Kude je taj Rim
U politici se najneprijatnije osećam u blizini ''centarfora koji preskaču igru'', prodornih tehno-menadžerskih tipova koji o ideološkim temama skoro da nikad i ne govore. Sve se kod njih svodi na posao, investicije, biznis i personalni dogovor baja. O političkim temama, kada i procede koju, misle isto što i široki auditorijum, dakle, ništa lepo i plemenito.
Vara se onaj ko bi pomislio da je to posledica moje lične inferiornosti: nisam čovek iz biznisa, pa, što bi babe rekle, i ne znam u pare. Još manje nego u biznis razumevam se u inženjerstvo ili imunologiju, pa opet, neke od najprijatnijih, prosvetljujućih razgovora vodio sam upravo sa ekspertima iz tih oblasti, na njihovu temu. Ko zna koliko sam govorljiv i blagoglagoljiv razumeće značaj napomene: još sam bolji čitalac nago li pisac; mnogo bolje slušam, čujem, hvatam i razumevam
slušajući, nego što govorim.
Baš zato pomenute ''operativne'' političare, obavezno s mudima ''ko kolhoznje tikve'', što bi rekao Kiš, vidim, osećam i razumem u pravilu kao ljude koji se ne vode iz svoje glave. Oni imaju gazdu. To su puki izvršioci tuđih stavova i naručenih orijentacija. Uvek sam se pitao: da li stvarno ne vide beskonačni prostor duha i slobode izbora pred nosem, ili umiruju savest poslušnog, instrumentalizovanog čoveka, za muda stegnutog igrača, time što će napraviti neki most, neki put, neko
obdanište.
Sedeti s njima i razgovarati o politici, izboru vrednosti, slobodi samoodređenja, isto je što i, na iste teme, razgovarati sa zombijem. Neprijatnost svedečonja tuđe zarobljenosti, programiranosti, pa samim tim obezduhovljenosti i oneljuđenosti, naučio sam da prikrivam povlačeći se u sekundarni značaj, u tobožnju infantilnost duha.
Ovo ima smisla i važnosti samo zato što se u Srbiji većinski veruje da su mudonje jedini pravi političari. Dokle god većina građana Srbije smatra da su politička pitanja prvog reda pitanja zapošljavanja, investicija i putogradnje, Srbija će biti u ropstvu. Onom najtežem ropstvu, unutrašnjem, bez okupatora i stranog zavojevača.
Ameri i Rusi
Za generacije koje su rasle u vreme blokovske podele sveta, izbor između dve vodeće svetske sile, između lidera dve ideološki i vojno konfrontirane alijanse, predstavljao je deo imidža i ličnog identiteta. Rokenrol, urbana supkultura, ali i srpski seljački nacionalizam, diskretno pravoslavlje i još diskretnije četništvo, sve što je komunizmu prkosilo nekakvim znakom slobodnog izbora, podrazumevalo je konotaciju proameričkog opredeljenja. U slengu tih generacija do danas se sačuvao opšti
deskriptivni izraz za ocenu kvaliteta: američki, što znači, svetski, superiorno, da bolje ne može biti.
Zvanična ideologija nesvrstanosti, trećeg puta, nezavisnosti i specifičnosti, to je prećutno tolerisala iz više razloga, a najviše zato što je preteći neprijateljski tabor bio u dubokoj defanzivi. Dakako, to su bili Rusi, koje su uglavnom podržavali tek drugorazredni fanatici i ozlojeđeni informbirovci. Kao i danas, samo što je taj resantiman danas većina u Srbiji. Naprosto, za razliku od savremene Srbije, Jugoslavija nije bila zemlja za luzere. Jugosloveni su se po definiciji osećali
kod kuće pobednički, a u svetu superiorno, pogotovo kada za to nisu imali nikakvog racionalnog opravdanja.
U međuvremenu, gvozdena zavesa je pala, berlinski zid srušen, hladni rat je završen, a pobednik toga rata celom svetu poznat, međutim, ne i u Srbiji. Ovde je stvoren konsenzus da smo greškom gubili vreme na pobedničkoj strani, te da je mudro nadoknaditi propušteno iskustivo epohalnog geostrateškog poraza. Samo za potrebe ovdašnjega publikuma, u domaćem ''Podzemlju'', hladni rat se ponovo daje! Ponovo, Ameri i Rusi u glavnim ulogama, samo zato da bismo i mi imali jedinstvenu
civilizacijska priliku: da pređemo na poraženu stranu.
Činjenica ''unipolarnog sveta'', ozvaničena i u domaćem političkom govoru, uvažava se samo akademski. Za širu javnost oživljava se hladnoratovska mitologija. Valjda još samo mi živimo u zemlji u kojoj je zabranjeno objaviti da Rusija više nije svetska sila i da ni izbliza nema globalni značaj kakav je imala u prošlim vekovima.
Oficijelnoj domaćoj mitologiji preuveličavanja i obožavanja superheroja Azije, koja se ovde odnekud zapatila (!?), protivreče tvrdoglave činjenice, koje se zato prećutkuju, potiskuju, čak, čini se cenzurišu. Prosto, stiče se utisak da bi ovdašnja javnost doživela kulturni šok već pri upoznavanju sa školskim udžbenikom geografije. Na primer, pri saznanju da je po broju stanovnika Amerika duplo veća od Rusije, a EU čak 3-4 puta. Ko može da ima veći od Rusije, osim Kina!
