''Pogrešno razumevanje sopstvene istorije sastavni je deo nacionalnog bića.'' Ernest Renan, ''Šta je nacija?''
Ovo je ozbiljan tekst. Ozbiljan, u smislu da sve što je literatura biva pomalo i neozbiljno: zatvoreno u sebe, u svoj mogući svet, fikciju ili ne-sasvim-realno. On, dakle, iskoračuje iz tog literarnog mehura, pene smisla koja se hvata povrh bare u kojoj mrdaju realni oblici života. Želi da ukaže na svakodnevni stav i moral koji je u ponašanju zasnovan, a koji ovde samo ističe svoje pravo na važenje.
Neko će reći da je to tekst uvređenog čoveka, gest sublimirane ljutnje. Možda, ali onda to nije privatna uvređenost, kao kad ti neko ne ukaže očekivanu pažnju ili te okleveta. Ako je povreda njegov koren, onda je to uvreda inteligencije, nečeg bitno ljudskog, posle čega nema izgleda za otklanjanje nesporazuma. To je uvreda prevaziđena otkrićem da je sama ideja sporazumevanja bila jedna zabluda.
Uvreda inteligencije
Inteligencija i sposobnost su sinonimi u nauci koja treba da utvrdi precizno značenje ovih termina, dakle u psihologiji. Kao mlada nauka i psihologija je donedavno ove termine koristila intuitivno, u skladu sa prosečnim, uobičajenim razumevanjem. Tek istraživanjima u okviru psihološke škole zvane faktorska analiza dolazi do značajnog napredovanja na području definisanja, opisivanja i merenja inteligencije.
Od ranih radova Čarlsa Spirmana koji je razlikovao samo dva faktora inteligencije, opštu sposobnost i specifični talenat pojedinca, preko Terstonove sedmofaktorske analize, ova je teorija napredovala ka sve specifičnijim oblicima ispoljavanja sposobnosti kod čoveka. Najzad, uspela je da zađe u sve kutke ove bitne dimenzije ljudske duše u impresivnom Gilfordovom modelu inteligencije koji je istančano opisuje pomoću više od stotinu faktora.
Međutim, ma koliko taj model bio prefinjen i precizan, baš zato ostao je psihometrijski skoro neupotrebljiv.
Školstvo, zdravstvo, vojska, industrijski pogon, tražili su precizan instrument za relativno lako diferenciranje stipendista, kandidata, ljudskog repro-materijala, po osnovu lične sposobnosti pojedinca, takozvani test inteligencije. Razumljivo je da bi Gilfordovim tragom taj preobimni posao u svakom pojedinačnom slučaju bio veoma dug, nimalo lak, i što je najvažnije, skup. Tek u poslednjim decenijama 20. veka stiglo je ono što su tržište i država tražili: jeftin metar za merenje
inteligencije, efikasan, brz, lak za upotrebu, a naučno validizovan i strogo precizan – Ajzenkov test inteligencije.
Profesor Ajzenk je, zahvaljujući pronalaženju modela koji srećno miri strogu naučnu deskripciju i psihometrijske potrebe prakse, postao zvezda i izvan akademskih krugova. NJegov test inteligencije prevazilazi okvire institucionalne upotrebe i počinje da živi život popularne publikacije. Ubrzo postaje bestseler koji se prevodi na mnoge jezike, a za svako novo jezičko područje profesor Ajzenk piše i odgovarajući predgovor prvom izdanju. Tako se krajem 80ih Ajzenkov test inteligencije pojavljuje
i u našim knjižarama, a ugledni profesor piše i predgovor jugoslovenskom izdanju.
Vrlo je interesantno da je profesor našao za shodno da proceni da će među kupcima i čitaocima knjiga u Jugoslaviji, pa sledstveno i njegove knjige, biti mnogo više inteligentnih nego uspešnih ljudi. Zato naglašava da je to što će čitalac saznati o sebi, radeći sa knjigom, po iznetim instrukcijama, najpouzdanije što mu psihološka nauka u ovom trenutku može reći o njegovim sposobnostima. Rezultat koji dobije na testu je to: tačna mera njegove inteligencije.
Međutim, profesor naslućuje da će njegov jugoslovenski čitalac biti zbunjen rezultatom. Predviđa da će ga mučiti pitanje: kad sam ja ovoliko inteligentan, zašto moja životna postignuća nisu ni izbliza u skladu sa dobijenim rezultatom? Profesor daje slikovit, direktan i nezaboravan odgovor: zato što vam je život pun onih koji sve što ne mogu da postignu na pravcu nadoknade na krivini.
