Bitka za Beograd
Pre nego je to postala centralna tema na domaćoj političkoj sceni i oko nje, mi smo ovde, poizdalje, analizirali predstojeće izbore za Skupštinu grada Beograda.
Dok još nije bio određen ni dan ni broj izbora, dok nisu bile oblikovane izborne kolone niti sastavljene liste odborničkih kandidata, dok se nije znalo ko će s kim i protiv koga, dok predizborne kampanje nisu bile na vidiku, pa samim tim ni medijske prognoze i analize, niti masovna pogovaranja sa društvenih mreža, ovde su iznete bar dve relevantne anticipacije.
Najpre, ona sugerisana naslovom ''Bitka za Beograd'': da je Beograd poslednje uporište građanske kulture i kakve-takve društvene živosti u Srbiji, te da će tamošnji izbori biti prvo veliko izborno iskušenje za autoritarni režim i prva ozbiljna šansa za demokratsku alternativu. U mrtvom moru Vučićeve autokratije kao da još samo društveni život prestonice drži usta iznad vode. S tim potencijalom će demokratska alternativa doći do daha za odsudni juriš i trijumfalni preokret u budućem toku
događaja ili će, ne uspe li da ga angažuje, plimni talas apatije potopiti i Beograd i društvo Srbije učiniti definitivno obamrlim i nemoćnim za bilo kakav otpor Vučiću, na duži rok.
Čini se da je ova anticipacija u potpunosti potvrđena. Ideja odsudne bitke, sugerisana tadašnjim naslovom, dominantni je doživljaj beogradskih izbora na svim stranama i kod svih aktera javnog života. To potvrđuju društvene mreže, ali i pojedini oficijelni mediji, ponavljanjem upravo ovog vojno-istorijskog termina - Bitka za Beograd, kao samorazumljivog, adekvatnog okvira za izveštavanje o predizbornim događajima i za njihovu analizu.
To, na svoj način, potvrđuje i režim: na strani odborničke liste SNSa, kao legitimni akter izbora za lokalnu samoupravu, likom, imenom i delom nastupa, ni manje ni više, nego sam predsednik Republike. Naravno da to nije u neskladu sa duhom, intelektom i ukusom predsednika svih građana koji svoje političke oponente iz domaće javnosti, i to pod zastavom Republike i ispred njenih znamenja, zvanično naziva ''bednicima, jadnicima, lopovima...''. To je, međutim, naročito u skladu sa njegovim ličnim
osećanjem inferiornosti i nesigurnosti pred Beogradom i slobodnom voljom Beograđana.
Druga je anticipacija onomad učinjena, ipak, važnija i glavni je predmet ovog teksta. Ona koja se tiče značaja predstojećih lokalnih izbora u glavnom gradu za ukupnu političku scenu Srbije i posledica koje će oni na njoj izazvati, kako god da se izbori završe. Čini se ne samo da je i ona potvrđena, nego da se već nazire i o kakvoj je krupnoj promeni reč.
Izgleda da su beogradski izbori katalizator nove transformacije političkog života u Srbiji. Kao i sam život i politika je nezaustavljiva i spontana, niče ne samo onde gde je sejana. Čak i u ambijentu tame, potpune neosvetljenosti, isključenosti etra i svakog medija koji bi prenosio poruke i javnu komunikaciju činio mogućom, politički život evoluira, menja se i prilagođava okolnostima.
Ako se već jednom imalo snage za uspešno izviđanje budućeg toka stvari, čini se kako je sada dužnost da se sa tim predviđanjima ili naziranjima nastavi. Ma koliko posmatrana pojava bila u začetku i rizik od pogreške realan. Kada su informacije kontrolisane i teško dostupne, kada je ukupna javna sfera pod velom dima, magle i tajne, i najprimitivnije napipavanje je poželjan metod orijentisanja.
Raspad matrice vlast i opozicija
Tanka tradicija političkog pluralizma, neizgrađenost političkih institucija demokratskog društva, svežina i skorojevićstvo postojećih političkih partija, kao i nestruktuiranost društva i javnosti koje bi one predstavljale i oblikovale, okolnosti su i važne civilizacijske konstante pod kojima se odvija i kreće savremeni politički život Srbije.
