Maratonac u sedmoj deceniji
Od svoje 49. godine počeo je da pliva za Krst časni na Šumaričkom jezeru, ali je posle šest godina plivanja rešio da se oproba u trčanju na dugim stazama. Tako je u 55. godini istrčao svoj prvi polumaraton, a taj osećaj ulaska u cilj bio je nešto najlepše što je doživeo
Milovan Lučić koga svi zovu Lučo odavno je zagazio u sedmu deceniju, ali na njegovoj fizičkoj kondiciji i izdržljivosti mogli bi da mu pozavide i mnogo, mnogo mlađi od njega. Iako ima 63 godine Lučo redovno upražnjava trčanje, kako kaže, rekreativno, ali njegovi rezultati pokazuju mnogo ozbiljnije bavljenje ovim hobijem.
Nema duže trke u Srbiji gde nije učestvovao, pa je tako, na primer, prošlog vikenda na planinsko-brdskoj stazi na Divčibarama, gde je bio jedini Kragujevčanin među 400 učesnika, uspešno istrčao 15 kilometara. Već sledećeg vikenda put ga vodi u Bor na polumaratonsku trku na Crnom vrhu, gde ga očekuje teška staza od 21 kilometra. I tako svakog vikenda, gde god da se organizuje neka trka Lučo je uvek na startu i, što je još važnije - na cilju.
Nikad nije kasno
Milovan Lučić je rođen u Čačku, ali se još od studentskih dana preselio u Kragujevac i ovde ostao. Završio je Tehničku školu u Čačku, a onda je krenuo za starijim bratom na studije mašinstva u Kragujevac. Kaže da nije tada mnogo razmišljao šta bi želeo da upiše, nego je prihvatio ono što su mu roditelji u najboljoj nameri preporučili.
Pošto je završio Mašinski fakultet zaposlio se u Vojnoj fabrici, oženio, osnovao porodicu. Uvek je, kaže, bio fizički aktivan, ali tek pri kraju pete decenije počeo je ozbiljnije da se bavi sportom. Početak ozbiljnijih sportskih aktivnosti vezuje za plivanje u ledenom Šumaričkom jezeru, kada je u 49. godini rešio da plivao za Krst časni. Međutim, priznaje da je oduvek više voleo atletiku, pa je posle šest godina plivanja rešio da se oproba u nečemu drugom.
- Godinama sam plivao, ali sam hteo da potražim nešto drugo, što bi me potpuno ispunilo. Po savetu sina Miloša, koji je profesor fizičke kulture, rešio sam da se oprobam u trčanju na dugim stazama. U 55. godini prvi put sam istrčao polumaraton i taj osećaj ulaska u cilj je nešto najlepše što može da se doživi, priseća se Milovan.
Prvi veliki uspeh ostvario je na niškom polumaratonu pre šest godina, gde se popeo na pobedničko postolje osvojivši drugo mesto i srebrnu medalju u kategoriji. Posle toga su se ređale medalje i pehari, ali Milovan ih više ne broji. Za ovako kratak trkački staž ima ih poprilično - oko stotinu.
Ništa, međutim, nije moglo da zadrži ovog zaljubljenika u trkačke staze da se ne okuša i na maratonskim trkama. Iako je mislio da mu neće pasti na pamet da pretrči 42 kilometra, nije bilo tako. Nakon što je njegova ćerka Marija, koja živi u Americi, bez problema istrčala svetski poznati maraton u Majamiju, u januaru 2015. godine, bio je presrećan. Odmah je sebi „ubacio u glavu” da i on mora da pokuša isto i do kraja te godine već je bio spreman da se okuša na Beogradskom maratonu. Bez ikakvih
problema istrčao je deonicu od 42,195 kilometara.
Naredne godine doživeo je trenutke za pamćenje. Na četvrtom kragujevačkom polumaratonu 2016. godine trčao je zajedno sa ćerkom Marijom, koja je tada prvi put posle sedam godina došla kući. Znao je da to nije nikakav preveliki napor za nju i prijavio ju je za učešće, a da ona to nije ni znala.
- Jedno pored drugog lako smo istrčali svaki korak od 21,1 kilometra. Dok su najavljivali ulazak u cilj oca Milovana sa ćerkom Marijom, sa visoko podignutom ćerkinom rukom, mojoj sreći nije bilo kraja. Ni moja supruga LJiljana nije mogla da sakrije emocije u tom trnutku. Posebno mi je draga bila podrška mojih drugara trkača, duž čitave staze, priseća se Milovan tog „velikog” dana i dodaje da su zajedno trčali još dva puta – u Boru i Čačku.
Pošto Marija uskoro očekuje prinovu, odsutna je sa trkačkih staza, ali je to dodatni motiv budućem dedi da sa još većim žarom trči i niže uspehe, nadajući se da će beba naslediti njihovu ljubav prema trčanju.
Za sve ovo vreme koje je posvetio trčanju Milovan je zapravo najviše uživao. Nije trčao za medaljama i peharima, oni su došli sami po sebi.
