u planu i peto dete
Preduzetnički par iz Kragujevca posle drugog deteta odlučio se za život na selu, pošto je stan u naselju „Aerodrom” postao tesan za više krevetića. Potom su se rodila još dva mališana, zbog čega je morala da se proširi i kuća u Čestinu, a u planu je i peto dete, samo malo da poraste NJegoš, koji je došao na svet pre mesec dana
Nije bilo teško pronaći Pavloviće iz Čestina, koji su se vratili na očevinu. Kuća je blizu magistralnog puta Kragujevac-Kraljevo, a opet dovoljno udaljena od buke, od koje su i pobegli iz grada. Blizu su i centra Gruže, nedaleko od škole, blizu je i obdanište, postoje i jaslice, blizu su i prodavnice, kafane, ali i Kragujevac, odakle su se doselili pre pet i po godina, na sveopšte zaprepašćenje meštana, koji su tvrdili da neće moći da se uklope u ovu neurbanu sredinu, s obzirom da su
oboje odrasli na kaldrmi. Oni su ih demantovali.
Ekspresno zabavljanje
- Živeli smo na petom spratu u zgradi bez lifta, u jednosobnom stanu od 42,5 kvadrata i bilo je naporno ići stalno gore-dole sa malom decom. I dalje imamo taj stan. U njemu su se rodili Mihailo i Božidar. Po rođenju Božidara od terase i dela kuhinje napravili smo dečiju sobu i tako se malo proširili. Tada smo sve češće počeli da dolazimo u Čestin, pre svega zbog dečjeg zdravlja i širine koju im je nudilo dvorišno prostranstvo. Kada je supruga ostala trudna sa trećim detetom, rešili smo da
privremeno sredimo sprat kuće na porodičnom imanju mog oca koju je nasledio. U prizemlju su već živeli moji roditelji. U međuvremenu upisali smo sina u predškolsko u Gruži i ostali tu da živimo. Naročito je prijalo Mihailu koji je bio bled i podložan gnojavim anginama. Doktorka nam je savetovala da bi bilo dobro da promenimo sredinu zbog njega. I nismo pogrešili. Nikada više nije imao takvih problema s grlom.
Ovde imamo sve uslove za život. Supruga je započela i svoj posao. Ona je ugostitelj, držimo restoran „Koloseum”, a ja sam privatni preduzetnik u građevini već 20 godina. Bavim se završnim radovima, imam svoju firmu i obavljam poslove na teritoriji čitave Srbije. Počeo sam sa 14 godina da učim zanat i da radim, zbog teške materijalne situacije. Napustio sam treću godinu srednje škole, učio sam za automehaničara, ali to me nije zanimalo. Bio sam mlad, počeo sam fino da zarađujem i više mi nije
padalo na pamet da nastavim školovanje, ovako počinje svoju priču tridesetšestogodišnji Đorđe Pavlović. On je i predsednik obnovljenog fudbalskog kluba „Čestin”, koji je osnovan 1947. godine, ali je jedno vreme bio ugašen.
LJubavna priča Pavlovića počela je 2008. godine. Nataša je tada imala 20 godina, a Đorđe 24. Upoznali su se slučajno - preko njegovog druga i Natašine sestre i za dva dana su rešili da se uzmu.
- Bog nas je spojio, rodila se velika ljubav, koja i danas traje. I, eto, već smo 12 godina u braku. Kruna te ljubavi su dece, kaže Đorđe.
Imaju ih već četvoro. Prvi na svet je došao sada jedanestogodišnji Mihailo, pa posle četiri godine Božidar, zatim petogodišnja Anđelija i sada, 21. jula, najmlađi NJegoš. Pavlovići ne nameravaju tu da stave tačku. Dogovorili su se još dok su se zabavljali da će imati petoro dece. I na korak su do cilja, ili svog sna.
- Pošto sam ja imao dve starije seste, voleo sam da prvo dete bude žensko. Ali Anđa se rodila tek treća, kaže Đorđe.
Bilo je teško, naročito na početku braka, kada su sve moralio sami da obezbede. Đorđe je bio na početku s poslom i tek sticao mušterije. Natašu, kažu, niko nije hteo ni da zaposli. Završila je za prehrambrenog proizvođača. Kome god se obratila za posao nezaobilazno pitanje je bilo - jesi li udata, imališ li decu? I odmah konstatacija, pa ti ćeš tek da rađaš. U Kragujevcu je u 50 firmi slala si-vi i svuda je dobijala isti odgovor. Onda je odlučila da bude samo domaćica i majka i da rađa decu,
a muž da radi dok se ne budu stvorili uslovi da i ona počne da doprinosi na taj način. Srećom, imali su roditeljsku podršku, sa obe strane, ali ne i finansijsku pomoć.
- Samo je muž radio. Prvi se on osamostalio, na moju inicijativu, otvorio je svoju firmu i uspeo u tome. Kada je ćerka napunila dve godine ja sam rešila da otvorimo restoran, mada sam povremeno radila po vašarima, turnirima i gulašijadi u Čestinu. Sa jetrvom sam prodavala palačinke i kuvala kafu. Suprug mi je pomogao da otvorim restoran, uložio je novac i tako je krenulo, priča tridesetdvogodišnja Nataša.
