Nikad nije bilo teže
„Naši članovi dolaze i traže pomoć, najviše za hranu i lekove, ali mi nemamo pravo da je dajemo, već jedino ako nešto sami solidarno sakupimo. Trenutno je ta pomoć – nula”, kaže predsednica gradskog Udruženja invalida rada Tatjana Bobar
Kragujevačko Udruženje invalida rada veoma je brojno, ima 1.030 registrovanih članova a u oktobru prošle godine dobilo je novu predsednicu Gradskog odbora. Tatjana Bobar, i sama invalid rada prve kategorije, radila je kao farmaceutski tehničar kada je zbog obolele kičme morala na lečenje, a kasnije i pred komisiju koja je utvrdila da je zdravlje narušeno na radu.
Dotadašnji posao u apoteci morala je da prekine, a onda sledi „selidba” na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, gde je bila od 2012. godine do dobijanja posla u Udruženju. Na evidenciji je još uvek, jer je ovaj radni angažman dobila kao ugovor o delu.
Kao neko ko i sam deli sudbinu članova organizacije Tatjana nam priča o specifičnostima Udruženja i njegovom karakteru koji je u ovim kriznim vremenima u potpunoj suprotnosti sa onim što članovi od njega očekuju.
Statut koči pomoć
- Mi smo Udruženje invalida rada bez obzira na godine, uključujući i penzionere. Najveći problem su ljudi koji su doživeli povredu na radu, ali nisu u penziji jer nisu stekli uslov. NJima je najteže i najviše nam dolaze sa raznim molbama. Polovina njih je na birou rada, gde imaju rešeno samo zdravstveno osiguranje. Oni nam se obraćaju, ali naša organizacija je samofinansirajuća i nemamo dodatne prihode. Sve što možemo da organizujemo kao pomoć je ono što možemo sami da
sakupimo, a u ovom trenutku to je – nula, kaže Tatjana.
Ona dodaje da je organizacija takva da po Statutu nema pravo da dodeljuje pomoć svojim članovima, već je stvar dobre volje da li oni sami hoće i mogu nešto da obezbede. Tu se pojavljuje problem, kako kaže predsednica, jer članovi dolaze i traže pomoć, a u Udruženju nisu u stanju da pomognu.
- Nekada su postojali neki vidovi pomoći kojih sada nema. Da li su to omogućavale donacije, ne znam, ali bilo je više davanja novčanih sredstava ugroženima, kao i razni paketi sa namirnicama i lekovi. U ovom momentu ničega od toga nema i meni je zapala uloga da kao predsednik nemam čime da pomognem, rezignirano kaže Tatjana.
Iako je na čelu oranizacije tek od skoro, upućena je i kaže da ne zna da je nekada bilo gore kada su u pitanju invalidi rada i njihov položaj. Izgleda da tako govori s pravom, naročito posle ukidanja besplatnih karata za gradski prevoz za sva invalidna lica, pa i za invalide rada. Ovu odluku donečla je lokalna vlast pre dve godine, zadržavši pravo na besplatne karte samo određenim kategorijama invalida, onima koji se kreću pomoću kolica, obolelima od multiple skleroze, sa teškim otećenjima
sluha i vida i dijaliziranim pacijentima. Ukratko, kaže predsednica Tatjana, u najvećem delu onim invalidima koji gotovo i da ne koriste gradski prevoz.
Ukidanje besplatnih karata umnogome je otežalo položaj invalida rada. Oni stariji od 65 godina zadrali su besplatne karte, ali to važi za sve građane, ne samo invalide.
Traže hranu i lekove
I penzije najvećeg dela ove kategorije građana su veoma skromne, pa i oni traže pomoć, uz one koji nisu stekli pravo na mirovinu. Kako kaže predsednica Udruženja, kada dođu po savet kuda treba da odu da ostvare neka svoja prava, onda to nije problem. Ali, ono što najviše traže jesu hrana i lekovi ili, jednostavno, pitaju mogu li dobiti bilo šta od pomoći. Dolaze i sa decom u kolicima i traže pare za pelene.
Kada dobiju negatovan odgovor, reaguju besno, jer država priča da pomaže invalidima, a oni traženo ne dobijaju. Tatjana Bobar je kao invalid rada provela osam godina na birou rada i za to vreme nije imala nikakva primanja, već se izdržavala od plate svog supruga.
Ni jedan poslodavac nije je pozvao i ponudio joj posao, iako je boraveći godinama na evidenciji biroa bila upućivana na usavršavanje u „Zastava INPRO”, preduzeće koje se bavilo radnim angažovanjem i rehabilitacijom invalida rada i lica sa invaliditetom.
Tamo je završila kurs za rad na računarima, a potom i kurs za šivače. Ovo preduzeće se, na žalost, pre dve godine ugasilo jer za njegov deo koji nije kupio francuski partner „Trigano” nije bilo opstanka. Tako je danas u Kragujevcu jedna državna firma manje za zapošljavanje invalida rada i ostaje mogućnost angažovanja u „Šumadiji DES” ili kod privatnika. To se retko događa.
- Poslodavci se nama ne javljaju kako bi stupili u kontakt oko zapošljavanja invalida rada. Jedini način da im se pomogne je zapošljavanje, što po zakonu koji na ovo obavezuje, što po stručnosti. To što je neko invalid ne znači da nije stručan za svoju oblast. Takođe, bitno je da postoje subvencije države za zapošljavanje invalida i nije mi jasno da neko ko ima povredu, ali može da radi, ne bude angažovan. Jer, to je invalid rada, doživeo je povredu na radu, ali zna da radi
posao, tvrdi Tatjana.
Iako je Udruženje tako usmereno i zamišljeno da ne pruža materijalnu pomoć članovima, praksa pokazuje da se invalidi baš najviše za to obraćaju, jer ne vide nekog drugog ko bi to mogao da nadomesti. Inače, po Statutu ovo udruženje postoji i dobija sredstva od države da bi organizovalo aktivnosti svojih članova, a to su sastanci, druženje...
Predsednica Tatjana kaže da za više od pola godine, koliko je na čelu, iako ima mnogo izneverenih očekivanja niko nije došao i rekao da prestaje da bude član i da prekida sa plaćanjem članarine. Po njoj, to rade iz „samo njima znanih razloga”.
Godišnja članarina je 300 dinara, a postoji mogućnost doplate od 150 dinara za članove koji žele da u slučaju njihove smrti porodica dobije jednokratnu pomoć od oko 4.000 dinara. Mali broj ljudi se odlučuje za ovu doplatu jer već postoje razni oblici osiguranja koji pokrivaju slučaj smrti.
Da li zbog potrebe da se pripada većoj grupi koja deli iste muke, potrebe da se sretnu sa sebi sličnima i razmene iskustva, tek invalidi rada ne napuštaju svoje udruženje ni u ovim vremenima. Predsednica Tatjana pominje jednu penzionerku, invalida rada od 90 godina koja je nedavno došla u Udruženje. Rekla je da je došla da se vidi sa kolegama i da plati članarinu „da je ne bije maler” i da popije kafu.