Ko da razmišlja na plus 40 u hladu

Nastupajuću, treću jesen pod suverenom SNS koalicionom vlašću Kragujevac dočekuje sve udaljeniji od onog osnovnog: novih (daj Bože stranih) investicija.
Prodefilovale su ovim gradom mnoge ambasadorske, kompanijske i druge delegacije, vodao je Tata sina po belome svetu sve do daleke Kine, najavljivalo se i nagoveštavalo svašta nešto, oduzimala osnova za rad firmama koje postoje 120 godina ne bi li se primamili neki strani ulagači, i – ćorak!
Ni evro, dolar ili rublja u grad nisu uloženi!
Nedavni potres uzrokovan kratkotrajnmim radničkim buntom (uzgred, još jedan „ćorak“) samo je dodao ulje na vatru zebnjom da se i „Fijat Krajsler automobili“ možda premišljaju da li da Kragujevac ponovo sunovrate u dolinu gladi. 
DŽaba orkestrirana medijska kampanja tokom koje su mnogi poslenici javne reči odradili svoje ko-zna-kad i ko-zna-kako zaduženo ne bi li sada dokazivali nebuloze o novom modelu sa traka kragujevačke filijale multinacionalnog automobilskog giganta koji se koliko juče odrekao i svoje matične zemlje, zalud ubeđivanja da „Fijat“ nema razloga za razvod sa srpskim subvencijama,  u prazno se puca ljubavlju sa Altavilom...
Zebnja se samo pojačava posle ocena Fiskalnog saveta od kojih se svima normalnima – osim samozaljubljenoj gradskoj vrhuški – vrti u glavi. Vrhuški je lakše, jer se u samoj dijagnozi Fiskalnog saveta kaže da je „gotovo neverovatno to što je Ministarstvo finansija skoro deset godina dozvoljavalo Kragujevcu da gomila dugove, ne plaća obaveze, usvaja potpuno nerealne budžete – bez bilo kakve reakcije“.
Što će reći, kad ti država čuva leđa, sve može. Građani Kragujevca će to i tako sve da plate. Kad-tad.
Negde „iza brda“ valja se i nadolazeća izvesnost da Kragujevac polako ali sigurno gubi jednu po jednu polugu svog regionalnog značaja. Ponešto gubi, ponešto ne uspeva da sačuva, a ponešto i sam drugima daje. 
Ma koliko nezadovoljni premijersko-pa-predsedničkim promotivno-ispraznim otvaranjem fabrika po Srbiji sa kojom desetinom, ponekad i stotinom radnih mesta (novih ili „osveženih“, svejedno), mora se reći da je i to beskrajno mnogo više od vladanja gradom, regionalnim centrom, nekdašnjom prstonicom, kolevkom srpske industrije, gde prvi čovek nije za tri godine obezbedio ni jedno novo radno mesto, osim onoga što je država finansirala „po raspisu“ iz svojih budžetskih rukavaca.  
Reći će neko, ama šta ti je sada, 40 stepeni Celzijusa u hladu, šta mlatiš, `ajmo na hladno pivo, ono bar nije poskupelo.
Bih to, ali dolazi septembar – pa škola i nove đačke uniforme, ženu moram u vojsku, o drvima, zimnici, izanđaloj obući i odeći koju obnavljam u „sekend hend“ prodavnicama da i ne govorim. A tek o komunalijama, porezima i doprinosima, ratama kredita i koje čemu drugom, o tome da i ne pomišljam... Jedina prednost, jesenas neće biti novih izbora, novih milijardi uludo potrošenih u prihranu nečije sujete i novih nadanja (naivnih, naravno) kako ipak drugačije može da bude. 
A sve ovo, sva ta mrav varijanta preživljavanja i ne izgleda toliko dramatično i ubedljivo sa relacije Grčka – Španija – i koje gde drugde po svetu u vreme ovdašnjeg preznojavanja. 
Cvrčak je, uostalom, uvek uspevao dobro da se provuče u svim ovim i drugim nedaćama. Još kad Tata podšprajcuje (nije ako, nego kad), ne sumnjamo da će tako da bude i ovoga puta.