Bori se sa onim što imaš
Rano uključivanje dece sa invaliditetom u društveni život i polazak u obdanište je prvi korak ka njihovom ulasku u svet vršnjaka. Beležimo nekoliko takvih primera kada je zalaganje porodice, podrška društva, obrazovnog sistema i okruženja dovela do dobrih rezultata
ALEKSA PETROVIĆ, HEROJ MARATONA
Uz pomoć najboljih drugova
Aleksa Petrović rođen je 27. septembra 1992. godine u Jagodini. Već sa šest meseci ustanovljeno je da ima cerebralnu paralizu i tada počinje njegovo lečenje, a život njegove porodice nastavlja se u banjama, lečilištima i bolnicama. Kada je ušao u osmu godinu njegovi roditelji su shvatili da ne žele da njihov sin život provede vegetirajući „kao biljka”, nego hoće da probaju da problemu pristupe na drugi način.
Upisali su ga u redovnu školu. Polaskom u prvi razred, sa zakašnjenjem od godinu dana, počinje njegova socijalizacija. Aleksa je imao tu sreću da njegova učiteljica bude Vesna Ninković, koja je, po rečima Aleksine majke Suzane, divna žena, odličan učitelj i pedagog koja mu je mnogo pomogsla i u radu i učenju, ali i uključenju u društvo.
Učila ga je, hrabrila i bodrila da se uklopi u školski kolektiv i istovremeno je usmeravala drugu decu kako da se ponašaju prema školskom drugu koji ima problem sa kretanjem i govorom. Prve četiri godine majka je bila svakodnevno u školi i sedela sa „tetkicama“, ako zatreba, a kasnije nije bilo neophodno da svakodnevno dolazi.
Peti razred donosi zahtevnije zadatke i kabinetsku nastavu, što je značilo da je Aleksu trebalo prenositi iz kabineta u kabinet, sa sprata na sprat za svaki čas, što je bilo teško organizovati. Zbog toga su u školi odlučili da naprave izuzetak i da Aleksin razred zbog nedostupnih kabineta i Aleksinog teškog kretanja ostane u prizemlju, u jednoj učionici. Završio je osnovnu školu kao „vukovac” i stekao divne drugove.
Upisao je potom pravni smer u Ekonomskoj školi. Na početku su pojedini nastavnici postavljali pitanja zašto dete sa takvim teškoćama ide u redovnu školu, a ne u neku specijalnu obrazovnu ustanovu, ali su, ipak, podržali Aleksu, kao i njegovi drugari, tako da je ostao tu i do kraja četvrte godine nikada nije bilo problema.
Drugovi su mu pomagali da se lakše kreće, družili su se i u školi i van nje, čak su zajedno i bežali sa časova.
- Prijateljstva stečena u osnovnoj i srednjoj školi traju i danas. I sada zajedno izlazimo, družimo se, putujemo. Idemo svuda, čak i na važne koncerte, kao, recimo, u Budimpeštu, kaže Aleksa.
Priznaje da neizmerno voli pozorište i gleda sve predstave, a redovno prati i Dane komedije u Jagodini. Po završetku srednje škole želeo je da nastavi sa učenjem i upisao je informatiku, koja je, po rečima majke Suzane, za njega bila jedina i najbolja opcija.
- Pao je na prvom ispitu, ali ga to nije obeshrabrilo, niti pokolebalo da nastavi dalje. Upornošću i radom razvršio je fakultet kao redovni student sa prosečnom ocenom 7,45. Njegov diplomski rad ocenjen je desetkom, ispričala je Suzana.
Aleksa sada provodi vreme za kompjuterom, može da se dopisuje i da igra igrice – bradom, pošto skoro da i ne može da pomera ruke. Napravili su mu stalak koji odgovara visini njegove brade i tako igra igrice i pobeđuje, dopisuje se i koristi društvene mreže. Sve je u njegovoj porodičnoj kući prilagođeno njegovom stanju, kako bi mu kretanje bilo olakšano. Pored majke Suzane i tate Vladana koji svakog dana iz Jagodine putuje u Niš, gde radi kao direktor jednog instituta, Aleksa ima mlađeg brata
Vojina koji završava Srednju medicinsku školu.
Neverovatno zvuči, ali Aleksa je uz pomoć drugova Nemanje Ivanovića i Marka Gajića u kolicima prešao tri polumaratona - jedan u Kragujevcu i dva u Beogradu i jedan maraton u Jagodini. Pre samo godinu dana krenuli su kao trojac bez kormilara. Nisu znali gde, ali su znali kako. Danas su tim koji ima tri medalje za polumaraton i jednu, najvredniju i najnoviju za maraton.
Za Aleksu je uključivanje u društvo donelo mnogo lepih stvari, uspeha, druženja.. Koliko je važno lečenje i koliko su značajni medicinski tretmani u zdravstvenim ustanovama, toliko je bitna podrška porodice, obrazovnog sistema i prihvatanje drugova i okruženja. Aleksa živi zadovoljan i nasmejan i ne želi da se opterećuje budućnošću.