S obzirom da su oboje u privatnom biznicu, a deca su još mala, zanimalo nas je kako usklađuju obaveze.
- Teško. Svekrva dosta pomaže oko čuvanja dece. Suprug sada, pored svog posla, radi i moj, jer sam angažovana oko bebe. Ipak, nalazimo sate i dane koje provodimo samo sa decom. Svakog dana jedan period smo posvećeni samo njima, kad god možemo mi ih povedemo sa sobom i u nabavke, a i na poslove ih vučemo. Ja obično vodim ćerku, a on sinove, kako bi stekli neke navike i na vreme uvideli da nešto mora da se radi. Već pričaju šta će ko da radi kad poraste i ko će da bude u poslu s tatom, a ko s
mamom, objašnjava Nataša.
Najstariji Mihailo bi voleo da vodi restoran, Božidara interesuje građevina, on je, kaže, preslikan otac, a Anđa govori „da će da bude gazdarica”. Na vreme se pozicioniraju, kaže kroz smešak mama.
Anđa bi da bude i pevačica, voli da peva, Mihailo se već bavi sportom u Gruži, trenira fudbal, a Božidar je radnik – možda budući arhitekta.
- Nama ništa sa četvoro male dece ne pada teško.Đorđe i ja smo složni, usklađeni i imamo svoj mir. Izolujemo se od sveta, izolujemo i od priča. Deci samo ljubav pružamo i oni ne osećaju težinu života. A sve svoje sekiracije ostavimo za uveče uz kafu i cigaretu kada se dogovaramo šta ćemo i kako ćemo. Svakog dana pravimo plan za naredni, kako bi sve besprekorno funkcionisalo. Sve radimo u dogovoru, kaže Nataša.
Odbili odlazak u inostranstvo
Oboje su imali ponude za posao i život u inostranstvu, i dok nisu imali decu, a i posle toga, ali su odbili.
- Mi definitivno ostajemo u Srbiji, ovde smo pronašli svoj mir i ne tražimo mnogo od života. Zadovoljni smo, jer smo se izborili da budemo ovo što jesmo danas. Nadam se da ćemo imati i više. Bog nam je pomogao i mi smo srećni koliko god imali, objašnjava Nataša.
Na njenu priču se nadovezuje suprug:
- Nismo nezadovoljni zato što se mi zaista trudimo. Moj radni dan traje bukvalno 20 sati. Dešavalo mi se da šest dana zaredom dolazim kući kasno, kad deca spavaju, a ujutru odlazim pre pet sati, dok takođe spavaju. I sada se sav ježim dok ovo pričam. Tu sam, fizički prisutan, spavam sa njima, ali oni mene ne vide. Prosto ne stignu, kaže Đorđe dodajući da sve kompenzuje tako što je prvi neradni dan je ceo posvećen samo njima. Obično je to nedelja ili praznik. Baš je juče sin rekao: „Tata,
sutra praviš roštilj”. A pre par godina sin Božidar se toliko bio uželeo da je rekao: „Tata, opet ideš na posao. Možeš li ti malo da ostaneš kod kuće, da budeš sa nama”. Trebalo je da ide na važan poslovni sastanak, koji je bez mnogo razmišljanja pomerio za naredni dan. Jednostavno, nije imao srca da ne usliši te reči. Bilo je to u vreme kada je i supruga počela da radi i kada se njegovo odstustvo još više primećivalo u porodičnom domu.
- Naša deca shvataju da dosta radimo. Ćerka kaže – hajde, mama, lezi, odmori malo, rdaila si dugo. Ostaje se u restoranu do kasno u noć, jer bez prisustva vlasnika ne može da funkcioniše kako treba. Znam da dođem u četiri-pet ujutru. Spavam malo i već ustajem do osam sati, deca traže svoje. Anđelija dođe u moj krevet, tiho se zavuče ne budeći me. Igra igricu tik-tok. Ja krenem da ustanem, a ona kaže: „Nemoj, još braća spavaju, odmori se”, nastavlja priču Nataša. Ona je do poslednjeg dana
četvrte trudnoće išla na posao.
Inače, s decom redovno idu na godišnje odmore, planiraju da idu i ove, s jeseni, ako se popravi situacija sa korona virusom i otvore granice.
- Mladima bih poručio da što više rade da bi imali uspeha u životu i malo više tolerancije i sloge, jer mislim da to danas mnogo fali. Danas niko neće ništa da „proguta”, da sasluša i razume. Mladi danas imaju veliku zaštitu od roditelja, bar su to primeri kojima smo mi svedoci, i kada dođe do nekih nesuglasica brakovi se raspadaju. Mora da se zna ko je šta, kaže Đorđe.
NJihovu porodicu krasi tolerancija.
- Ja ne opterećujem ni suprugu ni majku da nešto rade što je posao za muškarce. A i one se trude da odmene mene u nekim poslovima, kaže Đorđe. Dodaje da ima prostora za sve, samo kada se hoće i kada je čovek zainteresovan.
Za razliku od tate, mama nema drugih aktivnosti, osim bavljenja decom i restoranom. Malo li je.