Kojima je i dva mnogo
''Hajde da se dogovorimo, al’ da bude kako ja kažem!'', umela je da predloži moja tetka Bilja, presecajući raspravu u familiji. Pri tom, ona nije znala dve stvari.
Najpre, da nas je uveseljavala i silno zabavljala jezička nespretnost u toj frazi. Jer, u tome je komični efekat: reč je o dvosmislenosti, nastaloj nepreciznošću u izrazu.
To njeno ''da bude kako ja kažem'' zapravo predstavlja poziv treće strane na objektivnost, apel da nesaglasne strane izađu svaka iz svog rova, te da pristanu uz nov vidik, koji se njoj otvorio. Da bude ''ni po babu, ni po stričevima''.
Međutim, ona takođe nije ni slutila koliko je redak dar ispoljavala u toj ulozi arbitra i medijatora. Nju je spontano vodila čista savest i jednaka privrženost nesložnima. Naročito nije slutila koliko je, samim tim, komunikativno i socijalno kompetentnija od ovdašnjih zvaničnika i aktuelnih političkih predstavnika.
Oni, doduše, nikad ne ponavljaju glasno njene verbalne trapavosti i mnogo su veštiji sa rečima. Ali u sebi misle tačno onako kako ona samo kaže: ima da bude kako ja kažem!
Otkud u našem savremenom društvu taj prašumski egoizam? Kako smo uopšte dospeli u priliku da naše stavove javno artikulišu, da usmeravaju društveno kretanje, ljudi za koje je i moja tetka nedostižan uzor: nepristrasna i uzvišena kao Buda?
Ovaj tekst bi takva pitanja hteo da evocira i pokrene, ili barem načne, ukazivanjem da raspad tradicionalnog sveta i njegovog patrijarhalnog morala nipošto nije morao da završi u džungli ovako surovih predatora. Koja misao radi i pokreće stavove u ledenoj praznini ispod te manekenske oficijelne maske?
Političke posledice apstraktnog mišljenja
Savremeni francuski mislilac Alen Badiju, ogorčeni sledbenik zaboravljenih otporaša, istrajni baštinik sloma revolucionarne levičarske ideje, na ruševinama postmarksističke kulture stvara pojam metapolitike.
Njega, naime, ne zanima politički angažman u uobičajenom, građanskom i partijskom smislu. Kao filozofa, njega zanima mišljenje, a politika to nije. Misao je slobodna, dok politika pripada svetu pukog determinizma: ona je konsekvens, jedna predvidiva mehanika, nužna posledica nekih procesa koji su se odigrali pre nje, ispod osvetljene površine javne komunikacije, i to procesa koji su predodredili okvir mogućnosti za zvanične govore i nezvanična pogovaranja. Njega zanima logika tih
dubinskih tokova.
Učenje o stihijnom, a to znači neplanskom i iracionalnom karakteru kapitalističke ekonomije, ne ukida pretpostavku o logici stvari. Svaki investicioni poduhvat, berzanska spekulacija, svaka proizvodna i finansijska aktivnost, podrazumeva okvir realnosti u kojoj treba da se plasira i postigne svoj efekat. E, baš ta podrazumevana realnost, njena struktura i koncepcija, otkriva najdublju logiku naših vrednosnih i misaonih ograničenja. Njihovo rasvetljavanje i raskrivanje posao je
metapolitike. Ona proučava, dakle, političke posledice mišljenja: kako iz naših reflektovanih, ali i nesvesnih, doživljaja i osmišljavanja polja realnog, nužno slede neke politike, a neke druge nikako nisu moguće.
U slično vreme kad i Badiju, samo na drugom kraju geografskog, kulturnog pa i političkog sveta, američki profesor istorije političkih ideja Šeldon Volin piše dopunu svog klasičnog dela ''Politika i vizija''. Već u predgovoru, gde objašnjava svrhu političke filozofije, Volin nudi ideju koja, naravno, nije identična sa Badijuovom, ali ima vrlo zanimljive podudarnosti sa njom.
Za razliku od francuskog ''metapolitičara'', američki politikolog insistira na svojoj teorijskoj disciplini kao na tački dodira misaone spekulacije sa životnom praksom. On čak smatra da je nedopustivo osloboditi političare obaveze, čak najviše dužnosti, da temeljno misle. To bi bilo ruganje demokratiji: kao izbornoj rutini i televizijskom šou programu. Naprotiv, samo iz njihove aktivnosti mogu doći rešenja za izazove i probleme savremenosti, a za to moraju biti i teorijski
spremni.
Međutim, takođe je nedopustivo osloboditi ih obaveze da misle konkretno. Za dobar deo problema savremenog sveta Volin upravo optužuje misaonu apstraktnost i nedelotvorni, konformistički kukavičluk političke klase: kad je trebalo urgentno delovati političari su se utrkivali u spekulaciji i nadmetali čiji će govori i platforme više ličiti na seminarske radove iz filozofije.