Svojim najvećim uspehom smatra dva istrčana maratona za samo dva dana. Naime, nakon maratonske trke u Beogradu, 2017. godine, seo je sa drugarima u auto i otputovao na veliku trku u Austriji, na čuveni Bečki maraton, koji se održavao sam dan kasnije. Zgrčen u kolima, bez pravog odmora, posle mnogo sati putovanja, stigao je u ranim jutarnjim satima u Beč. Posle dva-tri sata prevrtanja po krevetu, jer od umora nije mogao da zaspi, ustao je i sa drugom otišao na start velike trke. Vetar u leđa
bila mu je pozitivna energija učesnika i publike i sa lakoćom je istrčao 42 kilometra.
- Ostvarila mi se želja da za dva dana istrčim dva maratona, Beograd i Beč, pa sam se zbog toga osećao kao da sam se na olimpijadi popeo na pobedničko postolje. Nisu važne medalje i pehari. Sve vreme me je nosila atmosfera koja je vladala na trci gde je bilo 20.000 učesnika. To će mi ostati u najlepšem sećanju, kao najveći uspeh koji ne može da se uporedi ni sa jednim drugim, kaže Milovan.
Najvećim benefitom ovakvih trka smatra druženje i dobro raspoloženje svih učesnika. Trčao je posle toga i maratone i polumaratone na Malti, Kipru, Budimpešti, ali najveća želja mu je da sa Marijom trči maraton u Majamiju. Priznaje i da mu je neostvareni san da učestvuje na njujorškom maratonu, najprestižnijem na svetu, gde učestvuje preko 50.000 trkača. Ovogodišnji jubilarni 50. je propustio, pošto je trebalo da bude održan u novembru, ali je odložen zbog korone. Zato se Milovan već priprema
za narednu godinu i ništa ga ne može sprečiti da obezbedi startni broj i pojavi se na startu ove velike svetske trke. I što je još važnije - na njenom cilju.
Veliku podršku u tome daju mu supruga i deca, a Milovan voli da kaže da je on ovu ljubav prema trčanju stekao ugledajući se na svoju decu, iako je trebalo da bude suprotno, jer su oni pre njega počeli da se bave sportom.
Trči, piše, putuje
Kada ne učestvuje na trkama Milovan neumorno trči šumaričkim stazama, a odnedavno je otkrio i lepote puteva planine Jelice, gde, kad god je u prilici, trči i uživa u lepotama prirode. Ponekad trči svakodnevno, a najčešće tri puta nedeljno i svaki put istrči i do 15 kilometara. U izvanrednoj je kondiciji i, kako kaže, mogao bi da ne trenira mesec dana i da sa lakoćom istrči maraton.
Osim što uživa u trčanju, Milovan je sklon pisanju. Tvrdi da je ovaj dar nasledio od majke Milene, koja je završila samo četiri razreda osnovne škole, ali je veoma lepo umela da piše. Kao najveće blago još uvek čuva pismo koje mu je majka poslala dok je bio na odsluženju vojnog roka.
Svoju sklonost ka lepoj reči Milovan je pretočio u tri knjige od kojih je ove godine iz štampe izašao njegov prvenac „Točak od kamena”, u kojoj piše o vodenici potočari, najstarijoj u čačanskom kraju, koja puna dva veka neprekidno melje žito. Druga knjiga „Tatu – žuta zvezdica” traži izdavača, dok je treća „Ptice nikad ne umiru” još uvek u rukopisu i čeka lekturisanje.
Dok u trčanju nalazi mir i spokoj pisanje mu ispunjava dušu, a tu su i putovanja koja utoljavaju njegovu žeđ za upoznavanjem novih predela i ljudi. Često sa suprugom LJiljanom voli da negde otputuje. Uvek je to iznenađenje za njegovu lepšu polovinu, jer najčešće sam ode do neke turističke agencije i izabere destinaciju. Pre mesec dana bili su na letovanju u Albaniji. I tamo je Milovan iskoristio peščane plaže za svakodnevne treninge i pripreme za maratone koji su krenuli odmah po njihovom
povratku.
- Praktikujemo da putujemo po Evropi, mada smo bili i u Americi, u NJujorku, prilikom posete ćerki. Volim da iznenadim suprugu i pošto sve završim u agenciji, javim joj gde idemo. Bili smo u Nemačkoj, Francuskoj, na moru u Tunisu, Egiptu, Grčkoj, prvi put sada u Albaniji i tek planiramo da putujemo, kaže Milovan.
Narednog vikenda Milovana očekuje još jedno putovanje, ali ovog puta u Bor na Crnovrški polumaraton koji se trči preko planine Crni vrh i po tome je i dobio naziv. Ova planinska trka ima svega stotinak učesnika, trči se planinskim stazama i uvek se dobro priprema za nju. Do sada je učestvovao više puta i osvajao jedno od prva tri mesta u kategoriji.
Iako nije brojao pretrčane kilometre, po gruboj računici za ovih osam godina otkako trči prešao je više od 17 hiljada kilometara na treninzima, ne računajući učešće na trkama. Zdravlje ga dobro služi, o čemu svedoče i rezultati na sistematskim pregledima, koje praktikuje dva puta godišnje.
Cilj svakog trkača je, kaže, da bar jednog mladog čoveka povuče za sobom, da ga usmeri ka sportu i odvrati od nezdravog načina života. Savetuje svima, bez obzira na godine, da se bave nekom sportskom aktivnošću, jer će tako biti zdraviji u svakom pogledu.