Zabole ga Vucic
Idući iz Kragujevca ka severu, odstupivši od staroga beogradskog puta vijugavim račanskim, spuštajući se dalje krivudavo s Viska, sasvim dole u pitomini, neposredno pred ulazak u samu varoš Raču, nailazi se na selo Vučić. S desne strane, otkad znam za sebe, stoji tabla, putokaz za lokalnu džadu niz koju se zalazi među dvorišta i kuće, a na kojoj lepo i čitko piše: Vučić.
Vučić je malo selo. Po popisima iz 19. veka brojalo je oko hiljadu duša, a danas ni toliko. Ne zna se pouzdano ni kada tačno, niti ko ga je osnovao. Veruje se da je nekakav čovek po imenu Vučić mitski osnivač mesta, te da se po njemu ono i zove. Dakle, tom čoveku je ime bilo Vučić, a ne prezime, kao što su imena i Milić i Dragić i druga, slična današnjm prezimenima. To bi, možda, moglo da ukazuje da je selo starije od baštenskih knjiga, od katastra i ubiranja poreza, tačnije, od
jedinstvenog porodičnog imena zvanog prezime, koje je kod Srba i nastalo u tom kontekstu, sredinom 19. veka, zajedno sa nastajanjem države.
Naravno, zbog očigledne podudarnosti sa najfrekventnijom vlastitom imenicom savremenog srpskog jezika, predmet interesovanja u ovom tekstu nije samo selo, već njegovo ime. Sad, zašto baš ono glasi Vučić, a ne Vučićevo Selo, to jest Vučićeva Vas, pa sledstveno Vučićevac, kako je za naš narodni jezik tipično, možda daje neke indicije lingvistima, toponomastičarima, ali za nas ono ostaje prosta, zaključana i gotova, neprozirna i neupitna činjenica.
Biti iz Vučića ili za Vučića
Tek, ime ovog sela generisalo je određene jezičke obrte, karakteristične za govor ljudi račanskog kraja. Najpre, to ime se ne izgovara isto kao ime predsednika Republike. Predsednikovo ime se takođe akcentuje na prvom slogu, ali kratkosilaznim ''u'', dok je u imenu sela to raspevano, dugo ''u'', obojeno takozvanim dugosilaznim naglaskom.Ova akcentuacija je jako važna, jer baš je njena melodičnost, uz odgovarajuće predloge, i zametnula specifična idiomska značenja.
Za predsednika je, kako to državnička funkcija zahteva, karakterističan predlog ''uz'' ili ''za''. ''Biti uz Vučića'', najvažniji je zadatak u Srbiji za većinu političkih aktera iz zemlje i sveta. Čak i naš običan čovek smatra svojom dužnošću da na javnom mestu pokaže kako je ''za Vučića''. Ko veli, to možda i ne rešava sve probleme, možda čak niti jedan, ali je odnekud uveren da bi mu javno istupanje ''protiv Vučića'' sigurno svezalo nevolju za vrat. I to je dovoljno. Kome je u Srbiji za
Vučićeva vremena malo muka i nevolja, pa da bi još, bez moranja, i nove da priziva?
Međutim, za istoimeno selo odlučujući je predlog ''iz'', kojem i semantički pripada asocijacija izvlačenja. Snažna iluzija baš te povuci-potegni-izvuci konotacije stvara se uz ono melodično ''u'' pri izgovoru ''iz Vučića''. A zna se šta je srpski narod, u svom rodu i jeziku, navikao da izvlači. Tradicionalno i frazeološki utvrđeno Srbi uvek izvlače deblji kraj batine, ili još arhaičnije ali sa suštinski istim značenjem, povlače maziju. ''Biti iz Vučića'', u govoru ljudi račanskog kraja,
otuda znači, prozaičnije rečeno u istom dijalektu, ''biti biven''.
Na identičan način se, samo sa druge strane Kragujevca, maštovitost narodnog pesnika poigrava imenom tamošnjeg sela Vučkovica. Među odraslima, dakle među ''ljudima'' (što znači ''među muškarcima''), svaki može da bije po nekog, ali decu i žene svi, pa se zato tradicionalno, u duhu starih dobrih jezičkih navika, baš njima najčešće i napominje da bi mogli ''biti iz Vučića'', ili da su se ''uželeli Vučkovice'', ili kako već kojem hrabrom mužu, u tom slobodnom žongliranju stvaralačke
nadmoći, dođe pod jezik i na ruku.
