoj prodaji stvari iz kuće, „Kragujevačke” su neke odgovore potražile u trgovinama u široj okolini pijace. Mnogi tvrde da je to mesto gde gladni nude ono čega se prvog mogu odreći.
Među tezgama na pijaci začulo se „želite li lutku?”. Mlada žena sa sobom je nosila punu torbu lutki, svojih iz detinjstva, čuvanih za potomke ili oduzetih rođenoj deci. U naručju je imaja još jednu, poveliku lutku, nalik na pravu bebu. Nudila je radnicima na tezgama, kupcima na pijaci, čak i prolaznicima. LJudi su je zbunjeno gledali i odlazili svojim putem.
Da bi na sto stavili veknu hleba, Kragujevčani svoje stvari nude i prodavcima polovne garderobe na stazi kraj Zelene pijace.
- Došao je stariji gospodin i doneo kesu polovnih stvari i jedne pantalone sa etiketom. Tražio mi je za njih 500 dinara. Jesu one bile nove, ali moji kupci su sirotinja koja pantalone kupuje od mene za 150 dinara. Kako ja njemu da platim 500? Pa toliko dajem ljudima koji mi donesu pun džak odeće. Ne prođe dan da mi neko ne dovuče svoje rite na prodaju, mole me da kupim, kaže žena koja prodaje polovnu odeću kraj pijace za 50 do 500 dinara.
Oni koji rasprodaju stvari iz kuće, do sada su bili praktično „nevidljivi”. Oni kriju da to rade i od najbližih. Za one koji to čine jednom ili dva puta mesečno malo ko zna, ali neki su počeli kuću da raskućuju iz dana u dan jer se mora jesti iz dana u dan.