Kao da se sve političke partije i ideje bore za naklonost jednog istog biračkog tela. Kao da je izbor između liberalnih mondijalista i nacionalnih radikala stvar individualnog ukusa: neko voli crne oči, neko plave boje. Kao da u socijalnom i političkom položaju radnika, službenika, ugostitelja, nastavnika, policajaca, seljaka, studenata...položaju koji je objektivna činjenica koliko i telesna temperatura ili maternji jezik, kao da u njihovom realnom interesu, dakle, nema ničeg što
podupire i unapređuje jedna, a diskvalifikuje i otežava neka druga politička platforma. Partije su se kod nas birale i međusobno konkurisale po krajnje ekstravagantnim kriterijumima. Ličnost lidera, njegov životni i komunikativni stil, recimo, mogli su da budu odlučujući. Stranačke boje, vizuelni i ukupan estetski identitet biraju se kao film ili igrica koja bi mogla da bude zanimljiva.
Kao da, s jedne strane, populus bez objektivnog interesa i socijalnih svojstava bira svoj politički identitet i opredeljuje se između partija koje, s druge strane, i ne dotiču stvarnost i probleme realnog života, već se nadgornjavaju u atraktivnosti. Kao da televizijska publika bira svog junaka i omiljeni zabavni sadržaj.
Zato je prirodno što je prva i jedina prava, objektivna i socijalno opipljiva razlika u političkom pluralizmu mlade srpske demokratije postala razlika između partija na vlasti i onih koje to nisu. Partija na vlasti ima na raspolaganju javne resurse, plaćene funkcionere implementirane u javnim institucijama i državnim organima, ima blagonaklonost redakcija i neograničenu minutažu centralnih medija, ukupnu udvoričku pažnju podaničke javnosti. Naravno, najvažnije, ona ima većinu,
demokratski kvalifikovanu da donosi zakone, javne norme i da odlučuje o distribuciji javnih finansija. Samim tim što odlučuje o kreditima, investicijama i budžetu, partija na vlasti uživa poverenje i naklonost kapitala i najmoćnijih krugova u zemlji, ali i izvan nje.
Partije u opoziciji, uskraćene i udaljene od svih tih prednosti, stiču simbolički kapital. NJih uzdiže političko nezadovoljstvo, moralni prezir ili puka zavist i zluradost, a najčešće nešto što je nerazlučena mešavina svega toga, što postaje potencijalna energija suprotstavljanja vlasti.
Kada, na tako primitivno i rudimentarno profilisanoj političkoj sceni, kucne čas izbora prirodno je očekivanje da se na njima sukobe samo dve strane: vlast i opozicija. Prosto iritira neumoljiva elementarna činjenica da, u izbornoj situaciji, to uopšte nisu odgovarajući subjekti.
Partije na vlasti, doduše, doživljavaju dublji stepen integrisanosti kroz vladajuću koaliciju. Vlast je u toj meri integrativna politička činjenica da objektivno deformiše partije koje u nju ulaze, čak ih iznutra dezintegriše i usisava. Mnoge partije se nikad ne oporave i potpono se ugase posle silaska sa vlasti. Duboku krizu preživljavaju sve do jedne, bez izuzetka. Otuda često ima smisla očekivati koalicioni izborni nastup partija na vlasti. Međutim, to nipošto ne važi za
opoziciju.
Opozicija nije nikakav entitet: to nije politički subjekat nego samo zajednički predikat svih partija izvan vladajuće koalicije. Partije opozicije su najčešće toliko programski i ideološki udaljene da je besmisleno njihovo povezivanje u jedinstvenu predizbornu koaliciju. Međutim, javnost odnegovana na ovoj crno-beloj političkoj paradigmi, koja vlast prepoznaje kao jedinu realnu društveno-ekonomsku činjenicu, prečesto odlučujuće zahteva upravo to: izbornu listu antivlasti. Pri tome se i
ne sluti da je to prvi uslov ne za promene, koje se priželjkuju, nego upravo za reprodukciju iste matrice, za očuvanje istog sistema u kojem će samo drugi ljudi biti na istoj političkoj poziciji, ekskluzivne i nedeljive vlasti.
