Moj Radiša je voleo uniformu
Na dvadesetogodišnjicu pogibije Radiše Ilića na Košarama njegovoj porodici uručena je spomenica, po odluci Ministarstva odbrane, povodom sećanja na NATO agresiju na našu zemlju
Priča o Radiši Iliću, sinu jedincu iz naselja Pivara, koji je poginuo 20. maja 1999. godine na Kosovu, na Košarama, u vreme NATO agresije na našu zemlju, kao devetnaestogodišnji vojnik koji je bio na odsluženju redovnog vojnog roka, dobila je još jedno poglavlje. Ovaj mladić je po pogibiji bio odlikovan ordenom za hrabrost, da bi posle 20 godina od njegove smrti porodici bila uručena i vojna spomenica.
Tačnije, uručena je njegovom ocu Živoradu, pošto mu je majka Snežana u novembru prošle godine preminula. Baš tog dana navršilo se šest meseci od njene smrti, pa im je održan zajednički pomen na Bozmanu, gde imaju porodičnu grobnicu. Majčino srce tragediju i tugu za sinom nije izdržalo.
- Povodom 20 godina sećanja na NATO agresiju na našu zemlju Ministarstvo odbrane je odlučilo da poginulom pripadniku, odnosno njegovoj porodici, uruči spomenicu, rekao je predstavnik Petog bataljona Vojne policije, kojoj je pripadao i nastradali Radiša Ilić.
Borbena grupa, u kojoj je bio Radiša, bila je sastavljena od vojnika iz Beograda, Valjeva i Kragujevca, odnosno sa teritorije Prve armije, koja je pokrivala Vojvodinu i Šumadiju. Ilić je bio u sastavu beogradskog voda Vojne policije kao redovi vojnik - na odsluženju vojnog roka. Pripadao je vojnoj pošti 2834 Beograd, što je uklesano i na pozadini njegovog nadgrobnog spomenika.
- Po izbijanju sukoba sa NATO agresorima raspoređen je u borbenoj grupi koja je upućena u reon Đakovica – Dečani – Peć. U okviru te borbene grupe učestvovao je u više navrata u borbama u širem reonu karaule Košare. Prilikom izvršenja vojno-policijskog zadatka (pretresa terena) u regionu ove karaule poginuo je 20. maja 1999. godine. Radiša je učestvovao u borbenim dejstvima u okolini Dečana od dolaska na Kosovo (18. marta) do momenta pogibije, objašnjava kapetan prve klase, komandir vojne
policije iz Kragujevca Branko Momčilović Majkan, koji je bio i zamenik komandanta 24. Bataljona Kragujevačkog korpusa.
Radišin otac se zahvalio na ukazanoj počasti rečima: „Vojsko, vi ste mi jedina uzdanica na koju sigurno računam i uvek ste tu”.
Posle ordena - spomenica
- Lepo je to od vojske i od Ministarstva odbrane što su se setili mog sina posle dve decenije. Do pre deset godina nismo se ni videli ni čuli s vojskom. Poslednji put smo se videli kada su nas pozvali za Dan vojske u Beograd, odnosno vojne policije. Mislim da je to bilo u septembru. Jesam bio tada ljut. Pozovu te na ručak i da vidiš tehniku današnje vojske. Rekao sam im da moraju pod hitno da naprave spomen obeležje, gde mogu da dođem i položim cveće. Ako nećete, kažem, ja više neću ni da
dolazim. Sutradan smo otišli u Kraljevo, to je ista jedinica, samo u ovom gradu. I tada sam im predlagao kako da pomognemo preko Udruženja da naprave spomen obeležje poginulima. I zaista smo napravili par spomen obeležja ne samo za poginule u NATO agresiji, već uopšte u ratovima. Uradili smo, na primer, u Priboju spomen obeležje gde ima njih 14-15 poginulih. I onda je komandant Jojić, koji je bio osetljiv, prihvatio predlog, ali s rezervom da ne zna šta će njemu komandanti, glavešine gore da
kažu. Rekao je - ’ajde da pokušamo da uradimo nešto. Uzeo je spomen ploču i odneo je na mesto gde će da bude spomen obeležje. Za godinu dana, zahvaljujući Jojiću koji se tu angažovao, uspeli smo da uradimo spomen obležje za 13 poginulih na Topčideru. Kada smo se vraćali iz Beograda podoficir iz Kraljeva me pita: Žile, šta ću sa ovom pločom? Ništa, kažem, ponesi je za Kraljevo, i tamo ćemo napraviti spomen. Ploču smo prebrusili i napisali imena i pet naših Kragujevčana. Ona se i sada nalazi
tamo kao spomen obeležje, objašnjava Radišin otac Živorad.
Inače, Radišinom pomenu su prisustvovali predstavnici tri vojne formacije - iz Kragujevca, ispred komande garnizona, iz Kraljeva i iz Beograda, ispred vojne policije. Došli su i Radišini klasići iz vojne pošte 2834, s kojima je proveo poslednje dane života, da mu još jednom odaju poštu. To su mladi ljudi koji su bili u isto vreme u kopnenoj zoni bezbedosti na Kosovu 1998. i 1999. godine, kada i glavni junak ove priče.