A tek ekonomske činjenice: da je postkomunistička Rusija izuzetno napredovala, te da je uspela čak donekle i da dostigne ekonomiju jedne Italije ili Španije. Ali i da je njen najjači ekonomski adut, privredni rast, već godinama u padu i stagnaciji. Baš zato, kao što je u Americi blagovremeno ukazivano, Rusija je zaigrala na poslednju kartu borbe za usporavanje pada spoljnopolitičkog značaja i uticaja: na zveckanje oružjem.
To da i ruska elita posluje i svoje bogatstvo meri i čuva u američkim dolarima, ovde ne predstavlja činjenicu koja bi zasluživala pažnju.
U lavirintu zanimljive geografije
Od srpskih političara možete čuti elaboracije na najrazličitije uže stručne teme: od provajdinga i stanogradnje, preko fiskalne i monetarne problematike, do sportskih i medijskih analiza. O jednome sam čuo da je čak zagrizao ponuđeni mamac i počeo da tumači prednosti japanskog leda nad ostalim konkurentnim ledovima, te inim sredstvima za rashlađivanje viskija.
Ono o čemu političari po pravilu ne govore, bar ne šire od nekoliko prežvakanih floskula i fraza, to su prvorazredne političke teme: sloboda, demokratija, ljudska prava, decentralizacija... To su u Srbiji prevaziđene stvari.
Među prvorazrednim političkim temama o kojima srpski političari naročito ne govore, ni pod mukama reklo bi se, jesu pitanja spoljnopolitičke orijentacije. To je državna tajna.
Otkako je mudri Tadić pobo četri strateška koca za kraj integracija i za konačnu provincijalizaciju Srbije, po dva sa svake strane civilizacijske i geopolitičke raseline, svi se drže za ta četiri stuba ko pijan za plot. Tu, ko vele, gde se zemlja razmiče i gde se dele svetovi, mi treba da stegnemo čvrsto.
Za potrebe ovog trbuhozborstva i principijelnosti ranga ''samo tetki da odnesem lek'' izmišljena je čitava virtuelna geografija i zadat spoljnopolitički rečnik bez refernci, koji se, dakle, ne odnosi ni na šta realno. Tako, u sred spoljnopolitičkog konflikta Amerike i EU, gde se na zapadu Evrope odigrava Bregzit, a njen istok gori uz sasluženje Rusije, u Srbiji se uporno i samorazumljivo koristi spoljnopolitički pojam zapada!? I svi tobož razumeju na šta se misli. Na neke Slovence,
homoseksualce, šta li?
Tako se Srbija opredelila i za vojnu neutralnost, te se neće priklanjati nijednoj strani i uopšte neće ulaziti u vojne saveze? Dakako, to je film samo za domaću publiku, lokalno ''Podzemlje'', pošto se izvan Srbije zna da je Varšavski pakt nestao u prošlom veku i da sem NATO nikakav konkurentni vojni savez na svetu praktično i ne postoji.
Još zanimljivija srpska politička geografija mogla bi da se zbude, ako bi se, čisto hipotetički, napravio savez demokratske opozicije protiv Vučića, ali kinesko-iransko-tursko-ruske spoljnopolitičke provinijencije (možda ni Mjanmar ne bi trebalo neopravdano izostaviti?), a koji bi, razume se, kao i svi politički savezi u Srbiji, pozitivno ocenjivao evropsku perspektivu i agendu zajedničkih vrednosti. Time bi svi bili veoma zadovoljni, a Vučić naročito.
Vučiću bi se tako ostvarili vlažni snovi: u borbi protiv takvog političkog protivnika zaista bi postao stožer ''prozapadne'' orijentacije u Srbiji. I EU bi bila presrećna: eto, nije tačno da se u Srbiji zbog poslušnosti podržava i diktatura, jer režim aktivno rizikuje i zaista brani civilizacijsko prisustvo zapada. Na što većoj distanci od Evrope, to bolje. Rusija i Kina bi svakako znale da je društveni potencijal za političke promene u ovom delu Balkana na duži rok uništen i stavljen pod
kontrolu. Možda bi čak i Amerikanci videli u tome neku kolateralnu dobit: eto, epizoda sa Albancima, recimo, ne bi bila samo slučajna, već bi dobila punu formu i trajni status – izrasli su u lidera Balkana i jedinog tamošnjeg saveznika koji je nepotkupljiv i potpuno imun na uticaje sa istoka.
Što je najvažnije, to bi za Vučića konačno odgodilo pitanje roka i učinilo ga trajnim rešenjem za Srbiju. Verujem da bi i sam bio spreman da pruži neku paru za to. Samo kada bi, naravno, to bilo moguće, to jest, kada bi u srpskoj demokratskoj opoziciji bilo ikoga ko ne zna da je današnji svet tekovina projekta prosvetiteljstva iz 18og veka, te da je u tom kontekstu geopolitička orijentacija civilizacijsko pitanje i esencija svih vrednosnih i političkih pitanja.
A stvar je, zapravo, veoma prosta. Kad neko pogodi dobar posao, on udesi pa uživa i ne bi tu više ništa da menja. Kad svi putevi sveta, bez izuzetka, vode samo i jedino u Rim, onaj ko se odavde zaputi preko Bangladeša, on ustvari želi, ako može, nikad i da ne stigne. Ko zna, neće ni taj Rim doveka. Možda na po puta jave da ga je Neron spalio do temelja? Da je postao zemlja proleterska? Ili ga pogodi meteor, ko vulkan Pompeju? Možda proradi Jelouston? Možda bukne kuga... nikad se ne zna.