LAZAR FILIPOVIĆ, PARATRIATLONAC
Uz bicikl pobedio oštećenje vida
Lazar Filipović, dvadesetsedmogodišnji mladić iz Čačka koji ima samo 2,5 odsto vida na jednom oku, kroz redovno školovanje završio je osnovnu i Srednju medicinsku školu u Čačku i Višu školu za fizioterapeute u Kragujevcu.
Lazar je vrhunski sportista koji je već postigao najveće uspehe u Srbiji, ali i Evropi i svetu. Slabovid je od rođenja i nikada nije znao kako je to kada neko dobro vidi, nego se trudio da se bori onim čime raspolaže. Vredan i uporan postigao je mnogo. Kaže da je za pravilan razvoj osoba sa invaliditetom jako važno da se što ranije uključe u društvo kroz aktivnosti koje im različite vrste invaliditeta dozvoljavaju.
Išao je u vrtić sa drugom decom, a u svet sporta ušao je jako rano. Kao sasvim malog dečaka otac Srđan, koji je inače sportista, naučio ga je da voli i vozi bicikl. U početku su to bili krugovi oko zgrade u kojoj stanuje, uz nebrojene padove i povrede, što nije predstavljalo problem.
- Posle pada Lazar ustane, obriše oguljena kolena i nastavi dalje. I tako svakog dana. Potom, kada je malo porastao, vodio sam ga svuda sa sobom i uključivao u razna takmičenja. Nikada ga nismo sputavali, nego smo ga uvek podsticali i hrabrili, kaže Lazarov otac Srđan.
Lazar, pak, misli da uvek treba da se boriš – sa onim što imaš i koliko imaš.
- Ne treba deci braniti i govoriti da nešto ne mogu zato što imaju neki invaliditet, zato što, recimo, ne vide, nego ih treba hrabriti i podsticati da probaju.
I Lazar se bori. Svakodnevno preispituje sebe i svoje postupke. Svestan je svojih grešaka i trudi se da ih ne ponovi. Kaže da sve lepote koje je video i doživeo i koje vidi u svakom danu, više ceni i poštuje, zahvalan i na tom malom procentu vida.
Titulu evropskog prvaka u paratriatlonu poneo je 2011. godine. Godinu dana kasnije bio je drugi i na evropskom i na svetskom paratriatlonu, 2014. bio je treći na svetskom, a 2016. na evropskom paratriatlonu. Sa Goranom Nikolićem, Ginisovim maratoncem, istrčao je deset maratona za deset dana, od Kragujevca do Mostara. Pobednik je dva svetska kupa, gde je zauzeo drugo i treće mesto. Na palestinskom maratonu održanom u Vitlejemu, Lazar je bio sedmi među 7.000 takmičara bez invaliditeta. Rezultat
bi bio daleko bolji, da nije bilo manjih pehova tokom same trke.
Mada je rođen u Čačku, živi i trenira u Kragujevcu i svakog vikenda biciklom odlazi kući, gde ga čekaju brat Luka i roditelji.
RIO I TIA VOTSON
Anđeo i Mali vuk
Nik Votson, otac dečaka sa invaliditetom, tokom boravka u Kragujevcu preneo je svoja iskustva sa ranim angažovanjem i uključivanjem osoba sa invaliditetom u društvena i sportska dešavanja.
Nik je triatlonac koji se takmiči svuda u svetu zajedno sa svojim sinom Riom, koga gura u posebnim kolicima dok trči, vozi u posebnoj korpi na biciklu i vuče u malom čamcu dok pliva. Porodica Votson dugo živi u Dubaiju i kao tim se pojavljuje na brojnim svetskim takmičenjima. Zajedno su učestvovali i na trci na Adi Ciganliji u Beogradu.
Dečak Rio (8) ima redak hromozomski poremećaj koji se zove 1 K44, što znači da ima jake napade epilepsije, ne govori, ima probleme u učenju i druge poteškoće. Porodica Votson želi da se takmiči u sportskim događajima, ali uvek uključuje Ria, uprkos njegovim smetnjama.
Devojčica Tia, Riova sestra, vodi ga na takmičenja u sportskom fitnesu. Na nekim trkama majka ga gura u specijalnim kolicima koja koštaju oko 15.000 evra i kod nas ne mogu da se nabave, dok ga otac vodi na triatlonske trke.
Kao porodica učestvuju na tribinama na kojima je Nik Votson motivacioni govornik koji želi da pokaže načine na koje osobe sa invaliditetom mogu da učestvuju u sportskim dešavanjima i koliko je inkluzija u sportu važna za njihov napredak.
On želi da promoviše sport i zdrav život i da širi svest o integraciji dece sa invaliditetom u društvena i sportska zbivanja. Rio je dobio nadimak Anđeo, a njegova sestra Mali vuk, tako da su oni tim Anđeo i Vuk. Bez truda i timskog rada i podrške porodice i kontakata sa zajednicom ne bi bilo vidljivih rezultata.