Predsednik (ne) polaže račune
Ni posle 28 dana od podnošenja zahteva za pristup informacijama od javnog značaja nisu stigli odgovori od Udruženja penzionera Kragujevca koliko su koštali proslava jubileja i izrada monografije Udruženja, kao i koji su bili kriterijumi za dodelu jednokratne pomoći penzionerima
U skladu s Zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja redakcija „Kragujevačkih” novina obratila se Udruženju penzionera Kragujevca zahtevom da im se obezbede precizni podaci koliko je gradsko udruženje penzionera koštala proslava jubileja - 80 godina od osnivanja udruženja, sa taksativno navedenim svim troškovima, uključujući i ugostiteljske i troškove prenoćišta za goste iz drugih gradova. Takođe, traženo je koliko je plaćena izrada monografije Udruženja (koja ponajmanje na to
liči jer se svela na biografski projekat predsednika Ratka Tomaševića i sekretarice Danice LJujić) i koliki su bili i kome su plaćeni honorari koji su isplaćeni za poslove na izradi i štampi monografije.
Jedno od narednih pitanja glasilo je i da li je bilo troškova za orden „Srpske krune“ i koliko ti troškovi iznose? Taj orden je, inače, predsedniku udruženja Ratku Tomaševiću dodelio Istorijsko-kulturni centar „Srpska kruna”, neprofitabilno udruženje koje, inače, nema sopstvenih sredstava. Pominjana je cifra od 100 evra, koju je, navodno, lično platio predsednik Tomašević.
Ignorisanje obavezujućeg zahteva
Inače, povod za ovo pisanje bila je izjava Ratka Tomaševića da će se – zbog malo para - podeliti 1.000 jednokratnih pomoći najugroženijim penzionerima iako u toj kategoriji ima preko 6.000 penzionera. A to se dešava u jeku proslave koja je okupila na stotine zvanica u hotelu „Kragujevac”. Zato smo tražili da nam se dostave kriterijumi po kojima su izdvojili tu šestinu penzionera „pogodnih“ za navedenu pomoć.
Da ne bismo došli u situaciju da ostanemo bez odgovora, odnosno da ne bismo prepustili sve na volju Tomaševiću i njegovim saradnicima da oni odlučuju hoće li dostaviti te podatke ili ne, odlučili smo da to učinimo u posebnoj formi (obavezujućoj po njih) – na obrascu skinutog sa zvaničnog sajta Povereništva. Taj zahtev je obavezujući i podrazumeva i kazne za one koji se ogluše na odgovor u zakonsku roku koji iznosi 15 dana.
Dakle, predstavnici kragujevačkog Udruženja penzionera bili su dužni da u roku od 15 dana dostave tražene informacije pisanim putem, poštom, jer smo se izjasnili za taj vid dostave fotokopiranog materijala. Tražene informacije, međutim, nismo dobili ni posle 28 dana.
Da bismo bili sigurni da je Udruženje penzionera dobilo zahtev „Kragujevačkih”, lično je novinar, koji je dobio redakcijski zadatak da to istraži, odneo na ruke zahtev sekretaru Udruženja gospođi Danici LJujić. Bilo je to još 30. maja. Ona je zahtev potpisala i overila pečatom, što znači da je od tog momenta počeo da teče rok. Međutim, ni do 27. juna nismo dobili povratne informacije.
Dvadesetšestog dana od dostave zahteva potpisnica ovih redova otišla je lično u Udruženje da se informiše oko čega je „zapelo“, iako na to nije bila dužna po slovu zakona. To je učinila iz predostrožnosti da ne bi posle „alibi“ za probijanje roka bio kako pošta kasni. Zatekla je zaključana vrata obe kancelarije - i sekretara, i predsednika udruženja. Od činovnika je informisana da su oni na godišnjem odmoru. Zato se obratila knjigovođi i blagajnici, i potekla je rasprava koja je
izgledala ovako:
- Šta vi u stvari hoćete od nas, pita računovođa.
Podatke o proslavi i izradi monografije, kao i kriterijume po kojima ste delili pomoć najugroženijim penzionerima, uzvraća novinarka.
- A što smo mi dužni da to damo vama, to je delila Skupština grada po 5.000 dinara, pa pitajte njih. Nije neka para, ali potkrpi neku rupu. Ako ste pa vi – pita ona.
Ko „gura“ priču
Predstavila sam se na početku ko sam, iz koje redakcije dolazim, ako niste čuli ponoviću, i obrazložila kratko da to ne tražim lično za sebe,nego za potebe javnosti i službe, odgovara novinarka
- Znam ja ko gura tu priču, oni izbačeni iz udruženja. Pljuju po nama, a hoće da mi radimo za njih i da im dajemo pomoć. E, bogami, neće moći.
Kažem, ne znam o čemu vi to pričate i šta mi imamo s tim. Mi tražimo da obavestimo javnost, koja ima pravo na te informacije koje smo tražili, jer to nije vaše, nego svih penzionera.
- Ja ovde radim preko 10 godina i dobro sam upućena.
Kažem znam, ne volonterski, nego za platu.
- Pa šta? Primam platu, ali mogu i da ne radim ovaj posao, ne zapinje mi, nek preuzme neko drugi.
Kažem, i to znam. Znam i da ste došli na tu funkciju – partijski. To vam je bila ulaznica, zar ne.
- Ja sam u PUPS-u od početka, a ne od juče. A ja sam i odbornica u Skupštini grada, kaže odvažno.
Kažem, i to znam.
- A kad sve znate šta hoćete od nas, ponovo nadmeno pita čuvar para udruženja.
Samo podatke, navedene u zahtevu i ništa više, uzvraćam pribrano.
- Mi ne znamo ni šta trebamo da vam damo, mi nemamo taj dopis i nemamo overen potpis, kaže druga činovnica tihim glasom pokušavajući da smiri situaciju.
U to se nadovezuje penzionerka koja je došla da plati desetu ratu nečega. „Pa šta i neka se plati kazna. E, jaka stvar”.
- Ti nemoj da se mešaš, ljubazno joj kaže činovnica što sedi do vrata.
Na to se nadovezuje druga činovnica do prozora rečima: „Pa, dolazile su nam tri kontrole. I policija, i poreska. Stalno nas obilaze, nije to ništa novo za nas. Stalno nas i prijavljuju za ponešto izbačeni iz Udruženja”, i dodaje - ali ovog puta mirnijim tonom: „Ja ništa ne mogu da vam dam dok mi predsednik ne naloži. Stiže u sredu, a možda se javi i ranije, možda i dođe u udruženje, ionako ima dosta toga da potpisuje”.
Činovnica do vrata preuzima na sebe obavezu da mi sutradan javi da li se čula sa predsednikom Tomaševićem i šta joj je rekao, te će da me obavesti šta dalje. I zaista, u utorak 26. juna, malo pre 13 sati, gospođa iz Udruženja me je pozvala telefonom i obavestila da se predsednik nije pojavljivao, te da mu se javim ili dođem sutradan, zato što on mora da dođe zbog potpisa nekih naloga koji su dospela za plaćanje.
Nastavak, dakle, sledi...