Batine koje zahtevaju da budu jezički originalno izražene, da budu opevane, najavljene u maniru ''ja bih hteo pesmom da ti kažem'', znače mnogo toga. Da je pametnom dovoljno jednom reći, izražajno, naprimer. Poglavito ako je mala prostosrdačna komunikativna zajednica već imavala prilike da se pobliže upozna sa prenosnim značenjem idioma i da ga utuvi, a pogotovo njegovu jednoznačnu interpretaciju u produžetku, kad se pređe sa reči na dela.
Međutim, to blagoglagoljivo egzaltiranje pri ''bivenju'' u maternjem jeziku i rodnom belegu ukazuje, kao i sva poezija, na estetizam i izvesno zadovoljstvo u simboličkom materijalu. Možda ne baš na literarno uživanje u tekstu, ali na uživanje u sopstvenoj nadmoći time uznačenoj, svakako. Dok delje, rendiše, mariše, degenjiča, vošti i bubeca svu tu nejač iz Vučića, makar samo verbalno, tradicionalni srpski domaćin time utvrđuje prvenstvo i potvrđuje muškost, princip oca, muža i
glave.
To će reći, biti iz Vučića je nemuževan, ženski princip: slabijeg, potčinjenog, savladanog, ukroćenog, zajahanog, uškopljenog...Važno je uočiti da iste te verbalne rituale, poput ''tišina tamo'', ili ''evo ja ih pozivam, ako su tako hrabri'', tu primenjenu poeziju samopotvrđivanja muškosti i ličnog prvenstva, redovno praktikuje i predsednik Republike na svojim mnogobrojnim i neprekidnim konferencijama, obraćanjima, izjavama, monolozima, gostovanjima, uključenjima....On permanentno svim
svojim slušaocima, dakle naciji, ponavlja da bi lako mogla biti iz Vučića i da to zavisi isključivo od njegove suverene volje i ničim ograničene proizvoljnosti.
Ali to još ne mora biti dovršena kastracija. Tek kad naš običan čovek, tradicionalni srpski domaćin, stane na slabu stranu, na žrtveno mesto, i potvrdi da je on ''za Vučića'', to je konačno priznanje potčinjenosti. Izjašnjenjem za Vučića potvrđuje se poreklo u nejači, poticanje iz Vučića. Zašto to naš čovek čini? Zašto je po sopstvenim shvatanjima postao žena i upišanko, zarozani slinavko? Zašto se odrekao muškog dostojanstva?
Ej, Solune, ognjem sagoreo
Ma koliko predmet ove analize bio simboličan, dakle, utvaran i višeznačan, a sama analiza poluironično i karikaturalno izvedena, realnost njene teme je ipak tako frapantna, nesakrivena, vulgarna i ogoljena, da je čak i kritičko razmatranje već zaodeva u smisao, te tako prikriva i ublažava.
Tako je, na primer, profesor Čedomir Čupić, gostujući kod Jugoslava Ćosića na televiziji N1, ovo protivustavno i izvanpravno, iregularno, alogično i antikonceptualno psihofizičko mobingovanje, ceđenje, mrcvarenje i kinjenje cele jedne umorene nacije i njene virtuelne državne tradicije od strane Aleksandra Vučića, nazvao nešto kao ''predsednička autokratija''.
Time je hteo kritički da ukaže kako je funkcija predsednika, zajedno sa svim predsedničkim ovlašćenjima, definisana Ustavom i zakonima, ali da je sve to pogaženo i da je nosilac ove javne funkcije izašao iz svih normativnih okvira. To je, naravno tačno, ali baš zato što ovoj primalnoj i iracionalnoj Vučićevoj dominaciji želi da postavi tumačenje, državno-pravni pojmovni okvir, te da joj da politički smisao, to je potpuno pogrešno.
Bez želje da mnogo pametujem, još manje da se preganjam, nipošto da se nadgornjavam s ekspertima, samo ću, koliko sam dužan, pokazati da nije reč o predsedničkoj autokratiji. Prosto, isto je ovo stanje bilo u Srbiji i za vreme prethodnog predsednika Tomislava Nikolića, ali, uz sve jalove napore, on nije uspeo da se nametne kao superiorna volja. To je tada bio premijer, Aleksandar Vučić. Da li je to onda bila ''premijerska autokratija''?