Očigledno je, dakle, da nemački profesor zna da se obraća društvu punom krivinaša. Tačnije, zajednici u kojoj krivinaši dominiraju,doslovno, a ne tek brojem, i u kojoj je inteligencija potisnuta, sistemski marginalizovana. Kao da je reč o drugom univerzumu: o svetu zasnovanom na kulturi hvatanja krivine, o kulturi suzbijanja inteligencije. Dakle, o antikulturi.
Međutim, kaže ovim i nešto dublje i univerzalnije. Kaže da samo inteligentan čovek voli da se trka na pravcu. Inteligenciji prijaju pravila igre, poštovanje propozicija i fer nadmetanje, jer ne sumnja u sebe i svoje takmičarske izglede. Čak je i mogućnost nadigravanja, rizik da bude nadmašena, donekle i zadivljuje. Glupost je, međutim, inferiorna. Ona zna da nema šanse, naročito na pravcu nema šanse, jer biće pobeđena od sposobnijih. Za novu potvrdu sopstvene inferiornosti glupost nema ni
malo divljenja, naprotiv. Zato glupost razvija svoju strategiju opstanka i uspeha: smišljanje krivina.
Kako trku pretvoriti u iluziju pravca, a sav posao obaviti na večitoj krivini? Taj podli, mučki plan, kao životna strategija, razvija antisposobnost kao princip selekcije: princip koji sposobnije i samouverene, nasele na zamku poverenja u svoju zajednicu, pretvara u neuspešne, a gluplje u bolje. Ta spontano građena antisposobnost kao sistem i životni princip zove se lukavost. Lukavost je inteligencija glupaka. Glup svoju inferiornost i nekonkurentnost kompenzuje lukavošću: sposobnošću za
krivine i zamke.
Zajednica koja ne može da se dovede u red, zajednica u kojoj i po tarabama svašta piše, al život, a ne škola, uči kako to treba da se čita; u kojoj se smisao i moral principijelno odvajaju, pa se jezikom negovane gluposti to kaže da je nebitna teorija nego gledaj kako je u praksi; zajednica sistemski uzgajanog privida, obmane i laži, primarno je zajednica glupih. Glupost je njeno blago i rudnik beskrajne eksploatacije, njen simbolički i realni kapital.
Beda nacionalizma
Srbija je jedina evropska zemlja koja je imala građansku revoluciju, a koja se ni dva veka posle nje nije ratosiljala elementarnog, rajetinskog siromaštva. Ideja otvorenog tržišta, slobodne konkurencije, sveopšte pokretljivosti ljudi, robe, rada, usluga i kapitala, nikada se nije kulturno ukorenila. Čak i u 21. vek ulazimo s dominantnim otvorenim prezirom prema slobodi, pluralizmu i pravima čoveka i građanina.
Ideja odbrane i zaštite svekolikog srpstva, srpskog čoveka, žene Srpkinje, srpske čeljadi, srpskih svetinja i ognjišta, srpskih krava, ovaca, jaganjaca, pašnjaka i njiva, kao dominantna i gotovo isključiva sfera duhovne nadgradnje, pretvorila se u klauzurni, čistoposni čistosrpski zatvornički otpor smislu i pameti. Zahvaljujući njoj, Srbija je sve spečenija i manja, srpstvo sve proređenije i čemernije, al su zato kontejneri srpske društvene ishrane sve posećeniji, prezaduženost po glavi
srpskog stanovnika sve veća, a na tom srpskom miljeu u sve moćniju srpsku silu izrastaju nedodirivi autoriteti srpske nacionalne politike, srpske pravoslavne crkve, srpske akademije nauka, srpskog monopolskog biznisa i kriminala.
Nije teško razumeti problem dok jedni jedu samo kupus, a drugi meso. Al kad je to srpski kupus i ono tamo srpsko meso, to već i mutavom srpskom mesu miriše na srpsku sarmu. Srpstvo je taj fiktivni srednji pojam koji treba da poveže konfrontirane ekstreme, rastvori ih, pretopi i pomiri u nadzemaljskom spokoju svog iluzornog bića. A posumnjati u tog nivelišućeg fantoma sabornosti opasno je, jer je to neprijateljski napad na srpstvo.
Srpstvo je opijum za mase ''indolentnih mužika'' kojima je svaki drugi oblik osmišljavanja egzistencije, osim nacionalizma, udaljen, nedostupan i odučen, čak lično neprimamljiv. Visokorangirani proizvođači i dileri toga opijata, ubistvenijeg od sve druge narkoleptičke robe koja se valja na smrdljivoj balkanskoj pijaci, utemeljivači su i titulisani predavači katedre za zavisničku utrnulost i tupost. Lenjost uma i svenarodna glupost bazični su nastavni cilj ove manipulacije.