Srpski politički trougao
Ta matrica učitavana je i u predizbornim iščekivanjima aktuelnih beogradskih izbora. Očekivalo se da će sve partije vladine koalicije nastupiti na jednoj odborničkoj listi režma. To se, međutim, nije dogodilo.
Koliko god da je zanimljiva činjenica odvojenog nastupa SPSove koalicije na lokalnim izborima u Beogradu, ona je nekako pala u senku i potisnuta je u drugi plan pred izneverenim očekivanjem jedinstvenog nastupa opozicije. Ovoga puta mislilo se nešto uže, na takozvanu demokratsku opoziciju.
Argumenti za takvo očekivanje sadržani su najpre u izbornoj matematici: tako bi se izbeglo rasipanje opozicionih glasova i kalo Dontovog količnika koji pri raspodeli mandata neumoljivo favorizuje prvoplasiranog, listu sa najviše osvojenih glasova. Međutim, možda je i snažniji bio argument zasnovan na demokratskom entuzijazmu: na očekivanju reprize predsedničkih izbora i svojevrsnog revanša na ''domaćem'' terenu.
Iako je predsednički kandidat većeg dela demokratske opozicije, Saša Janković, do poslednjeg trenutka pozivao na jedinstvo i ponavljao platformu za objedinjenje demokratske alternative nazvanu ''011'' (spisak minimalnih 11 uslova koje treba da prihvate svi koji toj opciji pristupaju), bilo je očigledno da nju neće prihvatiti svi pozvani. Uprkos deklarativnom prihvatanju najvažnijih stavova sa liste ''011'', pre svih onog o isključivanju mogućnosti postizborne saradnje sa SNS-om, oko DS
je ipak formirana druga opoziciona grupacija.
Ovo profilisanje dva demokratska opoziciona bloka mogao bi biti značajniji politički događaj od pitanja izbornog nastupa u Beogradu i sa dalekosežnijim posledicima za buduća politička dešavanja u Srbiji. U trouglu sa nacionalno dominantnim SNS-om to bi moglo značiti transformisanje srpske političke scene i raspad bipolarne matrice ''vlast – opozicija'', koja ju je tako dugo određivala, do potpune obesmišljenosti. Prirodu ove transformacije mogu, bar donekle, anticipirati
potencijali trougla, kao bazične konfiguracije svakog političkog preferansa.
Tajna ovog trougla u nastajanju nesumnjivo leži u odnosima i ciljevima dva opoziciona politička bloka, profilisana oko dve odvojene odborničke liste: ''Da oslobodimo Beograd'' koju predvodi DS (tu su i Živkovićeva NS i Tadićeva SDS) i ''Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju'' koju personifikuje gradonačelnički kandidat Dragan Đilas (a koju čine pre svih Jankovićev PSG i Jeremićeva NS ). Razumeti prirodu te dihotomije uveliko bi moglo značiti i anticipaciju budućih političkih kretanja u
Srbiji.
Opšte mesto u argumentima DS za odbijanje mogućnosti jedinstvenog nastupa demokratske opozicije ukazuje na Đilasa kao neprihvatljivog gradonačelničkog kandidata. Za partiju čiji je Đilas bio ne samo gradonačelnik nego i lider, ponižavajuće je da se vraća na pozicije koje je prevazišla ili barem napustila. Živkovićeva NS svoje rezerve ne zaustavlja na Đilasu, čak ih i radije proteže na Jankovića: ukazuje da je on izneverio energiju uloženu u njegovu predsedničku kampanju. O kakvom je
izneveravanju reč možda postaje jasnije ako se uoči da su glavni letošnji bukači protiv Jankovića i PSG-a, nezadovoljnici koji su napustili ovu organizaciju u samom nastajanju, pre svih akademik Teodorović i novinar Škoro, danas upravo aktivni u okviru Živkovićeve stranke. To ne znači samo da je letošnji napad otud i projektovan. To pre svega upućuje na očekivanja koja je Janković izneverio, izgleda, upravo zato što nije bio tako politički naivan i neambiciozan kao što se
očekivalo.