Ali i pre nego što je Vučić postao premijer, dok je Nikolić bio predsednik Republike, a Ivica Dačić predsednik vlade, i tada je Vučićeva samovolja bila najviši princip političkog htenja u Srbiji. Tada je ovaj antiporedak i nametnut, a izvirao je sa ekstravagantne i našem ozakonjenom političkom sistemu nepoznate superpozicije ''prvog potpredsednika vlade''.
Da ne dužim. U Srbiji nije reč ni o ''partijskoj državi'', ni o ''predsedničkoj'', ''premijerskoj'' ili bilo kojoj ''autokratiji''. Reč je o ličnom režimu Aleksandra Vučića. Čak je i ta deskripcija netačna: to nije politički režim. Vučić ne vlada, on se pre iživljava. Ne radi se o bilo kakvom konceptu, već o zadovoljstvu. Taj odnos ima mnogo više nekontrolisane strasti, iracionalne želje, čak hira, nego što ijedna politika može da podnese. Zato nisu u pravu oni koji zaključuju da Srbiji
fali politička opozicija. Dokle god je politička, ona po definiciji nema rešenje za ovu situaciju. Nije to što fali opozicija, više je dijagnoza.
Model za kakvo-takvo dijagnostičko opisivanje stanja u Srbiji, a koji ne bi zagrtao, prikrivao, već bi ponudio pomoć za razotkrivanje i razumevanje, mora da dolazi iz dubljih slojeva simboličkog, iz preracionalne konfiguracije. Ova realnost je nedostupna bez predanja, bez bajke i mita. Ono kad Arapin dođe pod zidine grada pa razreže reket od kuće do kuće: ''...sve na dvora po jalova ovna, ...'' pa kako nije od grada zatočnika da mu na megdan izađe, još ''po furunu hljeba bijeloga i po
kondir žežene rakije''. Grad ćuti i sluša, a on povećeva ''porez'': kupi i dukate, pa najzad ''i po jednu lijepu đevojku koja no je skoro dovedena''.
Dakle, kako usamljeni pustahija teroriše ceo jedan grad? Kako su svi postali žene?
Na izvestan način, Arapin je dozvan propalošću grada: kao što govno nepogrešivo doziva muvu. Verovatno je mnogo pre Huseina Arapina u mitski Solun stigla njegova prethodnica: glasnici i proverene špijunske vesti da ništa nije kako se veruje, da svi nešto muljaju i kradu. Ko to? Svi, svi drugi, naravno. Da su se plemići iskvarili, vojvode propale, da za narod niko ne brine. Da su najbolji ustvari najgori, a da najgorima valja dati priliku. Verovatno da ni Uso nije bio baš savim
sam, ali Solun sigurno već nije bio grad kad je ovaj stigao pod njegove zidine. Jer nestalo je sugrađana. Ostalo je samo ono što ostaje za srušenom civilizacijom: usamljeni narod.
Onaj čovek iz naroda koji objavljuje da je ''za Vučića'', isti je onaj što će, kad zna da je bezbedan, viknuti: ''Vučiću pederu!''. To je u račanskom kraju opisano narodnom pričom o demobilisanom vojniku koji se svome krvniku kaplaru, tek kad je stigao kući, pominjao majku s Viska. Zar to nije ponižavajuće, zašto ćuti i trpi bez otpora?
Postoji samo jedan tačan odgovor: zato što ga zabole. To je neprikosnovena i neuporediva privilegija kojom je narod definisan: njemu se uvek može, kad god stvar nije sasvim lična, da ga baš zabole. Od naroda nikad ništa nije bilo niti šta može da bude, osim narod. Narod je po definiciji iz Vučića. Pored malobrojnih koji bi da se snađu pod terorom, da ugrabe priliku i izvuku kakav ćar, još malobrojnijih koji poslušno i slepo veruju u to što im se zapoveda, velika većina zapravo
uživa, raskomoćena i rasterećena od bilo kakve odgovornosti.
Oslobađanje od lične odgovornosti je poželjnije od pobede, uspeha i bogatstva. Zasićuje pouzdanije od ždranja, pića, pa čak i seksa. A taj mračni izvor naslade i rasterećujućeg užitka mogu da ponude samo teror i bezuslovno podavanje nepredvidivoj tuđoj volji.
Niko ne može da padne niže od zemlje, kaže narod. Dodaje pritom, kaži da sam iz Vučića, iz Vučkovice, zovi me i lonac, samo nemoj baš da me razbiješ.