Pre neki dan mitropolit cetinjski Amfilohije podsetio je žene Srpkinje na njihovu dužnost da rađaju, razume se, srpsku čeljad, upoređujući ih, zaštitnički i očinski prekorno, sa Hitlerom. Osnov za poređenje nalazi se u broju izvršenih abortusa koji se, bez ikakve diskusije i obzira prema svakom pravnom i građanskom kontekstu, izjednačavaju sa čedomorstvom.
Igrom slučaja BIRODI je napravio zanimljivo istraživanje odjeka ove poruke, koje, naravno, nije moglo naći odjeka u javnosti, izuzev na društvenim mrežama. Naravno da srpski mediji nisu mogli preneti činjenicu da je poruka velikog srpskog vladike primljena uglavnom nepovoljno u srpskoj javnosti. Međutim, ono što je daleko zanimljivije od pretežno odbojnog stava javnosti, jeste polno diferencirana priroda istraživanja. Ispostavlja se da je krajnji nepovoljni rezultat recepcije poruke
preosvećenog mitropolita, uglavnom posledica drastično nepovoljnijeg reagovanja u ženskoj nego u muškoj populaciji ispitanika. Čekajte! Ovde mora prst na čelo!
Poruka mitropolita Amfilohija, o dužnosti rađanja, upućena je valjda ženama? Ali on je znači skroz promašio, jer baš ga žene nisu ''ispoštovale''.? Da, on je toliko silno želeo da one to prihvate, te je, da bi ih odobrovoljio i pridobio za poruku, odlučio da im se obrati kao Hitleru? Pa to onda znači da poruka nije ni bila upućena njima? Ako poruka o dužnosti rađanja nije upućena ženama onda se u njoj i ne radi o natalitetu. Poruka o dužnosti rađanja upućena je srpstvu, njen cilj nije
povećanje nataliteta, nego nacionalna mobilizacija, zastrašivanje i militarizacija mnenja.
Ako ne želimo da sumnjamo u naučna istraživanja, ali ni u čistotu i transparentnost poruke jednog mitropolita, onda moramo da verujemo da je preosvećeni Amfilohije nevešt i komunikativno nespretan. Kako kaže Erik Hobsbaum, jedan od najvećih istoričara nacije i nacionalizma, intelektualni problem nacionalizma je baš taj: što traži da verujemo u previše toga što očigledno nije istina.
Ka pobuni
U ovoj epizodi sa dužnošću žena da rađaju, barem srpskih žena da rađaju srpsku decu, očigledna je,međutim, poredivost sa Hitlerom same intelektualne pozicije mitropolita Amfilohija. Slično pomenutom poredbenom stupnju, i Amfilohije veruje u nativni, dakle, rasni koren srpstva i srpske nacije. Etičke i političke implikacije ove teze, zajedničke Hitleru i Amfilohiju, ovoga puta biće zaobiđene.
Problem je, međutim, u tome što je to notorna, bazična i naučno demistifikovana neistina. Nacije nisu nešto što prirodno postoji, niti nešto što je oduvek postojalo i što se održalo razmnožavanjem. Nacije nisu nešto prirodno odvojeno i prepoznatljivo, kao što su ptice, zvezde ili reke. Objektivno, one su nedetektibilne, one postoje samo u ljudskom doživljaju. Nema principijelne ni biološke, ni jezičke ni na bilo koji način činjenične razlike između kolektiviteta Palilulac,
Kragujevčanin, Šumadinac, Srbin, Balkanac, Evropljanin... Da je palilulskog nacionalizma i Palilulci bi mogli postati nacija, što u eri masovne komunikacije nije nikakav problem napraviti, samo da se nađe neki opipljiv i dovoljno moćan ekonomski interes.
Ako uzmemo istorijski proces revolucionarnog stvaranja srpske nacije, videćemo isto ono što pokazuje istorija bilo koje druge. Nisu nacije stvarale svoje države i svoje nacionalizme, nego sasvim suprotno, nacionalistička ideologija kreirala je naciju, a s malo sreće, i državu. To je politički slobodan i proizvoljan čin. U svom romantičarskom i nacionalno pokretačkom ''Kolu'' Branko pesnički zanešeno i rodoljubivo egzaltirano proziva nekakve skupine da oblikuju naciju. Koga poziva? Srbijance,
Sremce, Banaćane, Hercegovce, Hrvaćane, Dubrovčane, Dalmatince...? To su narodi na koje se on poziva sa nacionalističkom idejom njihovog jedinstva. Pa kako se zove to jedno, ta nacija? U tom trenutku nema ime. U Evropi je zovu Iliri: slovenski element Balkana.