Čini se da su i DS i NS u Jankoviću i njegovoj predsedničkoj kampanji videli svežu krv i dobar potencijal za regenerisanje sopstvenih partija. Sam Janković nije bio protivan izglednoj mogućnosti da se sve demokratske partije sliju u jednu novu, ali samo kao materijal, pretopljen za potpuno novo oblikovanje. Čini se da Janković u novu organizaciju nije želeo da unosi stare konfiguracije i repove, a DS i NS nisu bili spremni da se toga odreknu. Janković stoji na stanovištu nove politike
iz čijih interesa tek treba da nastane organizacija. DS i NS stoje na pozicijama starih organizacija iz čijih interesa ima da se vodi i politika.
Otuda dva postojeća bloka demokratske opozicije u stvari mogu da se opišu i kao: Šutanovčev, Živkovićev i Tadićev ''blok za očuvanje demokratskih partija'' i Jankovićev, Jeremićev i Đilasov ''blok za stvaranje demokratske alternative''.
Glavna je napetost među njima u diskretnim, dempfovanim, ali konstantnim sumnjičenjima i optužbama za nameravano ili prikriveno partnerstvo sa trećim činiocem trougla, Vučićevim SNSom. Đilas je, kao čovek iz sveta biznisa, pre drugih i uvek iznova u prilici da se suočava i rve sa ovim nepoverenjem.
Međutim, nedavna izjava Dragoljuba Mićunovića, makar i kurtoazna, o mogućim civilizovanim razgovorima sa SNS-om oko tehničkih pitanja, pobuđuje osvrt na dublju stranu problema. Interesi partija, ma koliko one bile ideološki udaljene, mogu biti međusobno srodniji i bliži nego što je njihovo rastojanje od autentičnih potreba građana za političkim promenama. Naročito u zemlji čiji su politički okviri spolja definisani i pred kojom je već izgrađena trasa i mapa daljeg puta.
Ne treba puno mašte da bi se zamislilo kako, u finalizaciji raspleta kosovskog čvora, prorusko i nacionalistačko nasleđe Dačićevog SPS-a Vučiću može i da zasmeta. Neće li on imati potrebu za podrškom i legitimacijom sasvim suprotnog ideološkog predznaka? Ne bi li mu upravo tada partnerstvo sa DS-om završilo mnogo bolji posao? Zar ne bi ''blok za očuvanje demokratskih partija'' uskakanjem u Dačićeve cipele pouzdanog partnera SNS-u doprineo i svom osnovnom cilju: obnovi domaćeg uticaja i
međunarodnog ugleda i značaja?
Naravno da bi sve to bila samo ćorava posla. Jer priroda Vučićevog režima i njegovoga zagrljaja je takva da ne ostavlja mnogo prostora za disanje onome koga takva milost zapadne. Ulazak u režimsku koalicionu topionicu političkih vlastitosti jedan je od najsigurnijih načina da se izgubi bilo kakav identitet osim tog jedinog dominantnog: pripadnosti Vučićevom režimu.
Zbog toga, pre ili kasnije, ova dva demokratska kraka srpskog političkog trougla moraju sesti za sto i naći način da eliminišu varničenja i šumove na vezama. Jer trostrani preferans je uvek igra koju vode dvojica protiv jednog. I dok demokratski tandem ne profunkcioniše jedini stvarni dobitnik je režim, koji se uvek može koristiti SPSom, ali i njihovim surevnjivostima.
Izgleda da su beogradski izbori katalizator nove transformacije političkog života u Srbiji. Kao i sam život i politika je nezaustavljiva i spontana, niče ne samo onde gde je sejana. Čak i u ambijentu tame, potpune neosvetljenosti, isključenosti etra i svakog medija koji bi prenosio poruke i javnu komunikaciju činio mogućom, politički život evoluira, menja se i prilagođava okolnostima
Partije su se kod nas birale i međusobno konkurisale po krajnje ekstravagantnim kriterijumima. Ličnost lidera, njegov životni i komunikativni stil, recimo, mogli su da budu odlučujući. Stranačke boje, vizuelni i ukupan estetski identitet biraju se kao film ili igrica koja bi mogla da bude zanimljiva
Dva postojeća bloka demokratske opozicije u stvari mogu da se opišu i kao: Šutanovčev, Živkovićev i Tadićev ''blok za očuvanje demokratskih partija'' i Jankovićev, Jeremićev i Đilasov ''blok za stvaranje demokratske alternative''