Skupština grada Kragujevca usvojila je na vanrednoj sednici Predlog Plana detaljne regulacije “Radna zona Sobovica-Lužnice“.
 Teško je bilo i za pretpostaviti da će se nešto drugačije odlučiti, s obzirom da ovim činom lokalna samouprava odrađuje svoj deo posla u pripremi industrijskog preporoda Kragujevca koji je sam predsednik države najavio u izjavi povodom preuzimanja ovdašnjeg „Milanović inženjeringa“ od strane nemačkog „Simensa“.
Ovako „spakovana“ informacija – ruku na srce – prija. Nova radna mesta, posao za mlade, više para od poreza i doprinosa u gradskoj kasi, utemeljenje još jednog velikog svetskog proizvođača – sve to je pod dosadašnjom kragujevačkom koalicionom SNS vlašću spadalo samo u neispunjena obećanja.
 Postoji, međutim, i jedno „ali“.
 Potez Sobovica-Lužnice vekovima je žitnica za ovaj deo Šumadije. Uostalom, tu se nalazilo i skoro stitinu hektara sa kojih je Centar za strna žita žeo semensku pšenicu kojom su zatim sejane hiljade hektara strnina u Srbiji.Takođe, tu svoje posede ima nekoliko najvećih poljoprivrednih proizvođača sa područja grada Kragujevca.
Žrtvovanje jednog takvog agrarnog potencijala zarad stvaranja uslova za smeštaj proizvodnih postrojenja „Simensovih“ komponentaša, i to u zemlji koja se kune u značaj sopstvene poljoprivredne proizvodnje, spada u poteze koji su teško prihvatljivi razumnom čoveku.
 Kao i u mnogim sličnim prilikama, čini se, ovo poslednje – razum – nije kriterijum za odlučivanje. Jer, ma koliko potencijalni „Simensovi“ komponentaši obećavali ekološki „prijateljsku“ proizvodnju, fabrika je fabrika, sa svim svojim otpadima, zagađenim vodama i hemikalijama, sa isparenjima i svim onim što je tradicionalne gradske industrijske zone pretvorile u trovače sopstvenog građanstva. Sada je nekome potrebno da te trovače – iseli u čistu sredinu!
Uostalom, malo li je industrijskih zona u Kragujevcu? I onih braunfild – što će reći na lokacijama nekadašnjih industrijskih postrojenja zatrtih poslednjih decenija – i onih „grinfild“ - koje je aktuelna gradska vlast počela da umnožava po onoj „gde god nađeš zgodno mesto industrijsku zonu posadi“.
 Ipak, vratimo se agraru. U zemlji koja još ne uspeva da „povuče“ odobrene milione evra za razvoj poljoprivrede zarad sopstvene nesposobnosti i neorganizovanosti, u zemlji u kojoj je budžetskih 40,8 milijardi određenih za agrar u narednoj godini veće od 43,8 milijardi  potrošenih u godini na izmaku, gde je nemoguće naći zvaničnu procenu šteta u poljoprivredi od vremenskih uslova u prethodnih 11 meseci... i da ne nabrajamo dalje – e u toj i takvoj zemlji nije ništa čudno da se desetine hektara žrtvuju jer je predsednik tako rekao.
 Sprdali smo se onom nazovi anegdotom kada jedan drugi predsednik, onaj doživotni, u vozu na putu kroz smederevski kraj upitao najbližeg saradnika „čega ovde najviše ima?“. Na odgovor „grožđa“, reagovao je: „A gvožđa! Bogamu, napravite tu železaru“. I tako je nikla Železara Smederevo.
 Kako će se tek sa ovim vremenom sprdati neke dolazeće generacije – gostujući kod baka i deka na proputovanju iz inostranstva.