Oni, ni posle toliko godina u vojnoj službi, nisu dobili stalno zaposlenje, uprkos svemu onom što su prošli i ne samo na Kosovu. I dalje su samo vojnici pod ugovorom.Uniformisani momci ništa nisu smeli da kažu o tim poslednjim Radišinim danima, ni kako je nastradao, samo iz straha da ne izgube i taj posao, što su sami nevoljno priznali.
Neuspeli upis u Vojnu gimnaziju
U vreme stradanja Radiša je bio samo golobradi dečak koji je tek izašao iz đačke klupe. Završio je srednjotehničku školu, maturirao i odmah obukao uniformu iz koje, nažalost, nije izašao. U široj zoni karaule Košare nestali su zauvek svi dečački snovi. A stradao je dan pre nego što je trebalo da se vrati kući. Na Kosovu je bio od 18. marta, a i u vreme kada su nastradala trojica mladih Kragujevčana, 6. maja.
- Reči su uzaludne, ali ostaje slogan koji će da se pamti o tome šta smo mi hteli da kažemo, a on glasi - život nije vreme koje prolazi, već su dani koji se pamte, rekao je zastavnik Dalibor Alić iz Kraljeva.
Prema kazivanju Radišinog oca Živorada, njegov sin je voleo vojni poziv i uniformu. Hteo je čak i da upiše Vojnu gimnaziju, ali nije uspeo zbog loše ocene iz engleskog jezika. Prvi put je odbijen, a naredne godine se premišljao da ponovo konkuriše, ali je u poslednjem trenutku odustao. Ali, nikada nije od eventualnog vojnog poziva i te profesije.
- Teško sam primio vest da mi je sin poginuo. Došli su kući iz Komande grada Kragujevca da mi to saopšte. Ni sam ne znam kako sam to preživeo. Mislio sam da mom Radiši ne može ništa da se desi. Bio je vredan, radan, zverka dečko, to su svi znali, priča plačući Radišin otac.
Priseća se detalja iz perioda kada je sa sinom još nekako mogao da kontaktira telefonom.
- Pitao sam ga šta radi. Rekaomi je – „sad mobilišem ove ovde”. Šta ti imaš da mobilišeš na Kosovu, aman brate! Posle razbiše poštu u Prištini i više se nismo ni čuli. Poslao je i dva-tri pisma koja su stigla sa zakašnjenjem, nakon njegove pogibije. Ne znam ni kako se snalazio tamo bez para, jer nisam imao kako da mu pošaljem, niti si mogao da mu priđeš. Ni oni nisu smeli da se javljaju odozdo od kada je počelo bombardovanje. Bili su onda smešteni poviše manastira Dečani. I danas mi je teško
kada se svega setim, kaže Živorad Ilić.
Po njegovoj priči Radiša nije stigao čestito ni da se zabavlja, a kamoli da se oženi, jer je sa 19 godina otišao u vojsku. Pravili su mu ispraćaj 15. septembra 1998. godine. Do polaganja zakletve, nekih mesec dana, bio je u Valjevu, a odatle prelazi u Peti bataljon Vojne policije u Beograd. Početkom marta otišao je na pripreme na Kopaonik. Vežbali su da skijaju. Po povratku za Beograd samo se javio da kaže da se sprema za polazak na Kosovo. I od tada počinje agonija.
- Posle obdukcije na Vojno medicinskoj akademiji, šurak je preuzeo njegovo telo. Spremili smo mu sahranu. Od tada ovo više nije život, iako smo supruga i ja i dalje radili. Kasnije smo otišli oboje u penziju. Bili smo tužni i neutešni, ali živeli smo s osećanjem da smo imali junaka, priča Radišin otac jedva uspevajući da dođe do vazduha.
Redovno su ih, napominje, posećivali Radišini drugari i vojska iz Kraljeva, posle par godina se uključila vojska iz Beograda.
- Znao sam da će mu biti uručena spomenica, tako da se nisam posebno iznenadio. Spomenica, ako nema neku vrednost, može da bude samo medalja kao svaka druga. Znate kakva je, na primer, bila Albanska spomenica, ali o tom po tom. I ne razmišljam o tome. Spomenica mi znači zbog ljudi koji su mi je doneli, ipak su se setili nečega, i nisu zaboravili na Radišu ni na nas, kaže Živorad Ilić.
On podseća da kad god treba negde da se ide u režiji vojske, ili kada se obeležavaju dani jedinice, idu roditelji palih boraca i ratni invalidi. Ili kada je godišnjica pogibije nekog Radišinog kolege iz voda ili bilo koga iz redova vojske.
- Moj sin bi sada imao 40 godina. Bio bi svoj čovek, imao bi možda porodicu i decu. Ovako ništa, kaže Živorad Ilić.
Tvrdi da je njegov sin baš voleo da ide u vojsku i nadao se da će ostati kao vojnik po ugovoru. Voleo je vojni poziv i niko mu to nije ni branio i niko nije ni slutio da može ovako nešto da ga zadesi. Doduše, napominje Radišin tata, i on je voleo vojsku.
Udruženje ratnih vojnih invalida i porodice palih boraca iz Kragujevca su takođe uradili spomenik za nastradale tokom ratova devedesetih i NATO bombardovanja i u Kragujevcu.