Ustajte prezreni na svetu
''...U pravu postanimo ravni
I sebi sami dajmo vlast...''
Ežen Potje, Internacionala
Izuzetno je teško upoznati se sa stvarnom socijalnom slikom Srbije. Ne zato što bi bila mučna za podnošenje, već prvenstveno zbog sveopšteg muka nad tom temom. Poslušnički mediji, pod direktnom kontrolom nedemokratskog državnog režima, pretežno zabavljaju. O pitanjima ekonomije, životnog standarda i realnog života ljudi informišu isključivo u propagandističkom ključu: problema naravno ima, ali će u perspektivi biti prevladani, jer Vlada preduzima potrebne mere. Ne lipši magarče...
Vrhunac nepristrasnosti, profesionalne objektivnosti i kritičke distanciranosti, srpsko režimsko i parapolicijsko novinarstvo (aludira se na orvelovsku policiju misli) doseže u dubokoumnom uvidu: stanje u Srbiji nije idealno!? To je ozbiljan prilog i doprinos metafizičkoj refleksiji: tako saznajemo da i na dnu pakla postoji svest da nije baš sve u najboljem redu.
Reč je, međutim, o tome da je socijalna slika Srbije potpuno nesaznatljiva.
Kako i od čega čovek u Srbiji živi, to je jedno metafizičko pitanje, pitanje o stvarima izvan granica mogućeg saznanja. Iskustveno su bliža, pa otud i saznajno lakša, pitanja tipa: kad je nastao svemir, koliko anđela može da stane na vrh jedne igle. O Bogu da i ne govorimo, to zna svaka baba.
Guranje pod tepih socijalne slike Srbije predstavlja tradicionalnu nacionalnu disciplinu, staru koliko i sama Srbija, njena nauka, politika i kultura. Kada je izdavačka kuća Klio objavila prevod ''Socijalne istorije Srbije'', knjige savremene nemačke istoričarke Mari Žanin Čalić, zadala je težak udarac srpskoj istoriografiji i akademiji. Ta knjiga je u direktnom sukobu sa postulatima naučne istoriografije kod Srba, čije je osnovno načelo - ne istina, nego propaganda. Tačnije,
''patriotizam'', kako je to formulisao profesor Vasilije Krestić.
Kao što u kriminalistici krvnih i seksualnih delikata nema ubistva ako nema leša, pa sledstveno ni krivične odgovornosti, tako ni u Srbiji nema državno organizovane sistemske obespravljenosti rada. Ne postoji validna statistika, pa posledično ni potpuna informacija, niti kompetentna analiza o socijalnom stanju društva u Srbiji. Srbija je država specijalizovana za asanaciju terena, samo što ovu hladnjaču voze beli ovratnici: sindikalci, statističari, novinari, naučni radnici, rečju,
anestezirana savest nacionalne ekonomije ljudožderstva.
Krekovanje Srbije
Već je valjda postao antologijski onaj tekst Maje Krek sa ''Peščanika'', kojeg su i „Kragujevačke” svojevremeno prenele, a u kojem je izvršena potpuna dekonstrukcija socijalne slike koju javnosti servira oficijelna statistika i propaganda.
Središnje mesto ove analize zauzima kategorija prosečne plate. Ispostavlja se da preko 80 posto građana Srbije mesečno zarađuje platu nižu od prosečne. Naravno, tekst ne ide za tim da nad njihovom sudbinom lamentuje i političi, nego da postavi razumno metodološko pitanje: kako se može zvati prosečnom ona mesečna zarada koju prosečni građanin ne može ni da omiriše?
Politički, odgovor je jasan: prosečno plaćeni Srbin i nije građanin Republike Srbije, bar ne onaj čija ljudska prava i lično dostojanstvo štiti njen Ustav. Naš prosečan čovek je građanin drugog reda, podljudska vrsta, statistički nevidljiv, pravno nezaštićen, politički nepredstavljen i ontološki nebitan. To je raja, ko i druga marva, što bi rekao pesnik. Nešto savremeniji, racionalni posmatrač, to bi formulisao: marginalizovana masa prekarijata koja se rentabilno održava na fudbalu,
pivu i fašizmu.
Tekst, međutim, tragom ove semantičke anomalije sa ''prosečnom platom'', pedantno isleđuje metodološke anomalije matematičko-statističkog aparata kojim se Republički zavod za statistiku i službe Vlade Republike Srbije koriste za lažno predstavljanje slike stanja i sistemsko obmanjivanje javnosti. Ako je za praćenje tog teksta i razumevanje svih njegovih poenti ipak potrebno i nešto logičko-matematičke pismenosti, dovoljno je bar malo bistre pameti da se shvati i jedna socijalna istina,
koju iz oskudnih podataka tekst izričito izvodi.
Prosečna plata, kao aritmetička sredina svih mesečnih primanja, može značajno prevazilaziti plate lavovske većine građana, samo uz uslov ogromne razlike na polovima skale koja prikazuje dijapazon mesečnih primanja. Po Frojdu, svako skrivanje otkriva, pa tako i naša nacionalna statistika, skrivajući istinu o prosečnim zaradama, nesvesno otkriva i čini još vidljivijim jedan dublji društveni problem: problem socijalnih razlika. Odnos ekstremnih segmenata ove skale u Srbiji se meri
koeficijentom 9!? Naravno, sami ekstremi su još mnogo udaljeniji, ali zato se i ne gleda tačka nego pojas na skali.
