Udvaranje s mene pa na uštap
Rešili smo da oživimo nešto što je bilo eminentno i što je predstavljalo način života u Srbiji, saopštio je Milan Krkobabić posredstvom sajta svog ministarstva posle posete Kragujevcu, dok mu je domaćin, gradonačelnik Kragujevca, uzvratio ocenom kako je teritorija grada poznata po stočarstvu, te da su joj potrebni podsticaji u razvoju i udruživanju. Ali čini se da te lepe reči nisu podržane gradskim izdvajanjem za ovdašnji agrar
U Srbiji je nestalo skoro 1.200 sela od ukupno 4.700, a da 980 sela ima manje od 100 stanovnika. U 150.000 seoskih kuća niko ne živi, a čak 50.000 kuća nema vlasnika.
Ovim podacima ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj Milan Krkobabić ilustrovao je prilikom boravka u Kragujevcu stanje na srpskom selu.
Istini za volju, podaci su „malo“ bajati, potiču iz 2011. godine i već su mnogo puta navođeni, komentarisani i isticani svakom prigodom kada je srpski agrar (modernim rečnikom: ruralni razvoj) bio tema.
Tokom boravka u lokalnoj samoupravi koja ima najveći broj sela na svom području kada je o teritoriji Republike Srbije reč, nisu izostale ni ostale „aktuelnosti“ iz delokruga pomenutog ministra bez portfelja.
„Rešili smo da oživimo nešto što je bilo eminentno i što je predstavljalo način života u Srbiji, ali ne po starim već po novim principima evropskog zadrugarstva, saopštio je Krkobabić posredstvom sajta svog ministarstva, dok mu je domaćin, gradonačelnik Kragujevca, uzvratio ocenom kako je teritorija grada Kragujevca poznata po stočarstvu te da su joj potrebni podsticaji u razvoju i udruživanju. Grad će, kaže gradonačelnik, nastaviti da daje administrativnu i logističku podršku u cilju
poboljšanja kvaliteta života seoskog stanovništva.
„Našminkano“ zadrugarstvo
Koncept zadrugarstva Svetozara Markovića iz druge polovine 19. veka, sada „prepakovan“ u evropsku oblandu, nije niti može da sakrije osnovnu boljku ovdašnjeg agrara: njega se političari sete „s mene pa na uštap“. Aktuelno udvaranje seljaku deljenjem pozamašnih iznosa ne bi li se reafirmisalo zadrugarstvo prvi i osnovni sudar ima upravo sa – evropskim pravilima.
Zakonom definisan koncept srpske zadruge evropski zakonodavac smešta u isti koš sa svim ostalim udruženjima građana i na taj način ograničava im mogućnosti za pristup mnogim izvorima finansiranja.
Sa druge strane, evropski koncept zadrugarstva podrazumeva formiranje prave firme koja ima svoje menadžere i stručnjake za agrar. Takve zadruge su mesto sabiranja proizvoda određene vrste bilo radi dalje prerade ili radi prodaje na tržištu. U našim uslovima, to se podudara sa formiranjem firme poput svakog drugog privatnog preduzeća, a taj „recopis“ na našem poslovično (i opravdano) sumnjičavom selu teško da može da prođe. Jer, niko ne može seljaku da pruži ubedljiv odgovor dokle će jedna
takva kampanja da traje, odnosno neće li se sve brzo preokrenuti od zadrugarstva ka vetrenjačama za struju, na primer, ili ka bilo čemu drugom što se preko noći proglašava za prioritet od najveće važnosti. Kao, recimo, zadruge ovih meseci.
Da ovde i ne govorimo o tome ko može da dobije finansijske podsticaje od države koja počiva na partijsko-rođačkim principima i vezama i – što je možda i važnije – ko uopšte kontroliše da li se ta dobijena sredstva namenski koriste. Naime, nije nikakvo čudo da taj novac samo formalno „uđe“ u zadrugu a onda se papirima pokriju troškarenja sasvim druge vrste.
Kragujevački „podsticaji“
Osim pobrojanog, za ovdašnje prilike posebno je simptomatična gradonačelnikova najava kako će gradska uprava „nastaviti da daje administrativnu i logističku podršku u cilju poboljšanja kvaliteta života seoskog stanovništva“. Bar tako piše na sajtu ministra bez portfelja.