Naime, Volinov zdrav američki demokratski duh optužuje misaonu apstrakciju, spekulativnu koncepciju realnog, dakle ideologiju, za najveći broj zala u svetu. Kada nedostaje pragmatičan, slobodan i otvoren dodir sa konkretnom stvarnošću, u mišljenje, govor i ponašanje ljudi uvlače se ideološke utvare. Iz tih apstrakcija rađaju se vizije kojima uvek smeta neki deo neposlušne stvarnosti. Nasilje nad nepropisnom stvarnošću, potreba da se ona utera u kvadrate normativne apstarkcije, koren je
svih progona, etničkih čišćenja i krvavih neprijateljstava u savremenoj istoriji, najkrvavijem razdoblju ukupne istorije čovečanstva.
Ukratko, iza sistemski neuspešnih i nezdravih politika, koje nas tragom parcijalnih uspeha vode ka sve potpunijem opštem porazu, krije se najpre misao, apstrakcija koju treba prevladati. Kada svaka nova politička promena donosi samo personalne i deklarativne novosti, a zapravo reprodukuje i učvršćuje isto staro zlo, to nije sudbina ni narodno prokletstvo: to je nezdravi prepolitički, kulturni i konceptualni okvir, iz kojeg se mora istupiti. Da bi se tako nešto i dogodilo, najpre valja
uočiti tu apstrakciju čiji smo misaoni zarobljenici, pa tek na tom tragu prepoznati realne snage porobljavanja, one koji vuku interes iz tih naših mentalnih okova. Čini se da su oba mislioca u ovome saglasna.
Misaono i političko iskustvo naše civilizacije obavezuje i na podrazumevani dodatak: nećemo se osloboditi uzurpatora tek tako što ćemo presložiti kockice u glavi. Treba ljudima objasniti, kažu lažni prosvetitelji. Kao čarolijom, valjda edukacijom, treba da se teleportujemo izvan svojih granica, da prevaziđemo sopstveno duhovno ograničenje. Zapravo, sasvim je suprotno. Tek u javnom angažmanu, u otvorenom političkom sukobu sa uzurpatorom, počeće da nam se šire vidici i rađa hrabrost za
novi senzibilitet i adekvatniji koncept realnosti.
Dva veka vladavine Jednog i istog
Mora, dakle, postojati u našim uobičajenim predstavama, u spontanom doživljaju realnosti, neki koncept, neka apstraktna pretpostavka, koja koordinira naše pojmove, zamisli, vrednovanja, i samim tim posvetljava i utire put našoj sudbini.
Od svih ideja, duhovnik oblika, likova i konfiguracija kulture, čini se da je najdublji trag u celoj zapadnoj civilizaciji, pa i u našoj kulturi, ostavila ideja Jedog. Upravo su kraj i dovršenje tradicije, te početak savremenosti na zapadu, suštinski obeleženi misaonom konfrontacijom sa dominantnom idejom Jednog, ali i praktičnim, estetskim i političkim iskušavanjima pluralizma. Naše zaostajanje, u velikoj meri, posledica je nespremnosti da se iskorači u mišljenju, kao i u postupanju, iz
horizonta ove kategorije.
Kao prirodu i svet, kosmos i haos, i Jedno su izmislili stari Grci. U klasičnom razdoblju helenske antike, kod Platona, recimo, Jedno je već uzdignuto na pijedestal najviše ontološke kategorije i nužnog uslova stvarnosti i smisla. Tu kulturnu tekovinu, simbolički učinak, sredstvo savladavanja, osmišljavanja i uljuđivanja stihije života, iz helenske kolevke preuzelo je i hrišćanstvo, a za njim i ostali kulturni tokovi i trendovi zapada, do u savremeno doba. Razume se, najčešće
neosvešćeno, s podrazumevanjem, a ponekad potpuno svesno i izričito.
Međutim, ako će nešto ostati da važi kao znak raspoznavanja našeg vremena u budućem čovečanstvu, to bi pre svega mogla biti otvorena i frontalna konfrontacija sa idejom Jednog. Od američkog pragmatizma, koji je posumnjao u održivost tradicionalne samorazumljive pretpostavke da istina mora biti jedna, preko postmarksističke negativne dijalektike koja pokazuje da A mora biti ne-A, i koncepta multikulturalnosti Klod Levi Strosa, došli smo do savremene fizike koja iznosi ozbiljne rezerve
prema uvreženom, tradicionalnom poimanju realnosti kao nužno jedne.
Postmoderno doba je pre svega epoha sumnje u Jedno, ali i izgradnje različitih platformi oslobođenja od totaliteta i iskušavanja emancipacijskih učinaka pluralizma. Od političkih projekata otvorenog društva i njegove decentralizacije, do komunikoloških iskustava hiperteksta i virtuelne ekonomije, sve je sračunato na umnožavanje perspektiva i nekontrolisan razvoj razlika.