Jernej Kopitar, za kojeg mi danas kažemo Slovenac, predlaže da se to jedno zove Slavjano-Srbi!?! Zašto tako? Potpuno arbitrarno: kaže, evo javljaju se prvi njihovi pisci, a oni sami svoj jezik zovu tako. A Francuzi biju ljutu bitku da se jezik nikako ne uzima za osnov nacionalnog identiteta. Nisu svi koji su frankofoni samim tim i Francuzi, ali i Francuzi mogu biti građani i skupine građana koje govore nekim drugim, regionalnim jezikom. U Nacionalnom Konventu Prve republike, kao predstavnik
Francuske nacije, sedi čak i Tom Pejn, jedan od otaca Američke nacije?
Dositej kod nas ne razmišlja toliko o jednom imenu, ali u dilemama je o distinktivnom obeležju nacije, o razlikama među narodima. Dvoji nad Arnautima i čini mu se da ne spadaju u to jedno, ali ga muči šta sa Crnogorcima koji su jezički bliži tom jednom, ali su po svemu drugom sličniji Arnautima? Isključiše Arnaute iz Ilira, a najznačajniji albanolozi ukazuju da u planinskom karakazanu naroda Balkana još uvek postoje plemena i porodice Srba, Crnogoraca, pravoslavnih Albanaca, katolika Albanaca
i muslimanskih Albanaca koje pouzdano znaju da su starinom iz iste kuće i neguju svoje rođačke odnose.
U istoriji modernog sveta nacije i nacionalizmi su odigrali svoju ulogu. Danas postoje samo kao emocionalni, doživljajni ostatak ispod prosvećene konstrukcije stvarnosti, intimno značajan pojedincu kao što su albumi i uspomene, i sva sećanja na detinjstvo, zavičaj, porodicu. Baš zato masovna zloupotreba pojedinaca postaje laka eksploatacijom te duboke emocije. Razobličavanje pravne, ekonomske, socijalne osnove manipulacije ideologijom nacionalizma, koja se u Srbiji organizovano sprovodi nad
gubitnicima tranzicije, sve je teži poduhvat.
Imperativ nacionalizma, kojim je na supkortikalnom nivou naš čovek programiran i inhibiran, svodi ga na supkortikalno vođene obrasce ponašanja: agresiju, bes i suženje svesti. I duge subdepresivne etape tihovanja u letergiji režimski obuzdanog, ulenjenog uma. Naći izlaz iz te tamnice, iz okova diktirane gluposti, pretežak je zadatak za bilo kakvu alternativu u Srbiji.
Lična pobuna je možda najodvažnija i jedina društvena reakcija koja čoveku preostaje, s nadom u božansku iskru razuma, koja valjda i u dušama drugih prebiva, nepotamnela i neutrnula sasvim. Naći novi način obraćanja inteligencije jednog inteligenciji drugog čoveka, neopoganjen, neraubovan, nov, osnovni je komunikativni zadatak javnog istupanja u Srbiji. Dok javnosti ima, dok Srbije ima ...dok glupost, ubistvena glupost nije sasvim pogasila sveće.
Srbija je jedina evropska zemlja koja je imala građansku revoluciju, a koja se ni dva veka posle nje nije ratosiljala elementarnog, rajetinskog siromaštva. Ideja otvorenog tržišta, slobodne konkurencije, sveopšte pokretljivosti ljudi, robe, rada, usluga i kapitala, nikada se nije kulturno ukorenila
Poruka mitropolita Amfilohija, o dužnosti rađanja, upućena je valjda ženama? Ali on je znači skroz promašio, jer baš ga žene nisu ''ispoštovale''.? Da, on je toliko silno želeo da one to prihvate, te je, da bi ih odobrovoljio i pridobio za poruku, odlučio da im se obrati kao Hitleru
Da je palilulskog nacionalizma i Palilulci bi mogli postati nacija, što u eri masovne komunikacije nije nikakav problem napraviti, samo da se nađe neki opipljiv i dovoljno moćan ekonomski interes
U istoriji modernog sveta nacije i nacionalizmi su odigrali svoju ulogu. Danas postoje samo kao emocionalni, doživljajni ostatak ispod prosvećene konstrukcije stvarnosti, intimno značajan pojedincu kao što su albumi i uspomene, i sva sećanja na detinjstvo, zavičaj, porodicu