Ne vređajte studente
Otkad su počeli protesti širom Srbije, posle održanih predsedničkih izbora, političari iz vlasti i prorežimski mediji i analitičari ubiše se od dokazivanja da demonstracije nikako nisu buknule spontano i samoorganizovanjem nezadovoljne mladeži, već da su ih pokrenuli i njima upravljaju „poraženi opozicioni kandidati”, te da sve to nema veze sa studentskim buntom, nego je reč o tipično političkom reagovanju ulice, pri čemu se studenti samo (zlo)upotrebljavaju.
Na sve to dolazi i više puta javno prezentovana slatkorečivost premijera/predsednika Vučića u stilu da protesti mogu da traju „do mile volje”, jer on to dozvoljava (kao da ga je neko i pitao - možemo li na ulice?), policija ne interveniše, čak je i nema među demonstrantima (osim onih koji su „na dužnosti” u civilu), samo je važno da sve bude mirno i da se ne „ugrožavaju prava i slobode drugih”. Poenta je da se time „potvrđuje visok stepen demokratije u Srbiji”.
Na stranu šta Vučić priča, a šta stvarno misli, ali očigledna je namera, i njegova i svih njegovih „spikera”, da etiketiranjem političkih protivnika, pre svih onih čiji bi rejting mogao da raste u narednim mesecima, nastavi putem ka faktičkim pretvaranjem Srbije u jednopartijsku zemlju.
Međutim, u kampanji - koja je samo nastavak naprednjačke politizacije svega, već pet godina u nizu - koriste se i „falsifikati” posebne vrste, recimo onaj o suštini studentskih protesta. Najteži je onaj kojim se uporno dokazuje da „vijanje ulicama” nema nikakve veze sa studentskom populacijom, jer su zahtevi politički, a bunt može da bude studentski ako se, kako reče jedan mladi akademski rukovodilac - koji se „preporučuje” naprednjacima kao kadar od formata, ti ljudi „bore za
svoja prava, bilo da je reč o broju ispitnih rokova, uslovima studiranja, prevelikoj opterećenosti ili nekoj drugoj stvari koja tišti studente”.
Na nesreću, takvom stavu pridružili su se i neki profesori, još neki studentski funkcionerčići i, naravno, režimski političari.
Naravno da istorija studentskih pokreta (i protesta), i ovde i u svetu, govori nešto sasvim drugo: njihovo organizovanje i intelektualna snaga u nastajanju uvek su imali jake političke motive i bez izuzetka su bili antirežimski. Mogu se ređati brojni primeri u prilog takve teze, a vremenski najbliže su čuvene demonstracije posle Miloševićeve izborne krađe 1996. godine. One su trajale 117 dana i zapisane su kao najdugotrajniji i najmasovniji studentski bunt u istoriji Evrope - sa
isključivo političkim zahtevima.
Poznate su i demonstracije studenata 1968. godine, takođe sa izrazito političkim motivima, koje su bile deo šireg evropskog pokreta, a organizovane u veoma kontrolisanom Titovom sistemu. Studenti su tada tražili više socijalne pravde, smanjenje nezaposlenosti i razlika bogatih i siromašnih, policija je brutalno intervenisala,sve dok sam Broz nije rekao: „Studenti su u pravu”.
Ako se vratimo i dalje u istoriju, dolazimo do čuvenih studentskih nemira 1936. godine. To je vreme nadirućeg fašizma, vreme kada je uvedena tzv. univerzitetska policija i ukinuta svaka autonomija univerziteta. U sukobu sa snagama režima ubijen je student Žarko Marinović i od 1954. dan njegove pogibije 4. april obeležava se kao Dan studenata.
I ova površna „šetnja” kroz istoriju dokazuje da studentski protesti nisu nastajali zbog oskudnog ručka u menzi ili neodobrenog ispitnog roka. To su mogli biti sporadični incidenti, a suština studentskih buntova bili su, jesu i biće - borba za uređeno društvo i odgovornu državu.