Kod nas, Jedno je u modernim vremenima zadato pre svega kao norma. Ovo je odlučujuće važno: izašli iz azijskog ropstva u stanju haosa, kao raskomadani Dionis, u stanju etničkog mnoštva, dijalekatskih različitosti i pokrajinskih običajnih idioma, mi smo, kao jedno suštinski neintegrisano društvo, Jedno upoznali i prihvatili pre svega normativno, kao sankcionisani ideal i vladajuću zapovest.
Najmanje hrišćansku. Nije naša obnova hristjanizacije u devetnaestom veku bila tako rigidna. Ne tek zbog trojične prirode samog Boga. Čak je u prvim decenijama dvadesetog veka vladika Nikolaj, kao značajni predstavnik jugoslovenske recepcije Ničea, znao da uzvikne prekorno: ''Ah, vi, kojima je i dva mnogo!''
Uz oslonac na arhajsko nasleđe plemenskog kolektivizma i na konformizam u tek započetom procesu emancipacije pojedinca, naše Jedno je imperativno nametano silom vlasti. I politička elita i ekonomski monopol, svom silinom su zahtevali, nalagali i ideološki utvrđivali neminovnost Jednog, čak njegovu nedodirivost. I to kroz sva istorijska razdoblja modernog doba i sve političke mene. Jedan narod, Jedan kralj, Jedan Bog – to je vladajuća matrica svih režima u poslednja dva veka naše
istorije, razume se, s prigodnim terminološkim varijacijama i prilagođavanjima trenutku. ''Ko drukčije kaže, kleveće i laže! Našu osetit će pest!'' univerzalni je, takođe, odgovor na svako pojavljivanje razlike i iole ozbiljniji pluralistički zahtev. I monarhističke i komunističke, i autoritarne i demokratske, sve su naše vlasti suštinski totalitarne, unitarne, isključive i netrpeljive prema konkurenciji i mnoštvu.
Nema sumnje da je metafizička kategorija Jednog u našoj istoriji i realnoj politici instalirana kao sredstvo nadzora i kontrole. Bilo da je reč o mafijaškom gangu, o vladajućoj partiji, o policijskoj državi ili militarizaciji društva, uvek je, bez suštinskih razlika, reč o Jednom i istom monopolu i njegovom pravu na diskriminaciju konkurentnog i drugog.
Sve Srbije
Iz te normativne i represivne prirode jedino ispravnog Jednog razvila se čitava apologetska kultura prezira prema pluralizmu. Mnoštvo je znak slabosti, a razlika je incident. Ta kultura nije opstala tek kao oficijelna ideologija, već, nažalost, kao jedina narodna samosvest. Zato je mogla proći Miloševićeva platforma ''nacionalne mobilizacije društva'' kao svečani doček dvadestprvog veka u državi ''svih njenih građana''. Zato i potkraj druge decenije dvadestprvog veka Vučić može bez
ikakvih posledica, čak ni po sopstveni rejting, političku opoziciju da kvalifikuje banalnim uvredama i policijskim epitetima ''neprijatelja države i naroda''.
Upravo zato opozicija nikad ne može da valja takvom narodu i takvoj kulturi. Naročito ako nije ujedinjena, ako ne pokaže da razume imperativ Jednog, e da bi ga negovala i produžavala, da ako ikad i dođe na vlast. Naročito opozicija! Ona vlast i podršku naroda ne može da zadobije sve dok ne osvoji podršku monopola i nadzora, a to će reći: dok ne dokaže da je ista kao i svi pre nje, te da ništa bitno neće da menja.
Zastrašujuće je koliko je ta imaginarna, falsifikovana i ideološki apstraktna jedinstvena Srbija u frapantnom neskladu ne samo sa civilizacijskim okruženjem, nego pre svega sa realnom Srbijom, koja nestaje i izdiše zasužnjena pod teretom bukagija Jednog i Jedinstva.
Ne postoji nešto takvo kao Jedna Srbija, ni u istorijskom vremenu, ni u geografskom prostoru. Sasvim suprotno, Srbija je obilje razlika: pejzažnih, dijalekatskih, akcenatskih, običajnih, socijalnih, političkih...Ne spava se isto na salašu na Paliću, ko na splavu u Moravi, pod Kablarom. Nije isti deseterac iz bećarca ko onaj uz gusle. Ne znači isto ime Babejić u prestonom Beogradu što i u začaranom Homolju. Nisu ista savamalska sećanja na krčme i bordele što i Cukerštrase iz Sremske
Mitrovice. Sve te curule, popke i kondure, tuluzine i šaše, batare i kotobanji, nisu samo suveniri, evolutivni rudimenti i arheološki fosili. To su klice senzibiliteta, različitih vidika i politika. To su mirisi i ukusi, sve duše i impulsi, sve nade i snovi nejedinstvene, pluralne, nekada žive i stvarne Srbije.
U njoj su, u dvorištu, u hladu dunje između bunara i verande, za stolom punim lubenica crvenih i žutih, dinja zadavljača i obaveznom testijom pride, među decom predsedavale tetke. Čak su i one predlagale dogovor i uspevale da ga nametnu. Ali da bi ikakvog dogovora bilo, pre svega mora biti razlika i različitih mišljenja i vidika.