Šta to znači? Recimo, SAD su društvo ekstremno izraženih socijalnih razlika, pa i razlika u primanjima. Tamo egalitarističke ideje ne da nisu u modi, nego imaju društveni status ideološke patologije. Najbogatije društvo sveta, pa mu se i može. E, tamo su primanja iz zone najviših, u odnosu na najniža primanja, osam puta veća. Dakle, u odnosu na svog siromašnog sunarodnika, bogati Srbin je bogatiji od trulog američkog kapitaliste. To će reći, sve fantastične priče za plašljivu decu i nedorasle
odrasle, o zaverama iluminata i vanzemaljskih reptila, mala su maca za realni srpski, pravoslavni horor čovekoljublja i solidarnosti.
Precizno rečeno, socijalne razlike u Srbiji su najveće u Evropi. To, zapravo, znači samo jedno: da po saosećanju i ljudskosti Srbija uopšte nije u Evropi. Srbija je afrička država na evropskom kontinentu.
Na pučini sinjeg mora
Posle brodoloma na otvorenom moru, na vodenoj površini plutaju vrata, grede, letve, posmrtni ostaci bivše lađe i svega nekoliko preživelih putnika. Jedan od njih stiče dobre izglede da produži svoje zadržavanje u životu jer se dokopao komada olupine i na njemu pluta. Ali to spazi drugi stradalnik, prilazi mu, povlači ga u vodu i preuzima njegovu spasonosnu dasku, postavši tako jedini preživeli iz ove nesreće. Kakvu će odgovornost snositi pred licem neba i javnosti kada bude ispričao
priču o svom spasu?
Nikakvu. Na otvorenom moru, gde vreba samo smrt u talasima vodene stihije, ne postoji moralna situacija da bi moglo biti moralne odgovornosti. Ono, da je neki stradalnik svesno prepustio sopstveni život moru, ako bi time povećao izglede drugih na opstanak, on bi kod nas s pravom izazvao osećanje divljenja. Ali to je, stručno rečeno, opera supererogativa, jedan od onih nadmoralnih činova, kakve poznajemo iz žitija svetih: postupci koji s pravom nailaze na poštovanje ali ne stvaraju dužnost da
ih drugi ponove u sličnoj prilici. Ne postoji dužnost da brinemo za tuđi život dok se borimo sa okolnostima koje ugrožavaju naš sopstveni.
Ovaj školski primer, sa studijskih vežbi iz etike, potcrtava sledeći bitan postulat ljudskog sveta: sloboda je apsolutna pretpostavka moralnog života. U prirodi nema slobode, ona je carstvo nužnosti i prinude. Tamo gde je čovek gurnut u džunglu, u borbu za opstanak i golo održanje, nema slobode izbora, pa time ni morala, ni odgovornosti, ni ljudskosti. To je svet zveri i proždiranja.
Kada ne znamo stvarnu socijalnu sliku Srbije, kada retki odgovorni javni delatnici samo upozoravaju da je stanje alarmantno, kako da znamo koliko je Srbija daleko od prirodnog stanja i koliko je još deli od slike iz primera brodoloma?
Nije teško zamisliti nezaposlenog radnika, koji bezuspešno traga za poslom. Nije teško ni pretpostaviti da je hronično gladan. Logično je izvesti da će u jednom trenutku početi da gladuju i njegovi nesamostalni članovi porodice. Strašno je pre svega to što ovaj primer nije nimalo fantastičan. Pre je svakodnevan i sve učestaliji. Strašno je osvestiti da se krećemo među sugrađanima koji se vrhovima prstiju drže za ivicu ljudskog sveta, ili se više i ne drže, već su pali u prirodu. A još
strašnije je to ludo odsustvo svesti da takav čovek nema dužnost da bude sugrađanin: on je sasvim prirodno potpuno oslobođen od moralne odgovornosti i obaveze da poštuje imovinski i pravni poredak.
Ono što ga drži u kavezu vajnih normi je gola batina: strah od torture i nasilja koje bi moglo biti izvršeno nad njim, dakako, u imitativnoj formi zakonske sankcije. Upravo to je ono što definiše njegov pravno-politički status: on se povinuje nasilno nametnutoj normi, koja štiti pravo drugih da nasrću na njegovo blagostanje, čak goli život. On nije građanin nego rob.
Antički koncept robovlasničke demokratije nespojiv je sa idejom prirodnog prava, univerzalnim konceptom ljudskih prava i nema nikakve veze sa modernim pojmom demokratije. Zbog toga sve savremene zapadne demokratije, na mnogo različitih načina, naporedo sa ideologijom liberalizma i slobode tržišta, razvijaju mehanizme kontrole socijalnih razlika i zaštite jednakih šansi. Ako takozvani ozloglašeni neoliberalizam, što je ovde odomaćeni naziv za socijalni darvinizam, negde zaista i postoji
kao zvanična ideologija, onda će, barem u Evropi, to pre svega biti u Srbiji.
Čini se da se ne može sagledati kraj srpskoj tajkunskoj plutokratiji, te da su joj perspektive dugoročne. Zapravo, u produžetku ovakvih trendova, samo treba očekivati trenutak kada će autodestruktivna, posuvraćena agresija prekarijata, biti ohrabrena da se preusmeri ka izvoru straha. Kada će umesto političke apstinencije, alkoholizma i samoubistva, naš statistički nezabeleženi i socijalno poništeni prosečan čovek uzeti potrebne stvari u svoje ruke. Pre svih drugih, sopstveno
samopoštovanje.
Važno je napomenuti: politika koja ga na to bude podsticala zvanično će biti oglašena za nezakonitu. Ali kada se bude objavila ona već neće ni želeti da ima na svojoj strani robovlasničke zakone. Umesto lokalnih zakona, zadovoljiće se univerzalnim principima ljudskih prava, morala i civilizacije.