Koju i kakvu podršku? Nikakvu. Naprotiv, davanja iz gradskog budžeta ka poljoprivrednicima (pa makar ona bila partijsko-rođački opredeljivana) danas su skoro pa desetostruko manja od izdvajanja iz gradske kase za agrar pre preuzimanja vlasti od strane aktuelne političke koalicije. Podsećanja radi, svojevremeno ta izdvajanja dostizala su po skoro milion evra godišnje, a osim sufinansiranja ili kreditiranja potreba pojedinačnih poljoprivrednih gazdinstava obilato se ulagalo i u gradnju
infrastrukturnih objekata na selu.
Danas, osim povremenih „lickanja“ seoskih saobraćajnica, teško da može da se izdvoji ijedan gradski program podrške i podsticaja seljaku. To svakako nije program dodele sredstava udruženjima – zna se ko i koje udruženje tu godinama „skida kajmak“ – a ono što su bile gradske robne rezerve sada samo po inerciji i dalje s vremena na vreme biva u službi seoskih domaćinstava. Sve ostalo su samo sporadična reagovanja na trenutne probleme (osiguranje useva i plodova od gradobitnih oblaka, na
primer).
Posebna priča jeste Centar za ruralni razvoj, ambiciozno zasnovana gradska institucija locirana na Sobovici i na sva usta oglašavana kao samofinansirajuća firma. Začeprkalo se malo (okoristili su se poneki, ne baš malo, o to formiranje), a onda se „zinulo“ više nego što je moglo da se podnese zagovaranjem (i ugovaranjem, uostalom) posla sa kineskim partnerom. I? I ništa. Sve se zaustavilo na novookrečenim prostorijama koje s vremena na vreme posluže za „edukaciju“. Od hiljada tovljenika i
više desetina tona mesa koje bi se izvozilo u Kinu spalo se na ponudu pilećih nogica Kinezima od strane Palminih pristalica.
Igre „bez granica“
O meri zbrdazdolisanja nasleđenih vrednosti u delovanju na selu možda najbolje svedoči tek započeti ciklus „Šumadijskih seoskih igara“. Inicirane kao način da tokom zime ožive uglavnom zapušteni i zaparloženi seoski prostori svojevremeno ambiciozno imenovani za domove kulture, ove igre vremenom su postale stvarno mesto seoskog okupljanja, a nastup i plasman sela na „Šumadijskim zimskim igrama“ postala je stvar prestiža.
Počelo se sa uređivanjem seoskih dvorana, pripreme za nastup na igrama trajale su i po nekoliko nedelja, meštani – što je bilo najznačajnije, i seoska mladež – počeli su redovno da se okupljaju, vežbaju, pa i međusobno nadmeću ko će najuspešnije braniti boje sela kad na njih dođe takmičarski red.
Ishodište tog koncepta trebalo je da bude revitalizacija seoskih domova kulture na tim i novim sadržajima, ne bi li se na ruralno područje unelo nešto što (ne samo na rečima) animira meštane.
Ove godine, međutim, neko je procenio da je to previše. Pod inventivnim naslovom „Susreću se sela Šumadije“, mesto sistema takmičenja po kragujevačkim selima, koja su – recimo i to – snimana i emitovana na programu gradske televizije, sve je zbrdazdolisano u dva-tri kvalifikaciona susreta. Ovako, sela po grupama prolaze četvrtfinale, ko se plasira „ide“ u polufinale, pa u finale.
Ni „E“ od nekadašnjih energije, entuzijazma i elana stotina učesnika, hiljada posmatrača i baš bučnih navijača, čak i rođaka koji su iz gradova dolazili u maticu da vide „svoje“ na delu.
Jednostavno, neko je procenio da je tako bolje.
I posle svega ovoga i sličnog što potpisnik ovih redova zna „sa kaldrme“ i iz povremenih susretanja sa ovdašnjim seljacima, kako poverovati da taj isti seljak može da veruje „na reč“ onima na vlasti, pa makar to bili i ministar bez portfelja i njegov domaćin, gradonačelnik Kragujevca. Doduše, neće seljak to jasno i da kaže. Valjda po onoj narodnoj „Koga su guje ujedale...“.